Brojni mediji preneli su saopštenje Republičkog zavoda za statistiku da je u junu izdato za trećinu više građevinskih dozvola nego prošle godine. Četiri petine dozvola izdato je za zidanje zgrada, od čega čak tri četvrtine stambenih. Iako bi se ova vest mogla tumačiti kao pozitivna, postoje i razlozi da nas ona zabrine.
Po podacima zavoda za statistiku Evropske unije (EUROSTAT) Srbija se godinama nalazi pri vrhu lista zemalja čiji su stanovnici najopterećeniji troškovima stanovanja i koji žive u najprenaseljenijim domaćinstvima. Primera radi, dok je u Finskoj 2019. u svakom desetom, a u Italiji u svakom trećem domaćinstvu živeo preveliki broj ljudi, u Srbiji je prenaseljenost stabilno između 55 i 60%. Stambeni fond je uz to i zapušten, a zgrade neretko nedovoljno opremljene adekvatnom komunalnom infrastrukturom.
Rast broja novih stambenih jedinica se na prvi pogled može činiti kao doprinos rešenju ovih problema.
Pored toga, rast broja izdatih dozvola može značiti i povećanje obima vrednosti građevinskih radova koji će se uskoro realizovati. To bi bio jedan od indikatora oporavka građevinske industrije, koja predstavlja zamajac ekonomije, budući da otvara radna mesta i angažuje brojne prateće delatnosti. Po podacima portala PlanRadar vrednost građevinskih radova u Srbiji bila je u porastu od druge polovine 2017. godine do kraja prvog kvartala 2020. godine, kada je opala usled pandemije koronavirusa. (Treba, doduše, imati u vidu da je broj samih dozvola rastao već krajem 2020. godine.)
Rast broja odobrenih radova sugeriše i uspešnost digitalizacije sistema za izdavanje građevinskih dozvola (CEOP). Po podacima Ministarstva građevinarstva, njihov broj se od 2014. do 2019. godine utrostručio. Vlasti se hvale time što je Srbija sa 182. mesta na listi zemalja sveta po lakoći izdavanja građevinske dozvole prošle godine dospela na deveto mesto.
No, postoje i dobri razlozi za zabrinutost nad ovakvim vestima. Puki porast broja stambenih jedinica u Srbiji ne znači automatski i povećanje broja stanova dostupnih građanima sa nerešenim stambenim pitanjem. Podsetimo, po podacima Republičkog zavoda za statistiku na pragu siromaštva je 2019. bila četvrtina Srbije, dok je trećina građana u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Pola miliona građana živi ispod praga siromaštva. Gubitak radnih mesta i aktuelni vrtoglavi rast cena osnovnih životnih namirnica u ove će kategorije gurnuti još mnoge, pa će za njih novi stanovi, od kojih se mizeran procenat gradi za zadovoljavanje potreba stambeno ugroženih, ostati mislena imenica.
Novi stanovi će, uz to, biti sve nedostupniji i manje ugroženim socioekonomskim kategorijama, jer njihove cene nastavljaju da rastu. Umesto da zbog porasta broja stanova na tržištu oni postanu ekonomski dostupnija, manje ekskluzivna roba (kako bi se moglo predstaviti u nekakvom reklamnom modelu tržišne privrede za predškolski uzrast), u realnim okolnostima stanovi još i poskupljuju, budući da kao njihovi kupci, pored potencijalnih budućih stanara, u stvarnosti figuriraju i akteri koji žele da se finansijski obezbede kupovinom nekretnina, te različite sorte spekulanata.
Podsetimo, u maju tekuće godine stručnjaci za pranje novca iz Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GI-TOC) objavili su izveštaj u kom se tvrdi da je rast cena stambenog i poslovnog prostora u Srbiji uzrokovan pranjem novca, a to ne opovrgavaju ni zaključci Nacionalne procene rizika od pranja novca, studije koje izrađuje Ministarstvo finansija. Istovremeno, sve je više pokazatelja da finansijski akteri ulažu u nekretnine da bi se obezbedili od mogućih fluktuacija na tržištima novca u uslovima pandemijom uzrokovane ekonomske krize.
U potrebi da se „usidri“ i opere, kapital menja izgrađenu sredinu na načine koje je stanovnicima teško da kontrolišu, a prema kojima su vlasti uglavnom benevolentne. Kako je na nedavno održanoj tribini „Beograd pod opsadom investitorskog urbanizma“ upozorila arhitektkinja i urbanistkinja Iva Čukić, urbanistički planovi koji definišu šta i gde se sme, a šta ne sme rušiti i zidati menjaju se toliko brzo da ni stručnjaci to ne mogu da isprate.
Čukić je navela da je u prvoj polovini 2021. u Beogradu doneseno čitavih 60 planova detaljne regulacije, odnosno tri puta više od godišnjeg proseka. Ilustrativno je i to što će se u Novom Sadu ove godine Generalni urbanistički plan za period do 2030. godine najverovatnije doneti, a da rani javni uvid ne bude organizovan ni pro forme. Iz građanske inicijative za organizovanje ranog uvida tvrde da se nadležni pozivaju na to da je Odluka o izradi GUP-a sa donesena 2009. godine za vreme važenja starog Zakona o planiranju i izgradnju, koji nije predviđao institut ranog javnog uvida.
Rast broja izdatih građevinskih dozvola tako posredno svedoči i o izmenama regulative koje su se otrgle (društvenoj) kontroli.
O tome koliko ishitreno donošenje planova i izdavanje dozvola, te zidanje objekata može biti opasno svedoči tragedija koja se desila u julu, kada se na Vračaru u Beogradu jedna stambena zgrada srušila jer gradilište novog objekta nije bilo adekvatno obezbeđeno. Manje upadljivo, ali dugoročno ugrožavajuće za funkcionisanje grada je preopterećenje komunalne i saobraćajne infrastrukture, te nedostatak pratećih funkcija, do kojih sve češće dolazi usled beskrajnog gomilanja neposredno naplativih stambenih kvadrata i spratnosti stambenih objekata.
U svom tom haosu tek kao crtica ostaje zabeleženo nestajanje objekata i ambijenata arhitektonske i istorijske vrednosti. Politika ovih dana javlja da je krajem decembra 2020. istekla zaštita kulturno-istorijske celine „Istočni Vračar“, zbog čega će još jedna kuća iz tridesetih biti sravnjena sa zemljom. Dok iz Zavoda za zaštitu spomenika saopštavaju da rade na tome da objekat bude zaštićen sledeće godine, Odeljenje za građevinske i komunalne poslove opštine Vračar reagovalo je efikasnije – i izdalo rešenje o rušenju.
I.K.