U izveštaju Komisije za zaštitu konkurencije navodi se da su marže u trgovinskim lancima udvostručene sa 17–18 na 36 odsto, a u Delhaizeu, vlasniku Maksija i Tempa, čak i na 45 odsto.
Podsećamo da je Mašina nedavno pisala o životu pod inflacijom u Srbiji, kada su podaci pokazali da je jun zabeležio najsnažniji rast cena još od maja 2023. godine. Dok se radnice i radnici bore da prežive u ovim uslovima, trgovinski lanci ostvaruju milionske profite.
Poslednji put kada je vlast eksplicitno reagovala na rast cena u prodavnicama Miloš Vučević je još bio premijer. U oktobru 2024. izjavio je da će Narodna banka Srbije i BIA biti uključene u istragu o „zidanju cena“. Međutim, do te istrage nikada nije došlo.
Skoro godinu dana kasnije, politička situacija u zemlji se preokrenula naglavačke. Građanski protesti već deset meseci vrše snažan pritisak na vlast, a deo javnosti ove ekonomske mere vidi kao još jedan pokušaj režima da se izvuče iz trenutne krize.
Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije upozorava da ovakve mere ne treba posmatrati samo kroz prizmu populizma. „Protesti su naterali vladu da uradi nešto povodom ovih pitanja, i upravo zahvaljujući tom pritisku danas imamo ovakve poteze,“ rekao je naš sagovornik.
Simović je danas objavio i svoju studiju o kupovnoj moći u Srbiji u poslednjih jedanaest godina, od 2014. do 2025. godine. Beležio je kretanje cena osnovnih namirnica poput povrća, mlečnih proizvoda, jaja, mesa i ribe i uporedio ih sa rastom minimalne i prosečne zarade.
„Ako pogledamo rast cena hrane od 2014. do danas i uporedimo ga sa rastom zarada, na prvi pogled vidimo da su zarade brže rasle,“ piše u sažetku studije na Instagramu.
Da bi to pojasnio, Simović je izračunao koliko kilograma krompira prosečna plata može da kupi. Dok je 2014. prosečna zarada od 44.000 dinara vredela 765 kilograma krompira, 2025. prosečna zarada od 107.000 dinara može da kupi 856 kilograma – što je razlika od manje od 12 odsto. On zaključuje da je taj rast premali za period od jedanaest godina, pogotovo ako se uzme u obzir i skok troškova struje, grejanja i stanovanja, koji dodatno otežavaju ekonomsku situaciju građana.
Na kraju, Simović naglašava da su nove mere svakako korak u dobrom smeru, ali i nedovoljne: „One jesu rezultat društvenog pritiska i kao takve ih treba pozdraviti. Međutim, prava promena može doći tek kroz dugoročne politike koje će zaista rešiti problem visokih troškova života na održiv način. Sve dok toga nema, i najavljena ograničenja marži ostaju tek privremeni odgovor na dublje strukturne probleme.“
A.M.
