Glasanje je završeno. Velika demokratska utakmica je odigrana a rezultat je očekivan. Deo redakcije Mašine dopunjen saradnicima, je ispratio izbornu noć i pokušao da izvuče neke zaključke iz dubina dosade kojoj smo prisustvovali.
Kao po pravilu i pred kraj ove izborne kampanje u javnosti su se pojavili panični „zdravi razumi“ zabrinuti da naši glasovi slučajno ne odu kakvom „zlu“. Ovaj vapaj „građanske” Srbije prećutkuje da je „zlo“ kontinuitet elita koje se smenjuju na vlasti – od predvodnika ratova, privatizacija, kreditnog pozajmljivanja, pa do novih ciklusa „reformi“ i štednji.
Književne afere oko slučaja David i Pekić ponovo su u javnosti otvorile diskusiju o ulozi književnosti i književnika u konstruisanju nacionalističke i liberalne politike i ideologije tokom devedesetih godina. I dok se na političkom horizontu danas, njihova uloga uporno pokušava depolitizovati, svakako se vredi prisetiti njihovih nekadašnjih fantazija o blagodetima dolazeće kapitalističke restauracije i povratku građanskog društva.
Nedavno gašenje emisije o poljoprivredi „Dobra zemlja“ je u prvi mah delovalo kao posledica političkih pritisaka odozgo, a zapravo je bilo posledica korporativnog regulisanja medijskog prostora. Iako je odgovarala na određeni javni interes, emisija je ukinuta usled pritisaka za njenom komercijalizacijom, marketinškim i reklamnim praksama, te prinudnim političkim disciplinovanjem.
Kada građanski desničari govore o pravima žena, njihov suštinski cilj jeste da dokažu da je položaj žena u društvu zadovoljavajuć, ili čak privilegovan, te da je rasprava na tu temu izlišna i vredna ismevanja. Verbalne strategije kojima se desničari i njihovi simpatizeri u tome služe uglavnom se svode na omalovažavajuće tvrdnje da žene ne razumeju da sporne izjave zapravo i nisu seksističke, kao i da žene preteruju u borbi za svoja prava.
Sve agresivniji upliv principa tržišta u polje nauke je genetski modifikovane organizme, kao potencijalno korisne za društvo, pretvorio u esencijalni sastojak za stvaranje profita. Komercijalni zahtevi rapidno ugrožavaju nezavisnost naučno-istraživačkog postupka, dok rizici, posledice i troškovi njihovog otklanjanja idu na teret celog društva.
Rasprostranjeno tumačenje srpsko-albanskih odnosa na Kosovu se i dalje oslanja na konstrukte o viševekovnom etnički generisanom sukobu radi prevlasti nad teritorijom. Ipak, kada se uzmu u obzir ekonomsko-politička dešavanja poslednjih decenija dobija se slika prevashodno socijalno nastrojenog bunta stanovništva Kosova koji se ciklično ponavljao u periodima ekonomskih kriza.
Voda je prirodni resurs čija se količina i pristupačnost ubrzano smanjuju zbog intenzivne potrošnje, zagađenja okoline i time usko povezanih klimatskih promena. Budući da se radi o nezamenjivom resursu, ona je sve atraktivnija za tržište, o čemu svedoče privatizacije izvora i preduzeća u sektoru voda. Iskustvo pokazuje da od komodifikacije i privatizacije u ovoj oblasti korist imaju isključivo velike korporacije dok se posledice direktno odražavaju na kvalitet života korisnika.
Sredinom decembra u Ljubljani je u organizaciji Instituta za radničke studije održan skup „Čitati Kapital u 21. stoljeću“ povodom objavljivanja prevoda dve knjige Tomasa Piketija na slovenskom. Tim povodom je Tibor Rutar, doktorant sociologije, član programskog odbora Instituta ra radničke studije i uredničkog odbora revije Borec, dao intervju za portal Novosti koji ovom prilikom prenosimo. Razgovor o Piketijevom delu je vođen na osnovu rada koji je Rutar izložio na ovom skupu a u kome se bavi istorijom sociologije, istorijskim materijalizmom i filozofijom nauke.
Juče se odigralo prvo ročište u postupku rehabilitacije Milana Nedića, predsednika kvislinške marionetske vlade u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Kontinuitet desnih neoliberalnih vlada omogućio je snažno uporište istorijskom revizionizmu i pratećem antikomunističkom diskursu, dok je za humanizaciju i viktimizaciju fašističkih aktera u velikoj meri zaslužna buržoaska kultura. No ovde je zanimljivo i pitanje restitucije, imajući na umu ulogu Nedićevog aparata u eksploataciji prirodnih i privrednih resursa, te masovne upotrebe prinudnog rada.
Inherentan kapitalističkom načinu proizvodnje, putem svojih metamorfoza savremeni fašizam se uspešno prilagođava tehnološkim, ekonomskim i kulturnim aspektima sveprožimajućih neoliberalnih tendencija i kriznom kontekstu. Manifestni i pojavni oblici fašizma, te skriveni i svakodnevni, oni odozgo ili odozdo, zapravo mnogo govore o društvenim i ekonomskim korenima koji određuju okvire desnice i fašizma danas.
Ko je revolucionarni subjekt, kojim se sredstvima boriti i kakav jezik koristiti …? Ove i mnoge druge dileme leve politike iznova traže nove perspektive i drugačije imaginacije.
Polemike oko visokog obrazovanja i statusa akademske zajednice najčešće se svode na kritiku ”nestručnih” političara na vlasti i njihove neadekvatne obrazovne politike. Ujedno se zanemaruje strukturna uloga koju obrazovanje vrši u kapitalističkom načinu proizvodnje. Nedostatak sagledavanja sektora obrazovanja kao mehanizma održavanja klasnih odnosa i hijerarhije, te njegove transformacije u finansijski kapital putem strategija komodifikacije i u konačnici privatizacije, čini ovakve argumente jalovim.
Sporadično jadikovanje nad urušenim kulturnim vrednostima poslednji put se u javnosti pojavilo u liku desničarske studentske organizacije Sistem vrednosti. Njihova akcija i poziv na borbu protiv rijaliti emisija imala je velikog odjeka u javnosti, ali je ipak ostala zatvorena u puko moralisanje o posrnuću nacije. Okvir u kome nastaju rijalitiji – medijski zakoni, privatizacija medija i uslovi proizvodnje su ostali nepomenuti od strane desničara.
Povodom nedavnih zbivanja u Parizu i ubistva novinara u listu „Charlie Ebdo“ Francuska vlada najavljuje mobilizaciju velikog broja vojnika-policajaca u cilju pojačane zaštite urbanih centara od terorističke pretnje, te nove mere u pogledu daljih ograničenja socijalne mobilnosti. Ovakvi mehanizmi kapitalističke države i evropske birokratije služiće isključivo daljoj getoizaciji i klasnoj segregaciji, te militarizaciji i čvršćem disciplinovanju, a u konačnici jačanju ekstremno desnih pokreta. Efekti ovakve politike nisu tako daleko ni od Srbije, kako se možda sada čini.
U okviru projekta Kritička mašina u decembru 2014. godine održano je predavanje Koliko politike? Angažovana umetnost u reakcionarnim vremenima Vesne Vuković. U izlaganju se razmatra pozicija umetnosti u današnjoj društvenoj konstelaciji, kako u proizvodnim odnosima, tako i u njihovoj ideološkoj reprodukciji. Autorka se osvrće na odnos umetnosti i političkih pokreta, odnosno na činjenicu da umetnost u trenutku slabljenja levice ili njenog rastakanja u niz mikropolitičkih formacija sve intenzivnije preuzima političku agendu, i dodatno na pitanje aktivističkog delovanja koje preuzima umetničke formate.
