Nedavno smo u medijima čuli planove bivšeg ministra, a sadašnjeg v.d. direktora Službenog glasnika, Mladena Šarčevića, koji se odnose na spasavanje Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i štampanje nacionalnih udžbenika za osnovce i srednjoškolce. Ono što nije uspeo za vreme svog ministrovanja, realizovaće sad – Zavod će pripojiti Službenom glasniku, a onda će uz pomoć i blagoslov patrijarha i univerzitetskih profesora Zavod objaviti nacionalne udžbenike, tako što će država propisati šta je to srpski nacionalni udžbenik. Šarćević ističe kako će država obavezati nastavnike da ih koristi. Za svoje ideje, dobio je, kako sam kaže, podršku predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić.
Ukratko, posredi je plan potčinjavanja volje mladih ljudi, volji nacije (čitajte: državi i crkvi). Škola postaje sredstvo državne politike, a svrha školovanja – ljubav prema naciji, tj. državi. I umesto da obrazovanje bude temelj ljudskog progresa, a njegov cilj izgradnja kompetentnog građanina sveta, ono postaje sredstvo jednog čoveka koji će „usrećiteljskim idejama” doneti dobrobit naciji.
Sama priroda Šarčevićeve ideje je problematična iz više aspekata, jer je u osnovi dogmatska. Šarčevićev naum nije posledica dugogodišnjeg istraživanja i analize već postojećih udžbenika srpskog jezika i književnosti, istorije i geografije, koja je pokazala da udžbenici nisu dovoljno „nacionalni”, već je reč o paušalnoj proceni, što bi se reklo – odokativnom metodom, da se u postojećim udžbenicima nedovoljno govori o nacionalnim temama, kulturi i istoriji. Ova pretpostavka/tvrdnja je suštinski netačna, a i da jeste tačna, postavlja se pitanje ko je odgovoran za manjak „nacionalnih sadržaja”.
Ukoliko se vratimo malo unazad, prisetićemo se da su ključni reformski procesi započeti u vreme ministra Mladena Šarčeviča, i da mnoge udžbenike, koje sad kudi, svojim potpisom odobrio baš on. Ukoliko nije bio saglasan sa sadržajem udžbenika, zašto ih je potpisao? Valjalo bi reći da se u društvu stvara „mit o državnim udžbenicima”, a niko da objasni da su svi udžbenici koji izlaze u Srbiji u stvari „državni”. Ne postoji nijedan udžbenik koji nije pod strogom kontrolom države, i ne postoji nijedan koji ministar svojim potpisom nije odobrio.
Udžbenici su krajnji „produkt” jednog dugog, možda i tromog procesa. Probaću da budem što konkretniji. Da bi jedan udžbenik bio objavljen:
- Zavod, koji je državna institucija, nakon javnog poziva formira komisiju koja sastavlja standarde – desetak članova (univerzitetskih profesora i nastavnika iz osnovnih i srednjih škola), nekad i više, rade na standardima za pojedinačne predmete. Ceo proces nadgledaju psiholozi i eksperti za obrazovanje i daju svoje mišljenje. Nakon toga, standardi idu na javnu raspravu. Kada se okonča proces javne rasprave, Zavod daje predlog Nacionalnom prosvetnom savetu, zatim Savet daje mišljenje, i onda konačnu reč ministar.
- Sledeći korak je da se na osnovu usvojenih standarda sastave plan i program. Procedura je ista kao i za standarde. Opet, konačnu reč daje ministar.
- Na osnovu usvojenog plana i programa, raspisuje se javni poziv i autori pišu udžbenike, koji se sastavljaju na osnovu usvojenog plana i programa, i koji mora da ispune propisane standarde kvaliteta. Stručno mišljenje o kvalitetu udžbenika daje komisija koju formira Zavod koji izveštaj podnosi ministru.
Ima tu i još nekih međukoraka, ali je ovo suština.
Dakle, jasno je da najmanje stotinjak stručnjaka, uključenih direktno u nastavni proces, učestvuje u procesu odlučivanja. Ali, konačnu reč uvek ima ministar.
Da li i dalje možemo da govorimo o tome da udžbenici koji postoje nisu državni, i nisu pod direktnom kontrolom Ministarstva prosvete, tj. samog ministra? I gospodin Šarčević bi sad da „državno” učini još „državnijim”, i to na jedan krajnje problematičan način. Naime, on naglašava kako u jednoj sekularnoj državi konsultuje patrijarha SPC i neke univerzitetske profesore oko sadržaja udžbenika, koji će kasnije proći, kako ističe, „standardnu proceduru”. Šarćević je očito već okupio stručnjake i patrijarha koji rade na nacionalnim udžbenicima, a onda će proforme biti sprovedena „standardna procedura” koja će služiti da se Šarčevićeva zamisao ozakoni.
S tim u vezi najavljena je i izmena Zakona o udžbenicima. Jasno je da će sve biti učinjeno mimo standardnih procedura i mimo postojećeg Zakona, a onda će legalnosti radi biti isprano kroz procedure i izmene Zakona, i sve to pod parolom – nacionalni interes. Neodoljivo se nameće pitanje – imamo li mi državu i sistem ili je čitav državni sistem prilagodljiv idejama jednog čoveka koji uopšte više ne bi trebalo da se bavi obrazovanjem, ali nastavlja? Ovakav čin uvredljiv je i za Ministarstvo prosvete, pa i samog ministra Branka Ružića. Ukoliko izostane reakcija Ministarsva prosvete, to će problem učiniti još ozbiljnijim, jer je Šarčevićeva zamisao suprotstavljena strateškim dokumentima iza kojih stoji Ministarstvo prosvete.
Sam koncept nacionalnih udžbenika suprotstvaljen je Strategiji obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. Ako pogledamo misiju, viziju i ciljeve Strategije, videćemo da je ozbiljan raskorak u odnosu na nacionalističku ideju koja se pokušava nasilno ugurati; a ako se pažljivije osvrnemo na Evropski referentni okvir sa kojim se usaglašavaju svi reformski procesi u obrazovanju, možemo zaključiti da mesta za nacionalne udžbenike nema.
Umesto da se za vreme svog ministrovanja pozabavio zabrinjavajućim rezultatima na PISA testiranju, funkcionalnom pismenošću učenika, brojem časova srpskog jezika i književnosti koji je neuporedivo manji od časova maternjeg jezika u drugim evropskim zemljama, vršnjačkim nasiljem koje je u porastu, položajem prosvetnih radnika, činjenicom da sve manje mladih uopšte upisuje nastavničke fakultete – gospodin Šarčević se sada, kada nije ministar, bavi obrazovajem, ignorišući sve navedeno, poigravajući se demagoškim floskulama o „nacionalnom identitetu”. U vreme sveopšte digitalizacije i istraživačkih/problemskih zadataka, i napora nastavnika da podstaknu kreativnost i stvaralački proces kod učenika, Šarčević namerava da nađe način da obaveže nastavnike da koriste nacionalni udžbenik. I to ni manje ni više nego u projektnoj nastavi – što dodatno pojačava osećaj besmisla i bezidejnosti.
Reč je o modelu nastave organizovanom oko projekta gde učenici nisu pasivni posmatrači, već aktivni učesnici koji razvijaju logičko i kritičko mišljenje i stiču funkcionalna znanja. Ovakav oblik obrazovno-vaspitnog rada omogućava da se nastavni predmeti međusobno povežu i dovedu u vezu sa svakodnevnim životom učenika. Šarčević, dakle, želi pasivnog učenika u čiju svest će nesmetano usaditi nacionalističke ideje, što je čitava vizija i misija Šarčevićeve „usrećiteljske ideje”, tzv. obrazovanja u službi nacije zatvorene u sopstvene zablude.
