„Kada sam živela u Velkoj Britaniji imali smo luster sa tri puta četiri sijalice i odvrnete neku jer vam ne trebaju sve. Tamo je stuja toliko skupa da svaki dan razmišljate kako da ja budem efikasnija zato što te lupi po džepu.“
Ovo je samo jedna od izjava Ane Brnabić koje su odjeknule u javnosti nakon njenog gostovanja na TV Hepi. Veliki broj ljudi se sa pravom zapitao koju to sijalicu da odvrnu i kako i gde uopšte još mogu da uštede kada su većini stanovnika Srbije primanja takva da se štednja već podrazumeva. I da li su, u kranjem slučaju, i kako građani odgovorni za energetsku krizu?
„Naši građani nemaju osećaj koliko je ovde struja jeftina. Hajde, kad izađemo iz prostorije da za sobom ugasimo sijalicu, državi će biti malo lakše da preraspodeli struju negde drugde, ili manje uveze“, rekla je Brnabić za TV Hepi.
Ipak, sudeći prema dostupnim podacima biće da su za probleme u proizvodnji i snabdevanju strujom mnogo odgovornija preduzeća kojima, u velikom broju slučajeva, upravljaju ljudi iz iste vlasti koja rukovodi i energetskim sistemom u celini – istoj vlasti kojoj pripada i sama premijerka. Samo dvadeset najvećih dužnika, među kojima su firme kojima upravlja država i lokalne samouprave, za utrošenu električnu energiju Elektro-privredi Srbije duguje nešto više od 146 miliona evra.
Istini za volju, struja u Srbiji jeste među najjeftinijima u Evropi, ali te podatke bi valjalo pogledati zajedno sa visinom primanja u našoj državi kako bi se stekao bolji utisak u to koliki teret računi za struju predstavljaju domaćinstvima u Srbiji.
„Mislim da je uvredljivo govoriti građanima kako treba da odvrću sijalice da bi štedeli struju, kao da se ti isti građani razbacuju novcem i energijom. Umesto zavrtanja sijalica, zaista bi bilo korisno jednom od premijerke čuti da nam kaže kako nisu građani krivi za sopstveno siromaštvo, zagađenje vazduha, a evo sada i za energetsku krizu“, kaže za Mašinu Danilo Ćurčić iz inicijative za ekonomska i socijalna prava A 11.
On smatra da su priče o odvrtanju sijalica „stara liberalska ideja koja nam se svako malo podvaljuje“.
„Mi smo krivi što rasipamo struju i što je neće biti, a sa druge strane nema krivice sistema i onih koji su doveli EPS na rub propasti, koji spaljuju blato da bi pravili struju i koji su najkompetentniji da budu nekompetentni, što ih naravno ne sprečava da vode velike sistema i odlučuju o tome kako će prosečan građanin Srbije živeti“, kaže Ćurčić.
Naš sagovornik podseća i da su primanja građana Srbije mala i da upravo zbog toga cena struje delom i jeste socijalna kategorija, kao i da je smešno u takvim uslovima govoriti da struja mora da poskupi.
„Ne mora. Sada se priča o povećanju cene struje kako bi se nadomestili gubici EPS-a, pa je možda korisno da građani kad odvrnu sve te sijalice upitaju odgovorne ko je doveo EPS na rub propasti – njihove sijalice ili nestručno rukovodstvo koje je razdelilo ovo javno preduzeće kao partijski plen“, pita se Ćurčić.
O poskupljenju struje se govori već neko vreme, a stabilnost elektro-energetskog sistema je postala svakodnevna tema od početka godine usled nekoliko vezanih incidenata u proizvodnji struje.
Davor Končalović, iz energetske zadruge Elektropionir smatra da bi država mogla da definiše dugoročnu strategiju prema čijoj bi se implementaciji odgovorno odnosila i jasno je i nedvosmisleno komunicirala građanima.
„Uopšteno, strategije doživljamo kao nešto što moramo, obično zbog nekoga sa strane, ali ne i nešto što želimo i možemo da ispunimo zbog našeg interesa. Štaviše, uvek smo dozvoljavali da dnevna dešavanja potisnu dugoročne ciljeve. Takav pristup za rezultat ima građane zbunjene snažnim oscilacijama u stavovima vlasti“, kaže za Mašinu Končalović.
On podseća i da smo pre samo dve godine u roku od par dana prešli put od „najsmešnijeg virusa“ do „punih groblja“, kao što ovih dana prelazimo put od „biće struje“ do „smrznuti ćemo se“.
„Drugim rečima, nije pitanje imanja ili nemanja strategije već odnosa prema dugoročnom planiranju, posebno ako ti planovi nisu komplementarni sa dnevnom politikom“, zaključuje Končalović.
M.M.
