Na viđenje prošlosti utiču pojmovi koje koristimo. Koje ćemo koristiti, zavisi od dominantnih odnosa moći. Prošlost je neizvesnija od budućnosti, jer istoriju pišu pobednici. Nova istorija traži novi rečnik, očišćen od nepoželjnih pojmova (klasa, izrabljivanje, pravda) i obogaćen onim korisnim (identitet, isključenost, efikasnost).
Tako moć nadzire sećanje, pamćenje i istoriju. Uglačava je i čisti od slučajnosti. Rafinisana prošlost je korisna dominantnim društvenim grupama. Sve češće se za epohalne događaje iz prošlosti kaže da su „morali da se dese“, iako su bili nepredvidljivi.
Istorija je složena – tako u najkraćem glasi teza italijansko-francuskog istoričara Enca Traversa. Zato se u knjizi „Istorija kao bojno polje“, koju su na srpskom objavile FMK knjige po prevodu Olje Petronić, manje bavi događajima iz istorije a više samom istorijom.
Na višedisciplinaran način, Traverso opisuje, problematizuje i interpretira važne istoriografske teme. Je li Holokaust jedinstveno zlo? Čemu služi pojam „totalitarizam“? Šta je 1945. godina značila Evropi, a šta Africi ili Aziji? Kako se na revoluciju 1789. gledalo pre 1989. godine a kako posle nje? Šta filozofi, sociolozi i istoričari mogu jedni od drugih da nauče? Kakvo je kritičko sagledavanje prošlosti? Zašto su pojmovi važni?
U poslednjih četvrt veka, sa političkim pejzažom promenio se i vokabular. Reči kao što su „revolucija“ ili „socijalizam“ više ne znače emancipaciju već tiraniju. „Tržište“ i „kapitalizam“ više nisu simbol eksploatacije već stvar zdravog razuma. Leksika preduzetništva kolonizovala je medije i svet nauke i istraživanja, čiji se značaj više ne meri debatama koje podstiču već „pokazateljima performansi“, bodovima i rang-listama.
Važno je kako se sećamo
Pomenute promene počele su sedamdesetih da bi se ubrzale nakon raspada real-socijalizma. Pad Berlinskog zida 1989. nije samo označio kraj Hladnog rata već čitave epohe. Ovo je ideja Erika Hobsbauma, istoričara i člana britanske komunističke partije koji se proslavio knjigom Doba ekstrema (1994) i konceptom „kratkog 20. veka“ (1914-1989). Zato su, prema Traversu, opšte koordinate s početka 21. veka liberalni antitotalitarizam i naturalizacija dominantnog poretka. Što je socijalizam gori, kapitalizam je bolji.
Hobsbaumova periodizacija je uticajna, ali ima i drugih – od Arigijevog „dugog 20. veka“ (1870-1990) do „veka-sveta“ Marčela Floresa, koji je počeo Frojdovom inauguracijom psihoanalize, fordističkom proizvodnjom i prvim koncentracionim logorima tokom Burskih ratova. No sušta suprotnost Dobu ekstrema bila je knjiga Istorija jedne iluzije (1995) Fransoe Firea.
U obe knjige, priča i akteri su isti ali su uloge suprotne. Fireova teza je da smo osuđeni na život u liberalnom kapitalizmu, čije granice određuje tržište. Za njega, komunizam je bio kobna epizoda osuđena na propast, a za Hobsbauma istorijska šansa sa progresivnom ulogom. Na taj način, Istorija jedne iluzije oduševljena je pohvala kapitalizma, a Doba ekstrema melanholična povest komunizma. Traverso piše da su obe sporne, ali prednost daje Hobsbaumovoj zbog autentičnosti „sećanja pobeđenih“. Šta ovo znači?
„Prošlost i budućnost spaja dinamičan odnos, one se ukrštaju i vode dijalog u sadašnjosti“, piše Traverso. Takav dijalog mora biti ravnopravan jer, u suprotnom, pisanje istorije postaje politička upotreba prošlosti. Upravo se to dešava od 1989. Neoliberalni pobednici kontigentnost (moglo je biti drugačije) pretvaraju u nužnost (tako je moralo biti) čime normalizuju svoju moć.
Ali mamurluk pobede muti objektivnost. Sećanje pobeđenih je važno.
Značaj autsajdera
Da bi pokazao zašto, Traverso ističe „hermeneutiku distance“ – saznajnu prednost pojedinaca koje pobeda nije zaslepila. On piše da je najveće strahote dvadesetog veka – Gulag, Aušvic i Hirošimu – malo ko prepoznao odmah. Nakon 1945, sporadična svedočenja o staljinističkom nasilju uzimana su ravnodušno, dok simbol nacizma nisu bili logori smrti već deportacioni centar Buhenvald. Hirošima je bila simbol ratne pobede, a u Americi i nacionalnog ponosa.
No pravu prirodu vremena razumeli su egzilanti – intelektualci koji su pisali iz progonstva, zatvora ili pod uticajem tragičnih ličnih iskustava. Teror staljinizma je već 1933. godine, nakon što je uhapšen, opisao ruski revolucionar i novinar Viktor Serž. Značaj Horišime je, kao izgnanik u Americi, među prvima razumeo nemački filozof Ginter Anders. Već 1945. atomsku bombu naziva „zastrašujućom antropološkom promenom“ – tehnika je stekla nadmoć nad ljudima. O Aušvicu kao metafori nasilja moderne civilizacije pisali su Horkhajmer i Adorno, čiji je klasik Dijalektila prosvetiteljstva (1944) godinama bio u zapećku.
Egzilanti nisu bili ideološki homogena grupa, niti su bili jedini koji su dešifrovali užase 20. veka. O Aušvicu i Hirošimi pisali su Alber Kami, Žorž Bataj i drugi. Ipak, refleksija egzilanata bila je dublja, jer je poticala iz osećaja iskorenjenosti, javne i političke nemoći i zabrinutosti za svet koji su ostavili za sobom. To je uslovilo njihovu kritičku perspektivu, koja je bila antitotalitarna.
Traverso ističe Hanu Arent, možda najuticajnijeg političkog filozofa 20. veka. Ova Nemica jevrejskog porekla bila je u izgnanstvu od 1933. godine, a u Americi je napisala studiju Izvori totalitarizma (1951). U njoj Arent pravi kritički bilans istorije Zapada od nastanka imperijalizma do modernog antisemitizma. Za nju je totalitarizam nova vrsta moći, amalgam terora i ideologije koji društvo oblikuje nasiljem.
Ćudi totalitarizma
Knjiga Hane Arent postala je kanonska, a totalitarizam hegemoni predznak dvadesetog veka. Sam pojam obuhvata zajedničke elemente nacizma i komunizma: dominaciju izvršne vlasti i ukidanje predstavničke demokratije; cenzuru i državni monopol nad sredstvima komunikacije; jednopartijski sistem i kult vođe; nasilje kao oblik upravljanja i, konačno, državni intervencionizam i centralizovanu ekonomiju.
Takvo viđenje totalitarizma je u politikologiji naširoko prihvaćeno, ali ne i u okviru istoriografije i političke sociologije. Prema Traversu, ono je u najmanju ruku površno. I prost pogled na evoluciju, poreklo i društveni sadržaj ova dva režima otkriva duboke razlike među njima: nacizam se tokom dvanaest godina postepeno radikalizovao, a SSSR je doživljavao različite etape tokom sedamdeset godina; u ideološkom smislu, staljinizam se pozivao na nasleđe prosvetiteljstva, iako ga karikaturisao, dok je nacizam bio otvoreno antiprosvetiteljski; komunistička privreda bila je planska, a Hitlerova kapitalistička.
„Totalitarizam je“, piše Traverso, „apstrakcija koja više odgovara mašti Džordža Orvela nego stvarnom funkcionisanju fašističkog ili komunističkog režima“. To se vidi i po prirodi nasilja. Komunizam je nasilje suštinski okrenuo unutar sopstvenog društva, dok je nacizam teror okrenuo ka spoljašnjosti: najpre grupama isključenim iz zajednice (Jevreji, Romi, hendikepirani i homoseksualci), zatim ka Slovenima, ratnim zarobljenicima i deportovanim antifašistima. Drugim rečima, prvi je doveo do radnog logora, čiji je cilj autoritarni preobražaj društva – drugi do gasne komore, čiji je cilj istrebljenje po sebi.
Ove razlike su važne, jer se radi o suprotnim modelima racionalnosti: u staljinizmu, racionalan cilj (modernizacija) pohođen je iracionalnim sredstvima (prinudni rad, progonstvo, eksproprijacija). U nacizmu, ekstremna racionalnost (masovno, industrijski organizovano ubijanje) stavljena je u službu iracionalnog cilja – dominacije arijevske rase. Ove razlike su važne, ali izmiču pojmu totalitarizma koji akcentuje sličnosti. Zašto?
Pomračenje utopije
„Pozvani smo u Hirošimu (…) Mnogi vaši bližnji izgubili su živote kada je atomskom bombom vaš grad sravnjen sa zemljom (…) Ovaj susret neću zaboraviti, naročito kada Rusija preti da ponovo upotrebi nuklearno oružje“. Ovim rečima se 20. septembra 2023. godine tadašnja predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obratila japanskom premijeru Fumiju Kišidi.
Ovaj nimalo slučajan lapsus oslikava stepen rekonstrukcije kolektivnog sećanja. Maja 1945. godine francuska javnost je upitana koja nacija je najviše doprinela slomu nacizma. Za SSSR se odlučilo 57% ispitanika, a 20% za SAD. Isto pitanje postavljeno je 1994. godine i mišljenje se obrnulo: za SSSR se izjasnilo svega 25, a za SAD 49 odsto ispitanika. Godine 2018. udeli su bili 15 i 56.
Ovo ne iznenađuje, jer je sa realsocijalizmom nestala i ideološka ravnoteža. Liberalni antitotalitarizam nameće svoj okvir sećanja: nije Sovjetski Savez bio protivnik, nego oličenje zla; ne simbolizuje levica solidarnost nego teror; nije uspeh davati već sticati. Niti je jednakost pravda, već uravnilovka.
Ali šta puštamo niz vodu zajedno sa socijalizmom? Šta gubi Nemačka dok, dižući spomenike Jevrejima, briše sećanje na Istočnu Nemačku? Zašto se u Italiji partizani žigošu kao izdajnici? Šta znače opšta reaktivacija prošlosti, sukobi nacionalnih sećanja i masovna rehabilitacija kvislinga? Upravo to da smo se, sa korpusom levih ideja, odrekli i antifašizma.
Nijansirani pogled je važan. Nisu boljševici bili nekakva avangarda proleterske vojske koja maršira u budućnost, shodno idealizaciji nakon 1917. ali ni horda krvoloka shodno demonizaciji nakon 1989. Komunizam nije bio samo orvelovski košmar, već i emancipatorski pokret koji je podario osećanje dostojanstva podređenim grupama (radnici, žene, manjine) i potpalio nade nekoliko generacija. Drugim rečima, podario utopiju.
Bez utopija, društvo bulji u prošlost. Istorijsko sećanje odgovara na pitanje zašto živeti, šta menjati i oko čega se truditi. Zato mu se mora prići kritički jer će ga, u suprotnom, pobednici preoblikovati u predvidljiv tok događaja. Tada bi prošlost izgubila kontigentnost, budućnost socijalnu alternativu, a društvo slobodu.
