Srbija se nakon više od tri meseca studentskih blokada i građanskih protesta nalazi u dubokoj društvenoj krizi. Ni nakon toliko vremena, vladajuće strukture ne uspevaju da pronađu načina kako da umire građanski bunt koji se u međuvremenu proširio na gotovo sva mesta širom zemlje. Svi oprobani recepti, pokušaji medijskih manipulacija, targetiranja, etiketiranja, pa i ugrožavanja fizičke sigurnosti od strane vladajućih struktura nisu dali željene efekte. Iako je pretnja silom nešto što predstavlja kontinuum, još uvek ne postoje fizički pokušaji razbijanja blokada od strane aparata sile, izuzmemo li sporadične individualne pokušaje instruisanih bezumnika od ljudi bliskih vlastima.
Najlogičniji potez koji bi doveo do prekida blokada bio bi da vlasti u Srbiji do kraja ispune zahteve studenata. No, sasvim je očigledno da bi tim potezom došlo do otvaranja Pandorine kutije, gde bi svetla reflektora mogla da dobace daleko, do samog vrha. Stoga, propagandna mašinerija bliska vlasti ima do sada najozbiljniji zadatak – da pokuša da pronađe modus operandi kojim bi se blokade ugušile, a da to ne bude niti ispunjavanje zahteva, niti fizička sila produkovana od strane policije. Bez obzira što se razni novinari, samozvani analitičari, ljudi iz redova vlasti, pa i pojedini profesori fakulteta upinju da ga pronađu, za sada im vrlo teško ide.
Ovih dana, predsednik Srbije se u svrhu te ideje, dosetio jednog starog trika. Onog iz vremena kada još nije ni ušao na svetla političke pozornice. Spina koji je upotrebio tada uspinjući Slobodan Milošević. On bi se najjednostavnije mogao opisati rečenicom : Kad je teško i kad moraš sebe nametnuti kao neupitnog vođu, ti se dohvati pokrajine(a).
Najava Vojvođanske republike – odakle sad to?
Nekoliko dana pred blokadu sva tri mosta u Novom Sadu, građani su uspeli da snime nekoliko aktivista SNS-a kako na Varadinski most pokušavaju da zakače transparent na kom je pisalo „Vojvodina republika“. Na njihovu nesreću, taj performans im nije uspeo, jer su, što bi se reklo, uhvaćeni na delu.
Ali sam pokušaj bio je dobar nagoveštaj da se sprema nešto važno. Bilo je izvesno da se time želi diskreditovati deo studenata u blokadi, pre svih onih sa Novosadskog univerziteta, kao i pojedini profesori, kojima su tobože, poslednje namere da se Vojvodina otcepi od Srbije. Na stranu ta doza nedostatka elementarnog morala, da se na tako bestijalan način diskredituju studenti i stanovnici grada koji je ne svojom krivicom, pretrpeo jednu od najvećih tragedija u svojoj istoriji. Ali je krajnje tragikomično verovati u takvo nešto, naročito ako se u obzir uzme da je još uvek zvanični premijer u ostavci Miloš Vučević iz Novog Sada i da tim gradom, pa i čitavom pokrajinom vedre i oblače ljudi bliski SNSu, što smo uspeli da saznamo iz napisa portala KRIK pre nekoliko dana.
Iako ta vrsta podvale nije prošla, Vučić očigledno pokušava da sebi dokaže da je to dobar način da izvrši dodatnu polarizaciju društva oko jednog važnog pitanja – pitanja tobožnjeg ugrožavanja teritorijalnog integriteta i teritorijalne celovitosti. Otuda ideja o nekakvoj Vojvođanskoj republici i potrebi za delkaracijom i to baš na Sretenje, kada se obeležava Dan državnosti Srbije.
O tome da je takav pokušaj flagrantan primer kršenja Ustava, kojim je Vojvodina definisana kao autonomna pokrajina sa jasno izraženim nadležnostima, pa zbog toga nije potrebna nikakva deklaracija, da i ne govorimo. Ali deklaracija i potreba za izmišljanjem secesije Vojvodine je u ovom trenutku zgodan instrument za skretanje pažnje i pokušaja vraćanja fokusa sa studentske borbe, građanskih protesta zbog neispunjavanja zahteva u vezi pada nadsteršnice, na Vučića samog, koji bi se u nekom zamišljenom scenariju svojom pojavom, liderskim stavom i iniciranom deklaracijom, iznenada pojavio i rešio stvar.
Vučićev pokušaj inverzije Miloševićevog recepta sa istim ciljem
Mnogim starijim čitaocima i onima koji prate društvena zbivanja u proteklih četrdesetak godina, sam pomen Vojvodine kao tobožnjeg destabilišućeg faktora, vratiće napamet sećanje na tzv. Antibirokratsku revoluciju. Na događaj(e) koji su se dešavali tokom 1988. i 1989. godine kada je političko delovanje novog rukovodstva SR Srbije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, za posledicu proizvelo nasilno svrgavanje rukovodstva SAP Vojvodine, sa ciljem postavljanja novog, koje bi bilo pod kontrolom vlasti iz Beograda.
Sve to radi jače integracije pokrajina u okvirima Srbije. Stvarni razlog tog političkog poteza bio je nasilna instalacija lojalnog rukovodstva zvaničnom Beogradu, koji bi u okvirima Federacije, imao tu mogućnost da nametne sopstvene i preglasava, ili stopira odluke ostalih republika na saveznom nivou.
Milošević je takav potez napravio svrgavanjem rukovodstava u Crnoj Gori, na Kosovu i Vojvodini, čime je uz sebe pridobio tri sigurna glasa uz sopstveni četvrti, što bi situaciju na saveznom nivou uvek dovodilo u pat – poziciju. U konačnici to bi proizvelo blokadu rada saveznih organa i nemogućnost da se usvoje sve one odluke koje ne bi bile po volji Miloševića. Tadašnji predsednik SK Slovenije i kasniji prvi predsednik nezavisne zemlje, Milan Kučan, te događaje je okarakterisao kao pokušaj Miloševića da od Jugoslavije napravi Srboslaviju.
U praktičnom smislu, Antibirokratska revolucija se odigravala nasilnim dovođenjem, pre svih Srba sa Kosova i Crnogoraca lojalnih Miloševiću na skupove u raznim gradovima obe pokrajine, koji su negodovali, stvarali bučnu masu, uzvikujući razne parole, poput, „Kosovo je Srbija“, „Vojvodina je Srbija“ i onu čuvenu, „Oj Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela“. Čini se da su te i slične parole ostale jake i do danas, iako je situacija na terenu drastično drugačija. Počev od 1988. i čuvenog mitinga na Ušću, pisac Milovan Vitezović ove izrežirane mitinge je nazvao „Događanjem naroda“.
Vučić je u kontekstu najave Vojvođanske deklaracije i problematizovanja pitanja Vojvodine napravio sličan manevar, doduše u potpuno drugačijem kontekstu i u potpuno drugačije svrhe. Jasno je da njemu nije kao Miloševiću cilj da ruši rukovodstvo u Vojvodini, jer je to rukovodstvo sam postavljao i ono mu je potpuno lojalno. Ali u praktičnom smislu, tu ima izvesnih preklapanja.
Vučićev pokušaj problematizovanja statusa Vojvodine jeste neka vrsta razblažene verzije Antibirokratske revolucije. Kojim će samo naizgled, u praktičnom smislu želeti da ostavi kakav-takav efekat na javnost.
Nesumnjivo je da će na Sretenje u Sremsku Mitrovicu, dovesti ljude iz cele Srbije i Republike Srpske, napraviti miting na kom će se uzvikivati „Kosovo je Srbija“ i „Vojvodina je Srbija“, ali sa potpuno drugačijim, inverznim ciljem u odnosu na Miloševića, iako im je ideja ista – ne da smeni rukovodstvo u Pokrajini, već da za tobožnju želju za izmenom statusa Vojvodine optuži i diskredituje sve one delove društva koji podržavaju studentske proteste, a u kojima vidi svoje najveće protivnike. Tako želi da postigne isti efekat poput Miloševića – da učvrsti sopstvene pozicije vođe i neupitnog lidera, kako bi se ponovo politički podigao i povratio poluge moći i društveno-politički fokus u sopstvene ruke, iz perioda pre pada nadstrešnice. Otuda i njegove posete Banatu ovih dana, najave šetnji Novim Sadom i odlasci po vojvođanskim selima, uz najave držanja nekakvih mitinga.
Oj Srbijo iz tri dela, gde si sa Kosovom zapela?
Ipak, ono što je do sada bilo nekakvo nepisano političko manipulativno pravilo ovoga puta je izostalo. Za svo vreme Vučićeve vladavine, kada bi došlo do nekih nestabilnosti i pobuna u zemlji, uvek se kao adekvatan spin i ultima ratio argument upotrebljavao ugrožen status Kosova. Nije to nikakav novitet. Kada je Miloševiću vlast počela da mu se klima usled masovnih protesta 1996-97, nepunih godinu dana nakon toga iskoristio je političku krizu na Kosovu, radi pokušaja učvršćivanja i integracije društva u svrhu sopstvene autokratske vladavine.
Međutim, okolnosti su danas drugačije i Kosovo danas nije kao ono iz 1998. A pravo je pitanje zašto Vučić i sada nije posegao za Kosovom i ko je procenio da taj oprobani spin ovog puta ne bi dao poželjan rezultat. Iako su se na Kosovu baš ovih dana održavali parlamentarni izbori i reklo bi se da je za tako nešto s pozicija srpskih vlasti, bio idealan trenutak.
Više je razloga za tako nešto, ali se čini da su dva prilično jasna. Prvi razlog koji potvrđuje stvarnu nameru Vučića, jeste to što se pad nadstrešnice nije dogodio na Kosovu, već u glavnom gradu Vojvodine. Ideja je dakle, udariti tamo gde je po njemu, izvorište problema za vlast. Drugim rečima, potrebno je nametnuti sledeći narativ: „Nije njima problem pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, već bi na konto te tragedije da izvrše secesiju Vojvodine“. To je suština Vučićevog pokušaja manipulacije.
Drugi razlog, a ujedno i pokazatelj koliko spoljašnji faktor ipak igra važnu ulogu, i da gromoglasno ćutanje na dešavanja u Srbiji nije sasvim slučajno, jeste što Vučić ima priličnu dozu straha i da pažljivo meri sa čim se sme, a sa čim se ne sme igrati. Čini se da posle Banjske i Gazivoda, i insistiranja relevantnih evropskih institucija da se ti slučajevi do kraja ispitaju i odgovorni procesuiraju, Vučić nema baš širok manevarski prostor da pažnju javnosti spinom usmeri ka problemima na Kosovu. I to iz sasvim opravdane bojazni da bi ako to učini, Zapad mogao otvorenije da podrži studentske proteste i sve one koje on vidi kao sopstvene protivnike u zemlji. Otuda mu je Vojvodina bila jedini izlaz.
Tako nam je priča o Vojvodini iznenadno otkrila i pravu sliku toga koliko srpsko rukovodstvo danas uopšte i može uticati na dešavanja na Kosovu. Gotovo nikako, čak ni kao spin. A za to je pre svega zaslužna međunarodna zajednica (čitaj EU i SAD) koja bi potencijalno sprečila pokušaj takvog Vučićevog spina, naročito u momentu kad se na Kosovu održavaju parlamentarni izbori i proces formiranja nove vlade.
Zašto je deklaracija o Vojvodini pucanj u prazno?
Najavljena deklaracija nije prvi pokušaj Aleksandra Vučića da od nečeg medijski zvučnog pokuša napraviti naizled važan politički potez. Mnogi su zaboravili da su 2016. tadašnja predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović i Aleksandar Vučić potpisali nekakvu deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanja nerešenih pitanja između Srbije i Hrvatske. Skoro devet godina kasnije, Srbija i Hrvatska na zvaničnom nivou čini se, nikada od rata nisu imale lošije međususedske odnose. Građani Hrvatske se iz Srbije proteruju, zabranjuje im se ulazak u zemlju i proglašavaju se špijunima.
Pre samo nekoliko meseci potpisana je tzv. Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. U suštini, ta deklaracija je samo potvrda postojećeg stanja, nekih odredaba koje su već i ustavno definisane, a cela ideja te deklaracije je bila da se obaveže da nijedna strana neće priznati Rezoluciju UN-a o genocidu u Srebrenici. Dakle, i ona je bila neki vid politikantskog instrumenta, a ne potrebe po sebi.
Velika je verovatnoća da će i ova najavljena deklaracija o Vojvodini biti bez nekog dubljeg smisla, jer se zbog dubljeg smisla deklaracije takvog tipa ni ne proglašavaju. Ona nije cilj po sebi, već sredstvo. Sredstvo odvraćanja javnosti od onoga što je suština – da je Srbija kao zemlja u dubokoj krizi koja je izazvana nepočinstvima vladajućih struktura više od 100 dana, i iz koje nema vidljivog izlaza.
Besmislenost deklaracije o Vojvodini potvrđuje i činjenica da je autonomija Vojvodine zagarantovana članom 182. Ustava Republike Srbije u kom jasno stoji: „Autonomne pokrajine su autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju. Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. […] Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati i spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava. Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu u skladu sa zakonom.“
Drugim rečima, svaka deklaracija o Vojvodini u okviru Republike Srbije, ništavna je slovom zakona i Ustava. Autonomija Vojvodine je garantovana najvišim pravnim aktom, stoga ne postoji potreba za bilo kakvom deklaracijom i dopunom statusa, a ni potencijalnim neustavnim pokušajem izmena takvog statusa, koji se ne ni može menjati deklaracijama, jer tako nije propisano Ustavom.
Tako dolazimo do zaključka da je najavljena deklaracija, samo još jedan u nizu instant igrokaza smišljenih u kabinetu predsednika Srbije, sa jasnim ciljem pokušaja da se javnosti nametnu neke nove društveno-političke teme kojima bi se odvratila od onoga što je suštinski važno – kako i na koji način rešiti društvenu krizu u Srbiji?
Da parafraziramo onu izreku: Svake Deklaracije, tri neradna dana dosta. Taman dok traje obeležavanje Dana Državnosti.
