Na glasačkom listiću u nedelju naći će se i ultradesničarska koalicija „Pokret Levijatan – živim za Srbiju“. Poput sličnih organizacija u drugim državama, ova koalicija vešto pakuje svoj program u za javnost politički dovoljno umerene terminološke fraze, i žene stavlja u prve redove. Uz sniženi izborni prag, njihov ulazak u parlament može da bude dodatno olakšan niskom izlaznošću.
Nije nikakva novost da se položaj žena neće značajno promeniti pukim ulaskom većeg broja žena u politiku, ukoliko ta politika aktivno ne radi u korist žena. Međutim, za domaći politički kontekst jeste novost ne samo to da na predstojećim parlamentarnim izborima učestvuje i koalicija ultradesničarskih organizacija, lista Pokret Levijatan i Živim za Srbiju, nego i to što tu listu predvodi žena, doktorka Jovana Stojković, poznata po svom antivakcinalnom aktivizmu.
Zbog lobiranja protiv vakcina, Stojković je, krajem prošle godine, izvedena pred sud časti Lekarske komore Srbije, ali ročište nije održano, jer su njene pristale fizički sprečile održavanje. Nakon toga, proces je zastareo, a njena advokatica Milina Dorić, takođe članica organizacije Živim za Srbiju, najavila je sudsku ofanzivu protiv lekara i roditelja koji su Jovanu Stojković prijavili Lekarskoj komori.
Ova informacija relevantna je ne samo zbog toga što Stojković može nesmetano da nastavi da zloupotrebljava stručni autoritet u svrhe širenja nenaučnih ideja i zaraznih bolesti, tj. da ga koristi kao prečicu u jurišanju na poslaničku klupu, već i zbog toga što ukazuje na taktike kojim se ultradesničarske organizacije koriste u okupiranju javnog prostora. One se, naime, neće libiti da fizičkom silom, pritiskom i pretnjama utiču na zakonske procedure – u cilju promovisanja sebe kao antisistemske opcije – ali će kada postignu prvobitni cilj krenuti u napad upravo pomoću institucionalnih mehanizama. U tom ključu treba razumeti kandidaturu liste Levijatan i Živim za Srbiju, zbog čega je ne treba olako odbaciti kao još jedan Vučićev projekat stvaranja režimske opozicije.
Polna podela rada – ulični i skupštinski fašizam
Uloga žena u takvim projektima, koji ne promovišu samo fašistoidne ideje već imaju i takvu praksu – da se podsetimo upada člana Levijatana u prihvatni centar za izbeglice u Obrenovcu – jeste da osiguraju polnu podelu rada. Dok muškarci organizuju „ulične akcije‟, žene imaju zadatak da javni imidž i retoriku prilagode standardima liberalne demokratije, odnosno pridobijanju birača.
To što se Bihali u najnovijim medijskim nastupima pojavio u pratnji nekoliko članica organizacije, kao i to što je Jovana Stojković glasnogovornica predizborne kampanje i nositeljka liste nije slučajnost, već sastavni deo strategije neofašizma. Utoliko deklarisanje Jovane Stojković i članica organizacije Živim za Srbiju kao žena koje su „antifeministkinje, udate, majke i devojke rodoljubi“ ne treba tumačiti kao posledicu neznanja ili zablude već kao okosnicu dvostrukog govora pomoću kog se fašizam danas takmiči na neoliberalnom tržištu ideja.
Kada se pogleda prvih pet imena na listi Pokret Levijatan – Živim za Srbiju, uočljivo je da većinu čine žene (3:2), kao i jedan Rom. Ukoliko Levijatan uđe u skupštinu, ultradesničarske ideje će sa skupštinske govornice promovisati žene i pripadnici nacionalnih manjina. Kalkulacija iza ovog poteza je jasna – određenu političku opciju teže je delegitimisati kao ekstremističku ako je zagovoraju oni koji su istovremeno i pripadnici grupa sa manje moći u društvu.
Međutim, to je sastavni deo ukalupljivanja fašističkih ideja u jezik neoliberalnih politika identiteta, najčešće kroz kategorije podzastupljenosti i napada na način života. Umesto otvorenog zagovaranja najnazadnijih vrednosti, ultradesničari u pohodu na skupštinsku govornicu govoriće o ženama koje zagovaraju privilegije nekolicine dobro situiranih žena kao o ugnjetenim na osnovu toga što su „tradicionalne“ i „normalne“, te o nedovoljnoj zastupljenosti njihovih interesa u političkom životu.
Otuda je sasvim očekivano što je u recentnim nastupima Jovana Stojković značajno umerenije govorila o temama koje čine suštinu njenog političkog programa – a to je borba protiv izbeglica i nevladinih organizacija. Jovana Stojković je svoje dugogodišnje zalaganje protiv vakcinacije preoznačila u bavljenje „ljudskim pravima u medicini“, a prokazivanje homoseksualnosti svela je na zahtev da se u školama u okviru seksualnog vaspitanja ne uči „homoseksualna propaganda“.
Jedan od načina na koji se organizacije ekstremne desnice štite od izopštavanja iz javnog života jeste prepuštanje bliskim saradnicima, koji najčešće nisu formalno članovi njihovih organizacija, da direktno iskažu srž njihove politike, dok se krilo sa parlamentarnim pretenzijama bavi odmeravanjem javnog govora. Poseban problem leži u tome što se ova razmena najčešće odvija na društvenim mrežama, zbog čega neretko prolazi „ispod radara“ javnosti, ali je istovremeno i vrlo jasan poziv onima koji brzo prelaze na fizičke obračune i zastrašivanje.
Primera radi, osoba s kojom Jovana Stojković ima najviše interakcija na Tviteru je vođa zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj Goran Davidović. Još jedan važan aspekat − agresivan antifeminizam – ostvaruje se kroz ohrabrivanje ženomrzaca. To se očituje u podršci udruženjima za „prava muškarca“, te muškarcima koji targetiraju feministkinje i socijalne radnice kao članice „lezbofeminističkog lobija“. Ovo je posebno značajno u svetlu činjenice da je borba protiv pedofilije jedna od programskih tačaka izborne liste Pokret Levijatan – Živim za Srbiju.
Pavle Bihali će svoje neistomišljenike označiti kao „one koji brane pedofile“, na taj način pobuđujući pravednički gnev u muškarcima koji su spremni da, bez upuštanja u diskusiju, „uzmu stvar u svoje ruke“. Međutim, navodna borba protiv pedofilije ne sprečava Jovanu Stojković i njene saradnike da na društvenim mrežama podržavaju „borce za muška prava“ čiji je doprinos borbi protiv pedofilije u tome što neprekidno ističu da četrnaestogodišnjakinje i petnaestogodišnjakinje ipak nisu deca.
Umesto bojkota – zaustavljanje fašizma
Jasno je da su mentalne i jezičke vratolomije pomoću kojih se muški šovinisti rebrendiraju kao „borci za muška prava“, a teoretičari zavera kao „borci za ljudska prava u medicini“ posledica doktrine samoodređenja kao stubova političke terminologije neoliberalnog kapitalizma. Međutim, prilagođavanje retorike neoliberalnim trendovima nije samo pitanje taktike fašističkih organizacija u ovom društveno-istorijskom trenutku, već ima dalekosežne posledice. Tako se dovodi u pitanje naša sposobnost da stvari nazovemo pravim imenom i da se u skladu s tim i organizujemo.
Iza površnog uverenja da je samoodređenje ključna politička kategorija za razumevanje i menjanje sveta leži brisanje klasnih odnosa. Naime, to je posledica višedecenijskog svođenja fašizma na totalitarizam, umesto razumevanja fašizma kao načina na koji se kapitalistički sistem brani od masovne pobune ugnjetenih i eksploatisanih.
Ukoliko su „poštovanje različitosti“ i „samoodređenje“ politički horizont, onda je dovoljno da Pavle Bihali jednostavno porekne da je fašista tako što će se rukovati sa jednim od kandidata na njegovoj listi koji je romske nacionalnosti, iako se nekoliko mesta kasnije na toj listi nalazi i Zoran Buljugić, antisemita, izdavač i prevodilac knjige „Mit o holokaustu“. Iz ove perspektive treba razumeti i vatreni antifeminizam koalicije Pokret Levijatan i Živim za Srbiju. Feminizam pretenduje na masovno organizovanje žena, dok antifeminizam zagovara održavanje privilegije manjine žena. Iako se istorijski fašizam s razlogom povezuje s isključivanjem žena iz javne sfere, neofašizam svoje ciljeve naprosto lakše postiže isticanjem žena u prve redove.
Argument koji se neretko može čuti – da je Levijatan „Vučićev projekat“ i da je pozivanje na precrtavanje listića kako bi se izborni prag podigao, a ultradesničari ostali bez poslaničkog imuniteta i pristupa skupštinskoj govornici, poklanjanje pažnje koju oni žele – ignoriše realnost klasnih odnosa. Ovaj argument takođe previđa specifičnu istorijsku zakonitost – fašističke partije su mnogo češće ojačavale svoju moć na ulicama dok su njihovi poslanici sedeli u parlamentu, nego što je parlamentarna demokratija uspevala da ih pripitomi i preoblikuje u konzervativnu desnicu.
Jedan od skorašnjih primera svakako je i uspon i pad fašističke stranke Zlatna zora u Grčkoj (2012 – 2019). Takođe, važno je primetiti da je njihov ekonomski program sadržao odrednice veoma slične onima iz programa organizacije Živim za Srbiju. Osnovu ovog programa čine uglavnom fraze kao što „meritokratija“, ulaganje u poljoprivredu, nacionalizacija resursa u korist „domaćih privrednika“, drugim rečima „domaćinski“ nasuprot kapitalizmu koji se oslanja na evropske investicione fondove. Iako je svoj proboj u politički mejnstrim pripremala od početka osamdesetih godina dvadesetog veka, Zlatna zora je vrhunac svoje moći ostvarila kada je ušla u parlament, nakon čega su članovi Zlatne zore organizovali ubistvo antifašističkog umetnika i aktiviste Pavlosa Fisasa.
Uzevši sve ovo u obzir, jasno je da kandidatura ultradesničarske organizacije pravi kvalitativnu razliku između bojkota i precrtavanja listića, koja je u drugačijim izbornim okolnostima uglavnom više moralne, a manje političke prirode. Bojkot, iako s pravom najčešći izbor većine stanovništva koja ne smatra da i jedna politička partija adekvatno zastupa njene interese, u ovom trenutku može da otvori put ulasku ultradesničara u parlament. S obzirom na to da radnici u štrajku na koje država neretko šalje fašističke batinaše ili žene koje muškarci zlostavljaju i ubijaju ne mogu da bojkotuju realnost, 21. juna treba poništiti listić kako bi se fašistima uskratila mogućnost da svoj uticaj jačaju i kroz privilegije koje učešće u parlamentu omogućava.
