Predstavljen kao najznačajniji kulturni događaj u Srbiji, EXIT festival zauzima monopolsku poziciju na gradskim, pokrajinskim a često i republičkim budžetima. Ipak, sve je jasnije da se Exit radije treba posmatrati kao paradigma neoliberalnih procesa putem kojih se eksploatišu društveni resursi, infrastruktura i jeftina radna snaga, marginalizuje lokalna umetnička produkcija i konačno, proizvodi društvena segregacija.
U krajnje bizarnoj i nadasve moralističkoj pridici (od koje je nastala i kampanja) Aleksandar Vučić poručuje građanima Srbije da letuju u svojoj zemlji kako bi osnažili domaću ekonomiju, a ne iznosili naše novce u inostranstvo. Jedna od opcija takvog letovanja, pogotovo za mlađu populaciju, jesu i festivali, kao mesta zabave, odmora, konzumiranja kulture (i konzumiranja uopšte). Novi Sad je, kako bi se to reklo „regionalni lider“ u festivalskoj ponudi, a i sâm premijer ovu granu turizma prepoznaje kao ključnu za razvoj ugleda i imidža, ali i ekonomski rast grada i zemlje. Da, moguće je tvrditi da festivali donose milione, ali da li taj profit zaista ostaje nama?
Najveća i najpoznatija manifestacija ovog tipa u Novom Sadu je svakako EXIT. Festival je ove godine proslavio petnaestogodišnjicu, a brojni mediji, kao i sami organizatori i promoteri festivala, nisu propustili da spomenu kako je festival nastao iz društvenog aktivizma mladih, iz poziva na aktivno učešće u političkom životu zemlje, tj. na glasanje s ciljem skidanja tadašnjeg režima s vlasti i borbe za proevropsku Srbiju. I zaista, mogli bismo tvrditi da je ovim događajem stvorena neka vrsta kritične mase tadašnje (urbane) omladine koja je bila željna putovanja, upoznavanja s ljudima iz različitih zemalja, studenskih razmena, ali pre svega opterećena siromaštvom, ratovima i nacionalizmom koji su nekoliko generacija izolovali od ostatka sveta.
Ono što, međutim, tada nije bilo sasvim jasno, jeste kakve su političke i ekonomske implikacije borbe za „izlazak iz deset godina ludila“. Danas je sve više vidljivo da je prividna promena koju je stvorila ova druga, proevropska Srbija zapravo bila samo nastavak ekonomske liberalizacije devedesetih i temelj politici koja nas sa sadašnjom vladom uvodi u vrhunac neoliberalizacije. Festival EXIT može poslužiti kao paradigma ovakvog političkog razvoja ukoliko pogledamo materijalne osnove na kojima se razvijao.
EXIT donosi milione državi. Pa dobro, a gde su ti milioni?
Prvi festival EXIT održan je 2000. godine i trajao je stotinu dana, tokom kojih su organizovani brojni koncerti, projekcije filmova, performansi, izložbe. Program je bio besplatan, a organizovan uz poziv za izlazak na izbore i glasanje za promenu vlasti. Međutim, već naredne godine, sada sa novom garniturom vlasti, festival dobija sasvim drugačiji, klasičniji oblik ‒ prodaju ulaznica, kraće trajanje (devet dana), ekskluzivnu lokaciju ‒ Petrovaradinsku tvrđavu, brojne bine, sponzore, volontere, promotere itd. Mogli bismo reći ‒ od politike ni traga, ali prevarili bismo se. EXIT na velika vrata najavljuje, a zatim savršeno korespondira s načinom na koji se od tada razvija društvo u Srbiji, ključne reči: subvencionisanje (privatnika), eksploatacija (radnika), marginalizacija (kulture), segregacija (društva).
Pod izgovorom da festival akumulira neverovatne sume koje posredno koriste svim građanima na ko zna koji način, gradska i pokrajinska vlast, ali i neka ministarstva, iz godine u godinu podržavaju EXIT direktnim linijama iz budžeta. Pored toga, EXIT kao nevladina organizacija ravnopravno sa svim drugim neprofitnim organizacijama učestvuje na konkursima pomenutih tela, i tako već godinama za četiri dana programa dobija znatan procenat budžeta namenjenog za sve kulturne programe u toku jedne godine u Novom Sadu. I ne samo to, EXIT-u se ustupaju javne površine kao što su Petrovaradinska tvrđava (na čije urušavanje utiče, ali čijem održavanju ne doprinosi), ili gradska plaža i druge javne površine za potrebe kampa.
Ulaz na festival ili korišćenje kampa se pritom naplaćuje, cene iz godine u godinu rastu, ali ostaje nejasno u čiju se kasu taj novac sliva. Iz prethodnog bismo mogli zaključiti da je EXIT neprofitna organizacija koja donosi ekonomsku dobit stanovnicima grada i čak zemlje, tj. na druga vrata vraća novac uložen u njegovo održavanje. Tu bismo se, međutim, prevarili. Pored udruženja građana, EXIT je registrovan i kao privatno preduzeće (d.o.o.) i fondacija, zbog čega je nemoguće ispratiti tok novca koji se u njega ulaže, kao i koliki profit ostvaruje i za koga.
Treba imati na umu i to da uz subvencije koje dobija od grada, pokrajine i države, festival dodatno zarađuje od prodaje ulaznica, te saradnje sa sponzorima. Da stvar bude gora, upravo ova sponzorstva onemogućavaju lokalnoj zajednici da od festivala ostvari i neki profit. Njihovim pritiskom je, a uz pomoć policije i inspekcije, pre dve godine skoro potpuno zabranjena sva prodaja osveženja i hrane u Gradiću – petrovaradinskom naselju u podnožju tvrđave koju naseljavaju uglavnom penzioneri na ivici egzistencije, koji su tokom festivala mogli makar da prodaju kuvani kukuruz, pite iz domaće radinosti i osvežavajuća pića.
Ovogodišnji festival obeležilo je i ograđivanje novosadske ulice s nekoliko kafića koji su prodavali pića po standardnim cenama – nižim nego na festivalu. Prema zvaničnom saopštenju organizatora, oni su bili u obavezi da urade to upravo zbog sponzora s kojima imaju ugovor koji uslovljava da na festivalu ne postoji konkurentska ponuda pića. A profit koji oni ostvare zapravo ne ostaje u zemlji, jer su sponzori strane kompanije, a sve i da nisu strane, privatne su pa tako ni profit nije socijalizovan.
A od čijeg rada nastaje taj profit?
Kao što država subvencioniše strane kompanije kao podsticaj za zapošljavanje, umesto da sama stvara radna mesta, isto se dešava i s festivalima. Grad i država podstiču festival, odnosno njegove radnike, da rade zarad dobrobiti lokalne zajednice, ali i zemlje, dok profit, međutim, završava u džepovima stranih investitora, u ovom slučaju – sponzora.
Nažalost, ne završava se sve na tome. Svedoci smo i liberalizacije radnog zakonodavstva, što omogućava dalju fleksibilizaciju, odnosno nesiguran položaj radnika i radnica, a ponovo pod izgovorom da će ovakve reforme stvoriti inspirativan poslovni ambijent i uspeti da reše visoku stopu nezaposlenosti u zemlji. Pored samog zakona, tu je i niz strategija i akcija koje podstiču posebno mlade ljude da iskuse nesigurno tržište rada kroz programe stažiranja i volontiranja. Eksploatacija rada prisutna je tako na svim nivoima i u svim društvenim sferama, pa i na festivalima.
Iako veliki broj ljudi zaista dobija priliku da bude angažovan na EXIT-u, ono što nije vidljivo jesu uslovi pod kojima su ti ljudi zaposleni. I ovde se, naravno, može govoriti o različitim stepenima eksploatacije u odnosu na klasu u kojoj ste angažovani: obezbeđenje, binski radnici, promoteri, šankeri(ce) itd. Honorari se svake godine smanjuju, a nije redak slučaj ni da ih radnici mesecima nakon završetka festivala ne vide. Šankerima je ukinuta mogućnost zarade bakšiša, jer je novac zamenjen tokenima, dok su mladi promoteri koji po klubovima reklamiraju festival pod stalnim pritiskom da urade još kako bi uopšte i bili plaćeni. A ako ste na novac gadljivi, ni to nije problem. EXIT svake godine upošljava sve više volontera, koji rade bez ikakve nadoknade, pa čak i bez mogućnosti da posete festival. U pitanje se dovodi i način na koji su angažovani domaći muzičari, ali to nas već vodi u novu temu, te pored ekploatacije govori i o marginalizaciji lokalne kulture i umetnosti.
Javne subvencije, eksploatacija rada, šta još može poći naopako?
Predstavljen kao jedan od najznačajnijih kulturnih događaja, EXIT se ponosi svojom misijom da podržava mlade ljude, a posebno mlade muzičare kojima ustupa prostor za izvođenje tokom festivala. Sve i da je posedovao nešto od onog, toliko pominjanog, buntovničkog duha, kao i da je podržavao domaću muzičku scenu, te pogotovo mlade muzičare, to već godinama sigurno nije slučaj.
Domaći (kao i regionalni) bendovi nastupaju rame uz rame s poznatim svetskim zvezdama. Da, ali šest sati ranije, odmah po otvaranju kapija, pred skoro nepostojećim auditorijumom. Upitni su i uslovi u kojima su angažovani, u smislu ugovora, akomodacije i uopšte medijskog prostora koji mogu dobiti kada su sve oči uprte u zvezde večeri, sve one iste muzičare koji nastupaju na svim velikim festivalima u Evropi i svetu. Logika profita tako gura ono što je bilo osnovna ideja aktivizma mladih, a tržište proždire i ono malo što je mislilo da će opstajati uz giganta kulturne industrije.
Tako je ovogodišnji festival obeležilo i ograđivanje ateljea i galerija umetnika koji rade na tvrđavi, onemogućujući im tako rad u potpunosti i stavljajući konačnu tačku na pitanje o podršci umetnosti i kulturi. Iako su EXIT-u verno služili kada je trebalo da ispune bogatu programsku ponudu autentičnim, lokalnim sadržajem, isključeni su istog trenutka kada je sponzor doneo više profita od programa.
I sve ovo nije slučaj samo s festivalom EXIT, već su tu i Cinema City (osnovao ga EXIT, da bi kasnije postao samostalna organizacija), zatim Tamburica fest i Festival uličnih svirača. Pored novosadskog, EXIT organizuje i budvanski festival Sea Dance, za koji takođe dobija redovnu finansijsku podršku crnogorskih vlasti. Ove godine je postao i nosilac projekta „Novi Sad za omladinsku prestonicu Evrope“, za čiju realizaciju je dobio skoro čitav budžet grada namenjen za omladinske projekte.
EXIT je svakako najdrastičniji primer onoga što se dešava s kulturom u neoliberalnoj politici, gde svaki korak kontroliše logika profita. Ono što je zapravo najveći problem u ovoj priči jeste dugoročni efekat klasne podele koji ovakva politika proizvodi. Isključena je mogućnost da lokalno stanovništvo direktno učestvuje u kulturnoj produkciji, i ono je svedeno na ulogu pukog konzumenta. Zatim,veliki broj građana ne može ni da priušti sve skuplje karte za festivale, a kao da to nije dovoljno, preostali parkovi, plaža i tvrđava ostaju ograđeni i nedostupni. Kreativne industrije koje grad podržava isti taj grad i otuđuju od opšte populacije, istiskujući ih iz mestâ napravljenih upravo za zadovoljenje potreba stanovnika u gradu – mestâ kulture, rekreacije, odmora.
