U potpunosti nemarni odnos velikih sindikalnih centrala prema katastrofalnom stanju radnih prava, ove godine je kulminirao u povodu Praznika rada. Izostankom organizovanja prvomajskog protesta, štaviše, cinično prebacujući odgovornost za to na same radnike, sindikalni lideri su pokušali da ukinu mogućnost da oni koji tog dana, ipak žele da se priključe protestnoj šetnji, to i urade. Postavlja se pitanje, kome i čemu oni zaista služe?
Do momenta usvajana Zakona o radu 2014. godine, u sindikalnim vrhovima je kružila priča kako je gotovo nemoguće da neko donese takav zakon, te kako se to neće zaista desiti. Međutim, tada je već bilo kasno – sindikalnim vođama je preostalo da, simbolično, organizuju (jednodnevni) generalni štrajk i veliki protest na čijem će kraju uz zvuke posmrtnog marša, održati pomen radničkim pravima i socijalnom dijalogu, uz religiozno uverenje da će isti nekada oživeti.
Radna prava, do danas, samo nazaduju, a socijalni dijalog nije oživeo. Prošlo je i dovoljno vremena od usvajanja pomenutog Zakona o radu kako bismo videli njegove realne učinke. U tekstu „Prava radnika iz doba Jure“, pravnik Mario Reljanović je sastavio koncizan spisak problema sa kojima se zaposleni u Srbiji suočavaju u svetlu sužavanja radnih prava. Poslodavci mogu da vrše pritisak na radnike i radnice kako bi potpisali sopstvene otkaze dok ujedno imaju veliki manevarski prostor kako bi izbegli tužbe od strane zaposlenih i eventualne pravne posledice. Kolektivno pregovaranje se lako izbegava, dok je osnivanje sindikata u firmama moguće opstruirati (ili čak zabraniti). Sve češći je angažman radne snage preko agencija za lizing što radnike stavlja u izuzetno težak položaj zbog pravnih nejasnoća i razlika u tome kod kog poslodavca je neko zaposlen, a kod koga obavlja posao. Raširena je i zloupotreba minimalne cene rada, odnosno upotreba niza kreativnih načina isplaćivanja zarade kako bi se eskiviralo plaćanje doprinosa ili umanjila zarada.
Pred ovogodišnji Praznik rada navedeni problemi su u janosti postali vidljiviji kroz nekoliko medijskih izveštaja u kojima se mogao videti i stav radništva spram ovih pitanja. Bez obzira što su tokom izborne kampanje partijski lideri uglavnom izgovarali oprobane floskule o neophodnosti stranih investicija, o subvencijama, borbi protiv nezaposlenosti i slično, do javnosti su, ipak, dolazile i informacije o slučaju Fabrike automobila Priboj gde nisu stigli obećani partneri, a država ne želi da uloži u proizvodnju. Radnici su (ponovo) pokrenuli štrajk svesni da zatvaranjem fabrike ceo njihov grad i okolina gube mogućnost opstanka. U drugom slučaju o kojima su mediji pisali, u pogonu kompanije Jura u Leskovcu, došlo je do pretnji štrajkom radnica i radnika, ukoliko im se ne omoguće slobodni dani za praznike. Uz to smo saznali da u toj fabrici radnicima prete batinama, onemogućavaju pauzu za toalet, produžuju radne sate, zabranjuju organizovanje, pričanje o radnim uslovima, itd. Zatim su u javnost stigle i senzacionalne vesti o tome da je najniži zagarantovani minimalac na svetu baš u Srbiji, iako tu neslavnu poziciju držimo već godinama.
Gde su sindikati?
Svi ovi problemi u potpunosti spadaju pod opise delatnosti i nadležnost sindikata, te se radnice i radnici sa pravom pitaju „Gde su sindikati?“. Nažalost, sindikalni lideri se trude da ćute o ovim problemima koliko god je moguće, ne zato što ih ne vide već zato što su svojim kompromisima, verom u socijalni dijalog i pokušajima balansiranja između vlasti i kapitala davali legitimitet politikama koje su išle na štetu radništva – od prihvatanja nužnosti privatizacije; preko stvaranja političkih podela unutar radničke klase u sukobima vlasti i opozicije; do reformi penzionog sistema; odobravanja javno-privatnih partnerstava i pre nego što je zakon o tome donet; i na kraju izmena radnog zakonodavstva.
Čak i sam socijalni dijalog kao nametnuta forma pregovaranja između rada i kapitala služi samo fingiranju društvenog dogovora. Taj dogovor uvek izostaje, a ostaju samo ustupci koje vlasti čine krupnom kapitalu koji jedino jača. A radnice i radnici su sve siromašniji, njihovo zaposlenje sve nesigurnije, a reforme takve da ih teraju na surovu konkurenciju i međusobne sukobe oko malo preostalih radnih mesta. Oni sindikati koji više od jedne decenije učestvuju u takvom socijalnom dijalogu odavno su mogli da uvide kuda to vodi kao i da je njihova uloga kao radničkih predstavnika paradna i služi samo sprečavanju značajnijih radničkih protesta.
Ipak, sve se nastavlja po starom, ali ne zato što sindikati ostvaruju dobre rezultate u korist radnih prava, već zato što unutar sindikata nema demokratije te jedni te isti ljudi dugi niz godina zauzimaju vodeća mesta u sindikatima i pozicije pregovarača. Ironično je to da što su sindikalni lideri bolji pregovarači, odnosno spremniji na veće kompromise sa vlastima i kapitalistima, to su položaj i prava radništva u lošijem stanju. Ako ne ranije, a ono makar od 2000. godine kada sindikati uzimaju sve aktivniju ulogu u političkoj i ekonomskoj transformaciji ka kapitalizmu, sindikalni lideri postaju svesni da su potrebne promene u radničkom organizovanju. Međutim, oni se nisu odlučili za modernizaciju sindikata kako bi ispratili nove okolnosti i doprineli boljitku položaja radništva, već su krenuli put ukidanja demokratije u svojim organizacijama kako bi zadržali sopstvene privilegije i položaj blizak političkim i ekonomskim elitama. Tako su velike sindikalne centrale ustrojene kao i političke stranke bez mogućnosti demokratskog odlučivanja iako formalno postoje institucije kao što su skupštine, glasanje itd. I lideri sindikalnih centrala kao i lideri postojećih partija su često jedini kandidati za tu funkciju i nemaju nikakav problem s tim pošto ni jedni ni drugi nisu odgovorni svom članstvu već krupnom kapitalu. Sve to dovodi do velikog nepoverenja radnika prema sindikatima, kao i do odbijanja mladih ljudi da se uključe u njihovo članstvo ili aktivnosti, što je, pored nezaposlenosti, glavni razlog smanjivanju broja sindikalno organizovanog radništva. Danas je sindikalno organizovano manje od jedne trećine zaposlenih radnika dok samo 15% građana ima poverenje u sindikate. Štaviše, sitacija je toliko loša da su sindikati koji učestvuju u socijalnom dijalogu izgubili toliko članova da više nemaju reprezentativnost koja je njihove lidere navodno dovela na mesto pregovarača.
Šta preostaje radništvu?
I tako, pošto sindikalni lideri nikako da zaista pozovu na „radikalizaciju protesta“, kojom se često javno razmeću, a radništvo sve teže podnosi katastrofalne uslove u kojima se nalazimo – vođstvo je, cinično, odgovornost za neorganizovanje prvomajskog protesta prebacilo na same radnike. Tako je Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) u svom saopštenju poručio radnicima da ovog Prvog maja „u duhu vekovne tradicije, budu sa svojim najbližima u krugu porodice“. Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), Ranka Savić, u jednoj izjavi za medije je pokušala da pojasni da protesta nema zato što „po pravilu“ radnici iz javnog sektora ne izlaze na proteste i „ne solidarišu se sa zaposlenima u proizvodnji, u privredi“ te da to dovodi do „manjka radnika“. U istom prilogu smo mogli čuti da su u Ujedinjenom granskom sindikatu Nezavisnost rekli kako mogu da organizuju prvomajski protest, ali da „ne mogu da nateraju srpskog radnika da izađe na ulice“ – čudno je da se u tom sindikatu ne pitaju čemu oni uopšte služe. Branislav Čanak, iz ovog sindikata, se požalio kako kod nas nema tradicije prvomajskog protesta te da ljudi pre biraju „uskrs, jer je veća tradicija“.
Ali to nije sve, SSSS, Nezavisnost i ASNS ne samo da nisu organizovali proteste nego su medije uporno obaveštavali kako protesta neće ni biti, kao da samo i jedino oni mogu govoriti o radnim pravima, te da niko drugi osim njih ne može i neće obeležavati Prvi maj. Time su ovi sindikati (ponovo) obmanuli javnost, kao i sopstveno članstvo. Protesta je bilo – organizovao ga je Levi samit Srbije, a isti je podržalo nekoliko manjih sindikata. Nekoliko stotina ljudi je iznelo zahteve za okončanjem privatizacije, za povećanjem plata i penzija, očuvanjem socijalne države i omogućavanjem radničkog upravljanja preduzećima.
Na kraju ostaje pitanje zašto lideri velikih sindikalnih centrala nisu organizovali prvomajski protest iako su u svojim saopštenjima ispravno detektovali katastrofalne radne uslove. Izgleda da oni nisu zaboravili ovog Prvog maja na svoju ulogu u društvu zato što su posebno bogobojažljivi ili zato što radnici baš taj dan ne bi digli glas, već kako bi prikrili sopstvenu nemoć i bezidejnost i ujedno tom tišinom zadržali svoje privilegije i ulogu dobrih sindikalnih lidera i pregovarača. Problem je što su oni dobri upravo ekonomskim i političkim elitama koje svoje profite i privilegije decenijama zasnivaju na smanjivanju radnih prava i privatizaciji društvene imovine i resursa.
Sve ovo, ipak, ne znači da su sindikati, kao forma radničkog organizovanja, relikt prošlosti. Njihovo postojanje i funkcija i danas – uz promenjene uslove rada – može biti od velike koristi za radničku klasu, što pokazuju značajne borbe koje sindikati vode širom sveta. No, čini se da je prva i trenutno najznačajnija borba koju sindikalno članstvo treba da povede ona koja će voditi ka neophodnoj smeni rukovodstva i demokrazaciji same strukture sindikata, odnosno drugačijem upravljanju i donošenju odluka unutar samih sindikalnih organizacija. Tek takvi sindikati će biti u stanju da prepoznaju značaj autonomnog radničkog organizovanja, te biti otvoreni za udruživanje, saradnju i učešće u socijalnim borbama koje prevazilaze okvire jednog sindikata, jedne firme ili privredne grane. Međutim, ono što je najvažnije je, da radnice i radnici ne zaborave da se za radna prava ne moli, nego se bori!
Tekst je u skraćenom obliku objavljen u dnevnim novinama Danas, broj 6797, od ponedeljka, 9. maja 2016.
