Od neophodnosti do besciljnosti, ili koji za koga i kakav grad

foto: Matija Jovanović

foto: Matija Jovanović

Otpor projektu Beograd na vodi je kroz akcije koje organizuje inicijativa Ne da(vi)mo Beograd doveo do najmasovnijih protesta u poslednjih petnaest godina. I dok masovnost, ali i nejasnoće u političkoj artikulaciji protesta pozivaju na dalje analize i pokušaje usmeravanja pokreta, i dok je mogućnost politizacije protesta i dalje otvorena (ali i sasvim neizvesna), jedno je sasvim sigurno – ona se može desiti samo jasno levom politizacijom. Vidimo se na protestu!

Nakon vanrednog stanja proizvedenog u Hercegovačkoj ulici u beogradskom naselju Savamala u izbornoj noći, inicijativa Ne da(vi)mo Beograd mobilisala je na svojim protestima veliki broj ljudi nezadovoljnih ovakvim delovanjem vladajućih struktura. U pogon je stavljena poznata mobilizacijska matrica čiji je nosilac „odgovorni građanin“, koji privremeno napušta svoju poziciju pasivnosti i komfora i izlazi na ulicu, gde kroz masovni protestni karneval izražava svoje nezadovoljstvo nasilničkim i bahatim ponašanjem vlasti.

Kao odgovor na ovakav poziv, na protestima su se mogle čuti parole kojima se kritikovao rad vlade i premijera, pozivalo se na pravdu i zatvorske kazne, uzvikivalo se „Vučiću pederu“1 i npr. „Ustaše“ (?!),2 nosila se slika Luke Ćelovića, veletrgovca, rentijera i predratnog dobrotvora, itd. Pokušaji artikulisanja nešto ozbiljnije sistemske kritike uglavnom su se gubili u šarenilu parola i znakova. Bilo je tu predstavnika kreativne klase, radnika u kulturi, opozicionih političara, feministkinja, levičara, otporaša, liberala, biznismena, profesora, anarhista, ponekog penzionera, ali i dece. Svi su bili prisutni uglavnom kao građani pod građanskim banerom inicijative sa zahtevima za veću participaciju, institucionalni red i poštovanje zakona. Dakle, svega onoga što je u pogledu instant-istorijata megalomansko-diletantskog projekta Beograd na vodi, a posebno u slučaju organizovanog anonimnog nasilja u Hercegovačkoj,3 ignorisano ili bagatelisano uz punu kooperaciju onih koji su zakon kršili i onih koji bi trebalo da ga štite i sprovode.

U danima nakon protesta objavljeno je nekoliko članaka o potencijalima protestne inicijative i njenih budućih koraka i orijentacije. U ovim pisanjima postoji određeni konsenzus oko glavne parole sadržane u zahtevu za pravo na grad (Čiji grad? Naš grad!). Ipak proizlazeći zahtevi za politizaciju ove labave (lokal-patriotske) parole oslanjaju se na posve i drastično različite projekcije budućnosti, koje se kreću od revitalizacije republikanskih ideala kroz uspostavljanje aktivnog i samosvojnog građanina, preko odbrane privatne svojine od rušilačkih potencijala države i uspostavljanje jačih slobodno-tržišnih mehanizama, do zahteva za povezivanje postojećih radničkih borbi i odbrane javnog dobra. Svi su inače složni da je ovaj dugo iščekivani pokret neophodan. Ipak, šta jedan urbani pokret sa ovakvim istorijskim mogućnostima sagledavanja, mišljenja i govora može da ponudi jednom gradu kao što je Beograd? Ili, za početak, o kakvom je gradu zapravo reč?

Beograd je samo jedna od urbanih struktura širom sveta uhvaćenih u mrežu brutalnih posledica antisocijalne neoliberalne urbane vladavine zasnovane na privatizaciji (u ovom slučaju kroz razvlašćenje od društvenog vlasništva), uvođenju tržišnih mehanizama, deregulaciji legislative u pravcu gušenja javnog interesa, zajedno s deregulacijom tržišta rada i povlačenjem države iz socijalne zaštite, kao i planskim apriornim i aposteriornim razvlašćenjem stanovništva od elementarnih znanja o svim ovim procesima. Važna posledica ovakvog načina vladavine jesu i procesi proizvodnje centralnih urbanih zona kroz procese klasnog čišćenja grada i posledično stvaranje sve većeg broja perifernih prostora namenjenih osiromašenima i urbanoj sirotinji. Ovi novi urbani režimi proizvode ratove među siromašnima prinuđenim da se takmiče za dramatično ograničene „humanitarne“ resurse, stambenu nesigurnost zbog sve većih troškove stanovanja, koje mnogi nisu u mogućnosti da plate, finansijama vođene regeneracije atraktivnih delova grada, koje u potpunosti transformišu prostornu socijalnu konfiguraciju. Istovremeno, ono malo preostalih resursa u centralnim gradskim zonama, postaje plen ratova među više i manje bogatima ili više i manje dobrostojećima, gde je kontrola i prilagođavanje kapaciteta i mehanizama javnih institucija svojim ciljevima najsnažnije i odlučujuće oruđe.

Značajan pokusni primer finansijama vođene regeneracije u centru Beograda svakako je projekat Beograd na vodi, privatni profitabilni projekat proglašen nacionalnim interesom u brutalnoj i primitivnoj aklamacijskoj kampanji. Ovaj projekat se pokazao kao odlična studija slučaja koja pokazuje najrazličitije aspekte i pogubne posledice savremenog pristupa urbanoj politici po diktatu tzv. investitorskog urbanizma. Zarad Beograda na vodi deregulisana je planska dokumentacija, donet je novi specijalni zakon o eksproprijaciji, reafirmisani su i regenerisani simboli predratnog građanskog i preduzetničkog društva (u čemu najveći deo kulturne i političke elite participira već decenijama). Pritom se sve to radi u ime bizarnih i neodgovornih obećanja izlaska iz recesije i opšteg društvenog procvata.

Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd od samih početaka 2014. opravdano je koncentrisana na to da ukazuje na nepravilnosti u ovom projektu, prikuplja informacija od javnog značaja, analizira projekat, pokušava da koristi postojeće mehanizme participacije, izdaje bilten inicijative, organizuje ulične akcije i proteste. Ono što je nesporni doprinos inicijative i njene kampanje svakako je postepena promena raspoloženja javnosti u odnosu na projekat od opšteg medijskog oduševljenja ili probuđene lažne nade ka nešto kritičnijem posmatranju i predstavljanju ovih procesa. Inicijativa je jasno i precizno detektovala mnoge institucionalne i vaninstitucionalne prevare i podvale nadležnih, koje su zaista zaprepastile veliki deo javnosti svojom uzurpatorskom arogancijom i agresivnošću.

U svakoj analizi, a posebno aktivističkoj i onoj koja se bavi strateškim ciljevima neke inicijative ili pokreta, jednako je važno ono što je u fokusu kao i ono što se iz tog fokusa gubi, što se zamagljuje ili sporadično pominje, kao i ono što predugo ostaje neanalizirano ili neshvaćeno. Tako je ova inicijativa zanemarila nekoliko ključnih socijalno-političko-ekonomsko-prostornih aspekta problema, što joj je, u taktičkom ali neminovno i strateškom smislu, možda upravo i omogućilo da zadrži podršku najvećeg dela građanski profilisane skupine ili šireg kruga trenutno na protestima aktivnih pristalica o kojima je bilo reči na početku teksta.

U pitanju je, s jedne strane, odnos inicijative prema procesu eksproprijacije domova i iseljavanju stanovništva u Bari Venecija i Savamali, koja se desila kao posledica pripreme terena za projekat. Naime, u procesu je do izražaja došao regulativni mehanizam veštačkog stvaranja konflikata među određenim ugroženim grupama, proizvodnjom razlike u pravnom statusu, kako bi se onemogućila njihova solidarnost. Grad je podelio stanovništvo na „legalne“ (one koji u vlasništvu imaju nekretninu i oni koji su u procesu „tranzicije“ zbog nemogućnosti otkupa ostali u statusu korisnika stanova) i „ilegalne“ (koji iz različitih razloga nemaju ispravnu dokumentaciju), one koji će u procesu eksproprijacije biti nejednako kompenzovani i oni koji to neće biti. Među „legalnima“, u procesu dogovaranja sa gradom, jedan broj stanara završio je u stanovima s privremenom mogućnošću korišćenja na tri godine, dok su oni koji su imali stanove u svom vlasništvu kompenzovani onima u vlasništvu grada. „Ilegalni“ su ostali prepušteni sami sebi na pragu beskućništva.

Iako je pokušala da stupi u kontakt sa stanarima, Inicijativa nije prepoznala zajednički interes sa njima. Borba ovih ljudi prepoznata je kao borba za „individualne interese“, dok je cilj inicijative shvaćen kao „opšti“, u zahtevu za zaustavljanje projekta. Neprepoznavanje zajedničkih interesa sa stanovnicima zone zahvaćene projektom navodi na zaključak da, za početak, interes kampanje nije interes svih stanovnika i stanovnica Beograda. I da za one koji se bore za osnovno pravo, krov nad glavom, ne samo da nema mesta na teritoriji Beograda na vodi, već potencijalno ni u alternativi.

Teritorija predviđena za gradnju Beograda na vodi mesecima je, takođe, bila mesto privremenog boravka migranata koji su prolazili kroz Beograd koristeći Balkansku rutu na putu u zapadne zemlje. Mnogi od njih skvotirali su polusrušene kuće uz Savsku obalu, koje su samo nekoliko meseci ranije njihovi stanari morali da napuste. Ipak, represija nad migrantima u začaranom krugu ilegalizacije nije stavljena na tajm-lajn inicijative,4 u naporima da se zadrži „fokus“ na „urbanističkim“ pitanjima i bahatim potezima vlasti. Među srušenim objektima, dan nakon rušenja pod fantomkama u predizbornoj noći, nalazio se i No Border Hostel, koji je neko vreme služio kao dom putnika zaglavljenih na teritoriji Srbije nakon zatvaranja granica, do koga je došlo kao posledica dogovora o (praktično) trgovini ljudima između Evropske unije i Turske. Ipak, Inicijativa nije pokazala direktnu solidarnost sa stanarima Hostela koji su trpeli policijsko maltretiranje, niti sa ovom praksom, koja je u pogon stavila mehanizme međusobne podrške i solidarnosti. Time je propuštena prilika za radikalizaciju i reartikulaciju okoštalih struktura građanskog statusa.

S druge strane, evidentna je i praksa inicijative da u svojim obraćanjima homogenizuje sve stanovnike i stanovnice grada predstavljajući ih kao žrtve destrukcije investitorskog urbanizma, čime se namerno zamagljuje činjenica da je stanovništvo Beograda duboko podeljeno kako klasno, tako i distribucijom moći u društvu. Parola „Čiji grad ‒ naš grad“ u politički heterogenoj i slabo artikulisanoj protestnoj masi opasno se približava politici identitetske solidarnosti, jer lako može da ispadne da je zajednički imenitelj većine protestanata tek to što su svi urbano osvešćeni (Beo)građani, zbog čega grad po prirodi stvari i „jeste“ njihov.

Važan deo problema je i sama organizaciona struktura inicijative, koja se sastoji od ekskluzivne grupe profesionalnih aktivista i radnika u kulturi koja preuzima na sebe pravo odlučivanja i filtriranja (postpolitičkog) delovanja. Rezultat ovakvog pristupa i dinamike grupe je i proizvodnja novih eksperata za temu i akumulacija kulturnog kapitala srednjoklasnih stručnjaka koji na ovaj način obezbeđuju za sebe ekskluzivno mesto nosilaca i tumača potencijalnih društvenih (urbanih) promena. Jedan od uzroka očigledne depolitizovanosti inicijative (u smislu upornog fokusa na „policy“, to jest nivo preduzetih ili nepreduzetih mera, a ne „politički“ tj. sistemski nivo nastanka ovakvih problema) može biti i moguće prejaka povezanost ekspertske grupe s fondacijama kojima je striktno zabranjeno finansiranje političkih aktivnosti.5

Dok god postoje oni koji su iz zahteva za pravo na grad isključeni ‒ bilo prećutkivanjem, bilo odsustvom solidarnosti, bilo isključivanjem iz donošenja odluka ‒ i dok god postoji odsustvo jasnih političkih zahteva u pravcu društva zasnovanog na jednakosti za sve, uključujući i artikulaciju alternative, pokreti sa ovom agendom teško mogu uspeti da ostvare transformabilni potencijal koji pojedini aktivisti i teoretičari optimistički i opravdano prizivaju u svojim tekstovima. Dok god se ne obratimo problemu u celini, uključujući i nove režime urbane redistribucije, koje same naše domove čine valutom i novim vidom ušteđevine (ili duga) koji bi trebalo da kompenzuju odsustvo socijalnog sistema i da služe kao osiguranje u životnim nedaćama ‒ problem i sistem nećemo dodirnuti „tamo gde ga stvarno boli“.

Možda pravo na grad kao političko-teorijska platforma u previranju ima potencijal da mobiliše zahteve i aspiracije svih ugroženih, ali to mu još uvek nigde nije pošlo za rukom. Čak i da se inicijativa probudi iz svog masom proizvedenog zanosa, problem se ne može rešiti na nivou jedne, po preduzetim aktivističkim merama vrlo uspešne i vesele, a po najskromnijim političkim kriterijumima usko omeđene i neambiciozne kampanje. Stvar je u tome da problemi s kojima se suočavamo daleko prevazilaze mogućnosti jednog građanskog protesta sa određenim parcijalnim zahtevima. Anonimno nasilje kapitala, taj sveprisutni agens zastrašivanja, disciplinovanja i deprivacije, iako se u slučaju svog manufakturnog ovaploćenja u Hercegovačkoj ulici učinilo kao zgodna, nepromašiva meta, ne može biti adekvatno izazvano protestnom manufakturom karnevala i pokazivanjem patke silnicima. Problem s kojim se suočavamo ne može se rešiti ni minimalnom „levičarskom“ politizacijom zahteva Inicijative, kao što su neki naglašavali u svojim komentarima ovih dana. Ta politizacija moraće da bude maksimalna, jer nikakva druga više nije ni moguća. Takođe, bitno bi bilo napraviti terminološku distinkciju i zadržati se u okvirima razumevanja onoga što Inicijativa predstavlja – u pitanju je urbani pokret s partikularnim zahtevima vezanim za projekat preoblikovanja CENTRA grada, a ne socijalni pokret s neophodnim zahtevima za više socijalnog u društvu.

Svakako, složeni problemi urbane vladavine i prostorne proizvodnje zahtevaju sistemski pristup, a ova inicijativa zarobljena u pomalo nametnutim, a pomalo prisvojenim društvenim kontradikcijama, možda za njega zaista nema ni apetita ni kapaciteta jer bi je takav pristup verovatno uništio. Inicijativa je možda tek nedužna posledica istorijski konstruisanih mogućnosti i kapaciteta koje za sada uspevaju da je uzdignu samo do borbe za nedosanjani san liberalne građanske Srbije. Dakle, Inicijativa je svakako neophodna jer priziva više nego neophodnu promenu urbane politike, ali će biti i bez pozitivnih učinaka dogod ostaje u konstantnoj defanzivi svojevrsnim podizanjem spomenika našim porazima, bez mogućih predloga bolje budućnosti za sve ili za zaista naš grad kao grad za svakoga, bez artikulisanog jasnog cilja, jer je obim problema višestruko prevazilazi.

Namera ovog teksta je zato predlog za precizniju artikulaciju i mobilizaciju kroz analizu problema postojeće konfuzne mobilizacije i morala Inicijative. S obzirom na opšte oduševljenje prazničnim karakterom protesta među građanskom klasom, verovatno je da takvi predlozi neće biti viralno deljeni i podržavani, već da će moguće izazvati i izvesno razočaranje. Međutim, razočarenje nedovoljno artikulisanom politikom uvek je neminovno, stoga je bolje da dođe pre nego kasnije. Ipak, data analiza nema nameru da sputa entuzijazam i volju za daljim angažmanom u ovom pokretu, već da doprinese debatama koje se vode oko potencijala Inicijative na strani argumentacija koje se ne zalažu samo za još jedan konformistički prevrat ili korigovanje režima, već korenite promene izvan osvedočenih modela savremene proizvodnje i distribucije prostora u korist represivnih, diskriminatorskih i eksploatatorskih režima. Imajući u vidu medijsko najavljivanje stvaranja „građanskog fronta“6 od strane inicijativa iz Beograda, Novog Sada, Niša, Kraljeva, možda je u stvari ovo i prvi i poslednji trenutak da se apeluje da se jasno zacrta politika, to jest minimalna orijentacija i linija fronta u društvu baziranom na klasnoj i kolonijalnoj dominaciji, kako borba ne bi ostala da lebdi u ideološkom limbu kao i aktuelni protesti.

Napomena 1:
 Tekst je napisan iz perspektive nekoga ko je učestvovao u procesima nastanka i rada inicijative i ko je i dalje za njen rad zainteresovan, a argumentacija je razvijena kroz dugotrajne konsultacije i diskusije s mnogobrojnim akterkama i akterima kojih se ova tema tiče. Iznosim ove uvide u javnost kao ohrabrenje svima nama da se suočimo s nezaobilaznim činjenicama i aspektima davljenja grada i njegovih stanovnika, dakle ne samo onima koji suviše lako i očigledno ugađaju srednjoklasnim ciljevima, ali i sujeti i prestižu (u pomenutoj borbi za preostale resurse centralnih gradskih zona).
Napomena 2:
 Prvi deo naslova parafraza je komentara Dragomira Olujića na prezentaciji knjige Aleksandra Sekulovića „Rehabilitacija Draže Mihajlovića: Političko nasilje nad istinom i pravdom„: „... ova knjiga je svakako neophodna ali svakako i besmislena“...
  1. Ovo uzvikivanje je na drugom protestu prilično umanjeno (što je mogući rezultat obraćanja Zoe Gudović, ali i organizatora koji su je pozvali da govori).
  2. Ovi ostrašćeni povici mogli su se čuti sporadično u prvim redovima. Iako nisu bili masovno prihvaćeni i podržani, doprinosili su opštoj konfuziji.
  3. Za koje sada već i zvanično znamo da je organizovano od najviših organa gradskih vlasti.
  4. Ovde se pozivam na niz saopštenja Inicijative i dva broja glasila Inicijative
  5. Jasno je da su kapaciteti organizacija ograničeni i sredstvima i ljudstvom kojima raspolažu. Nevladine organizacije nisu projektovane da menjaju svet već da ga prilagođavaju i popravljaju u korist postojećeg režima, što opet ne znači da sve to i rade. Ponekad jedine progresivne i emanciptorske ideje i akcije opstaju ili potiču iz ove aktivističko-oportunističke zone postojanja i delovanja u javnosti. U svakom slucaju, država u režimu kapitalističkih mera štednje (i tzv. outsourcinga) često i intencionalno prepušta ovom sektoru brigu o vrlo važnim pitanjiima, stvarajući iluziju postojanja pažnje i fokusa na bitna društvena politička i kulturna pitanja. Tim pre je važno shvatiti probleme i ograničenja upotrebe i afirmacije ovih skromnih organizaciono-produkcijskih resursa, to jest uvideti da li su oni tek parafraza metoda i stila vladajuće hijerarhijske organizacije i uprave ili zametak neke druge političke filozofije i prakse. Činjenica da desnica i desničarske nevladine organizacije (inače, za razliku od ovih o kojima govorimo, često sa sasvim kriptičnim izvorima finansiranja) napadaju inicijativu Ne da(vi)mo Beograd po ovom osnovu nije razlog prećutkivanja ili zaobilaženja problema, naprotiv, dok su sredstva kojima raspolaže NVO sektor često i jedina na raspolaganju za artikulaciju i refleksiju neke akutne društvene problematike, upravo je od najvećeg značaja kritički razmatrati uticaj tih sredstava na profilisanje aktivnosti i ideologije organizacija i grupa koje se na njih direktno ili indirektno oslanjaju.
  6. Pitanje kakva je priroda ovog „fronta“ ostaje otvoreno.
Print

Preporučujemo