Dva slona u sobi kapitalističke nepravde

Ovidiu Gerasim-Proka; youtube

Ovidiu Gerasim-Proka; youtube

Aktuelni protesti u Rumuniji, izveli su na ulice do sada najveći broj ljudi u talasu masovnih demonstracija koji traje od 2012. godine. Korupcija kao povod nezadovoljstva nije nova stvar u političkom životu te zemlje, a osim velikog mobilizacijskog potencijala ona je postala i dobro oruđe za prikrivanje klasnih i ideoloških razlika.

O ovim dešavanjima u Rumuniji, kao i njihovom uklapanju u globalni protestni talas, razgovarali smo s Ovidiu Gerasim-Prokom (Ovidiu Gherasim-Proca) predavačem na Odseku za političke nauke, međunarodne odnose i evropske studije, Univerziteta „Aleksandar Joan Kuza“ u Jašiju, Rumunija.

Da li biste mogli da pojasnite tezu koju ste objavili na Fejsbuku: da postoje dva slona u dnevnoj sobi kapitalističke nepravde ‒ korupcija i antikorupcija?

Osamnaestog janura, pre protesta, predsednik Rumunije se neočekivano pojavio na sastanku vlade, o kome se prethodne večeri proneo glas da vlada ima jasnu nameru da na njemu, po hitnom postupku, tajno donese dva dekreta: jedan koji se tiče pomilovanja počinioca određenih krivičnih radnji i drugi koji se odnosi na izmenu pojedinih članova Krivičnog zakonika. Tada je Klaus Johanis (Klaus Iohannis) upotrebio metaforu slona u sobi govoreći da je namera Socijaldemokratske partije da donese ta dva normativna akta sramna, jer čini ta dva dokumenta u isto vreme i skrivenim i svima očiglednim. Činilo mi se da je metafora o dva slona veoma prikladna da opiše frustrirajući način na koji, u žarištu veoma žestokog partijskog sukoba, čitava debata izbegava bilo kakvo iskreno i lekovito suočavanje sa sveukupnim osećanjem nepravde koji je od zime 2012. pokrenuo masovne proteste u Rumuniji.

Partije desnog centra isticale su populistički diskurs „borbe protiv korupcije“, bezrezervno podržavajući rad Nacionalnog direktorata za antikorupciju (Direcția Națională Anticorupție, DNA), koji je s vremenom stekao izuzetnu moć, intervenišući u ključnim trenucima političke borbe, sprovodeći istrage i javne kampanje. Iz prespektive disciplinarnih institucija, izvor svih zala u društvu jeste korupcija. Ipak, početna visoka moralna pozicija koju je zauzimala „borba protiv korupcije“ postepeno je slabila nakon što su javno dovedeni u pitanje pojedine kontroverzne sudske odluke i radnje; propisi koji tužiocima (za antikorupciju) daju posebna ovlašćenja; optužbe Ustavnog suda i protesta sudija koji su se ticali vanpravne saradnje između (kabineta) javnog tužioca i Službe rumunske državne bezbednosti.

Sa druge strane, Socijaldemokratska partija (PSD), partija koju su intervencije DNA najviše pogodile, nameravala je da stekne političku podršku dvosmislenom politikom fiskalne relaksacije i postepenog povećavanja socijalnih davanja, udruženih s pokušajem da se pridobije podrška Pravoslavne crkve – koja je izrazito popularna organizacija. Međutim, oni gotovo ništa nisu uradili da izmene Zakon o radu, da smanje velike društvene nejednakosti, da omoguće više sigurnosti radnicima ili da održe celovite socijalne politike.

Imamo dva slona u dnevnoj sobi kapitalističke nepravde: korupciju i antikorupcijske politike. Obe nepravde proizašle su iz nelegitimnih ili nelegalnih odnosa između investitora i države, i onih stvorenih turbulentnom, arbitrarnom i površnom prirodom „borbe protiv korupcije“, i obe su manifestacije istog sistema ekonomske nejednakosti, neprijateljskog prema javnim servisima. Korupcija je sveprisutna, ali antikorupcijske mere ne menjaju baš ništa. Čine se nedovoljnim i selektivnim. Jednakost pred zakonom, koju zahtevaju pristalice antikorupcionih politika, misleći pritom na krivičnu pravdu, nikako ne smanjuje nejednakosti u društvu. Ove činjenice su značajne i izazivaju ogorčenje. Ali kao da niko nema hrabrosti da ova pitanja unese u prostor zvanične diskusije, možda na sednici vlade, i stavi ih u njihov relevantan kontekst: nepravednost društvenog sistema zasnovanog na privilegijama dobijenim na osnovu posedovanja kapitala.

Kratka analiza u Gardijanu ukazuje na to da antikorupcijska borba koju je vodila tajna služba (potpomognuta i podržavana od međunarodne političke zajednice, većinom EU organa), ugrožava demokratiju samu po sebi. Bez ulaženja u to šta je „demokratija“ u jednoj ovakvoj analizi, možete li da objasnite kontradikciju između jasne većine PSD-a dobijene na poslednjim izborima i masovnosti aktuelnih uličnih protesta?

Više je faktora koji su doprineli jasnoj izbornoj pobedi PSD-a. Njihov predloženi program bio je zasnovan na ekonomskim pitanjima, jasno orijentisan protiv budžetske discipline, na koju je neprekidno opominjala tehnokratska vlada (uglavnom sačinjena od EU zvaničnika, menadžera iz privatnog sektora i NVO lidera). Nacionalna liberalna partija (PNL) i novoformirana građanska partija Unija za spas Rumunije (USR) čitav svoj program fokusirale su na optužbe protiv Socijaldemokratske partije za navodnu korupciju i na bezuslovnu podršku tadašnjem premijeru Dakian Čološu (Dacian Cioloșu), koji sebe opisuje kao apolitičnog tehnokratu i kao pristalicu obe ove partije. Nedostatak jasnih programskih predloga, kao i osećaj da su izbori ništa više do plebiscit za održanje statusa kvo, demobilisali su delove glasača iz srednje klase koji obično učestvuju na velikim protestima.

Isti efekat je, verovatno, stvoren narastanjem ozbiljnih sumnji u vezi s antikorupcijskim idealizmom (na primer zataškavanje skandala o plagijatu, koji je u ozbiljnoj meri narušio kredibilitet glavnog tužioca DNA). Unutar društvenih grupa mobilisanih liberalno-građanskom posvećenošću i antikomunističkim diskursom, počela je da izbija na površinu netrpeljivost prema tradicionalno marginalizovanim glasačima iz nižih klasa. PSD je često opisivan, u kontekstu izbora, kao partija koju podržavaju neobrazovani, siromašni ljudi iz ruralnih krajeva, skloni porocima, nesposobni da se adekvatno informišu i glasaju. Uprkos izraženijoj okrenutosti interesima srednje klase i urbanom mladom biračkom telu, PSD nije bio u stanju da ispuni očekivanja ovih društvenih kategorija na uverljiv način, ostajući radije staromodna parti de masse koja prolazi kroz veoma dugu identitetsku krizu (hijerarhijska, kruta, paternalistička i ne baš dobro prilagođena onlajn političkoj komunikaciji).

Šta se dogodilo nakon izbora?

Postizborni period započeo je sa dosta buke i neočekivanim odbijanjem predsednika da za premijerku imenuje Sevil Šaideh (Sevil Shhaideh; time bi postala prva žena i prva muslimanka na mestu predsednice vlade). Zatim je odluka predsednika da predsedava sednici vlade, prvi put za svog mandata, viđena kao izuzetna politička pobeda nakon velikog poraza njegove partije (PNL). Otkako je imenovana vlada Grindeanua, Nacionalna liberalna partija je insistirala na tome da PSD mora da obrazloži svoju poziciju u vezi sa ovim pitanjima, stalno pritom optužujući vladinu partiju kako namerava da pomiluje sve političare prethodno osuđene za korupciju, ili kako želi da proglasi amnestiju za prekršaje u vezi s korupcijom.

Nakon što su protesti započeli, predsednik se nije ustručavao da siđe među protestante i izrazi svoju ozlojeđenost. Važan faktor je bio i (tradicionalno veliki) mobilizacioni potencijal USR aktivista (sada deo opozicije). Dakle, oživljena su svrstavanja preteća po PSD, stvoren je efekat personalizovane moći, mesijansko-iskupljujuća klima i emocijama nabijen kontekst koji su nedostajali u izbornim kampanjama, ali koji su Klausu Johanisu zagarantovali neočekivanu pobedu 2014. Prezrivi stav ministra pravde, koji je bezobzirno insistirao na nastavku javnih konsultacija i usvajanju normativnih akata uprkos protestima, atmosfera sumnjičenja i tajnih dogovaranja razbesneli su čak i neke od glasača PSD-a.

Laurentiu Ridichie, „Lepi mladi ljudi protestuju“, (Parole: “Spasite buržoaziju“, „Šef države je sa nama“, „PSD – crvena kuga“, „Oduzmite pravo glasa siromašnima“); izvor: http://laurentiuridichie.blogspot.rs/

Laurentiu Ridichie, „Lepi mladi ljudi protestuju“, (Parole: “Spasite buržoaziju“, „Šef države je sa nama“, „PSD – crvena kuga“, „Oduzmite pravo glasa siromašnima“); izvor: http://laurentiuridichie.blogspot.rs/

Sve ovo zvuči kao veoma jasan razlog za protest, ali i kao previše konfuzno rezonovanje u vezi s njegovom političkom i ideološkom pozadinom i ciljevima. Da li ste za vreme vašeg istraživanja za kurs „Granice, barijere i protestna kultura – nove politike društvenih pokreta u Centralnoj i Istočnoj Evropi“ uočili takve opšte karakteristike protesta?

Uopšteno gledano, veliki protesti imaju tendenciju da se usredsrede na čitav spektar nezadovoljstava koja ne mogu jasno da se artikulišu. Ipak, njihova interpretacija i proizvedeni efekti zavise od analize konteksta, od partijskih uloga, simbola, ideoloških pretpostavki, diskursa i trendova u medijskoj komunikaciji. Upravo stoga me ovi aspekti zanimaju više nego sami mehanizmi mobilizacije; moje naročito zanimanje je posmatranje protestne kulture, reprezentacije protesta i društvenih transformacija koje ih prate. Nešto veoma zanimljivo se događa u Rumuniji u ovoj skorašnjoj sekvenci velikih protestnih pokreta. Od protesta protiv mera štednje (2011/12) i onih protiv kontroverznih projekata vezanih za eksploataciju rudnog bogatstva iz 2013, može se uočiti postepeno pomeranje ka sve nejasnijoj ideološkoj motivaciji, koja, uopšteno gledano, naginje ka desničarskom diskursu. Na primer, 2013. je prisustvo nacionalističkih grupa bilo mnogo uočljivije. Od tada su rumunske zastave, nacionalistička i antikomunistička obeležja postali uobičajeni za velike manifestacije.

Kapitalizovanje protesta takođe je postalo jednostavno i lako, bilo direktno ili indirektno, u partijskoj trci velikih političkih stranaka, koje su u svojoj strukturi oligarhijske, a po svom karakteru oportunističke. Na primer, pobeda Socijaldemokratske partije u 2016. može se, takođe, interpretirati kao reakcija protiv načina na koji je predsednik Johanis kapitalizovao proteste iz 2015, koji su mu omogućili da uspostavi desničarsku vladu, a da nije osigurao potreban legitimitet unutar društva. Istovremeno, antikorupcijski diskurs počeo je da poprima sve elemente autoritarizma, u kontekstu u kome su građanski pokreti sve više ideološki neosvešćeni, što nije nimalo obećavajući razvoj događaja. Teorije zavere i govor mržnje sve više prevladavaju u odnosu na civilno promišljanje, dok se socijalna pitanja konstantno uprošćavaju upiranjem prstom u krivce, ili stigmatizacijom socijalno ugroženih grupa.

Ovoga puta, glavna tema bilo je kolektivno pomilovanje i revizija Krivičnog zakonika. Neke od predloženih mera išle bi u korist članova vladajuće koalicije, što bi u tom slučaju značilo da moraju da izmene neke od članova Krivičnog zakona prethodno kritikovane od Ustavnog suda i koji, zbog svoje konceptualne rastegljivosti, Nacionalnom direktoratu za antikorupciju (DNA) daju izuzetno veliku moć. Na primer, mogućnost da pokrenu istražni postupak u vezi s donošenjem državnih zakona i uredaba vlade. Čitava debata se vodila oko bezuslovne podrške date tužiocima i oko vladine odluke da ove zakonske akte modifikuje. Političke stranke su promenile svoje pozicije u strateškom smislu. Predsednik je zahtevao održavanje referenduma u vezi s nastavkom borbe protiv korupcije (za koji je jedini mogući odgovor da, naravno), sugerišući da Socijademokratska partija traži način da tu borbu prekine, dok je lider PSD-a tražio istovremeno održavanje referenduma koji bi se ticao izmene ustavne definicije pojma porodice (koji bi mu doneo znatnu podršku u narodu, ali bi onda u isto vreme u prvi plan bio stavljen homofobični religijski autoritarizam, odmah pored antikorupcijskog kaznenog autoritarizma). Strukturna pitanja koja se tiču prenatrpanih zatvora i osnovne humanosti krivičnog zakona, koja su podstakla proteste zatvorenika prošle godine, ostala su u senci, kao što je bio slučaj i sa debatom vođenom u vezi sa sposobnošću antikorupcionih tužilaca da oblikuju legislativnu agendu. Ili činjenicom da je veliki broj članova Krivičnog zakonika bio proglašen delimično neustavnim. Tužioci su pokrenuli krivičnu istragu o dekretu donetom po hitnom postupku iako nemaju ustavno pravo da se mešaju u pitanje neophodnosti ili sadržaja zakonskih akata. Protestom je prevladavalo besno traženje kazne dok su umereni glasovi bili prigušeni.

Pretpostavimo da su poruke koje se odnose na pomenuti „kazneni bes“ bile s dobrim razlogom redukovane, pojednostavljene i usredsređene. Protestanti pokazuju raznolike poruke, od kojih neke sadrže sofisticirane optužbe na račun režima: da predstavljaju nasleđe „komunizma“, korumpirani sami po sebi, popularni i na vlasti zahvaljujući podršci manje pismenih i obrazovanih ljudi itd. Možemo li da govorimo o inherentnoj socio-ekonomskoj strukturi dominantnih „simbola, ideoloških pretpostavki, diskursa i trendova u medijskoj komunikaciji“ u upotrebi?

Za neke ljude je veoma teško da razumeju kako je moguće da su oni sa srednjoklasnim obrazovanjem tako samouvereni i sigurni u svoju poziciju čak i kada šire sofisiticirane teorije zavere koje izvrću konkretne dokaze ili progresivne interpretacije, stvarajući upravo onu konfuziju koju podrazumevaju u slučaju ugroženih društvenih grupa. Verujem da je odgovor upravo u centralnoj ulozi srednje klase u proizvodnji dominantnih stanovišta. Ove teorije zavera produkuju se u istim onim kreativnim krugovima srednje klase koji proizvode informacije. Konkretno, sve parlamentarne partije (ali takođe i Ustavni sud i Nacionalni direktorat za antikorupciju ili različite novinske institucije) predstavljaju pre svega interese i životni stil privilegovanih grupa, a politički konflikt predstavlja borbu oko toga ko će tačno preuzeti zadatak da ih predstavlja, koristeći pritom sve moći države. Zapravo, čitav taj simbolizam oslikava tenziju unutar malograđanskog imaginarijuma.

Na primer, kada jedna strana prizove teoriju zavere kako bi ukazala na izvore finansiranja neke suprotstavljene nevladine organizacije, neprestano ponavljajući teze malograđanskog antimonopolizma i „antikolonijalizma“ iz međuratnog perioda, ona dodaje i činjenicu da je lokalna sitna buržoazija ugrožena od velikih korporacija. Stoga oni, koristeći emocionalne termine nacionalizma, prevode konflikt između malih i velikih vlasnika kapitala glasačima iz socijalno ugroženih grupa (penzioneri, slabo plaćeni radnici i drugi „gubitnici“ postkomunističke tranzicije). Oni takođe ukazuju na zloupotrebu antikorupcijskih institucija protiv lokalnih preduzetnika, koji bivaju kažnjeni, dok velike korporacije umešane u korupcijske afere nemaju isti tretman. Zapravo, oni zahtevaju pravednije odnose unutar mehanizama neregulisanog tržišta, a gde se, da ne zaboravimo, država neprestano upliće, najčešće u korist vlasnika kapitala. S druge strane, desničarski populisti i građanski aktivisti koji zahtevaju liberalnu respektabilnost legitimišu sebe kroz samu urbanu kulturu srednje klase, ističući činjenicu da su oni jedina pokretačka snaga društvenih promena, da čitava zemlja zavisi od njih, da su oni jedini koji mogu da je spasu i da oni predstavljaju „prave vrednosti“ nacije. Nacionalistički diskurs prisutan je i u ovom slučaju, naročito posredstvom intervencija emigracije, koja održava jake afektivne i političke veze sa svojom zemljom.

Kada je reč o lingvističkim i propagandnim nivoima, čini se da postoji (ne sasvim stilski) konflikt koji nekako podseća na pozadinsku klasnu strukturu sadašnjih i prethodnih konflikata. PSD koristi grub, čak i brutalan jezik moći, optužuju protestante da ih podržavaju strani interesi i agencije. Protestanti imaju, više ili manje očiglednu, podršku privatnog biznisa i finansijskog sektora, ali u suštini govore i na usta predsednika i više od nekoliko visokih evropskih zvaničnika i instanci.

Zakasneli antikomunizam (lišen svog objekta) ima funkciju diskurzivnog aparata koji postepeno briše sećanje na egalitarne etape socijalnog i ekonomskog razvoja kroz koje su prolazile prethodne generacije u socijalističkoj prošlosti. Donekle se ovde radi o međugeneracijskoj podeli, ali ne samo duž demografskih linija. To je više praznina u društvenom sećanju. PSD je još uvek povezan (u izbornom smislu) s društvenim kategorijama koje i dalje imaju ovo sećanje, s ljudima koji su najčešće stigmatizovani kao necivilizovani ili nesposobni za izbor. Ovo je razlog zbog kojeg ih na bizaran način njihovi rivala identifikuju kao komunističku partija, iako je PSD ništa više do oligarhijska partija levog centra kao i mnoge druge, i najverovatnije je pozicionirana bliže desno negoli mnoge druge slične partije u Evropi. Pored toga, čitav ton je ponekad veoma neprikladan. Protestanti su ove godine često uzvikivali „PSD, crvena kuga“, slogan koji više liči na one s krajnje desnice.

Čuvena probušena rumunska zastava, s koje je iscepljen socijalistički grb, a koja je obeležila demonstracije koje su prethodile svrgavanju Čaušeskua 1989. godine, modifikovana je u ovoj poruci tako da je rupa premeštena na crveno polje. U skladu sa vrlo prisutnim sloganom „Crvena kuga“.

Čuvena probušena rumunska zastava, s koje je iscepljen socijalistički grb, a koja je obeležila demonstracije koje su prethodile svrgavanju Čaušeskua 1989. godine, modifikovana je u ovoj poruci tako da je rupa premeštena na crveno polje. U skladu sa vrlo prisutnim sloganom „Crvena kuga“.

Čini se da opisana ideološka konfuzija na neki način odgovara svim stranama parlamentarne politike. Ali smo izgleda skloni i da zaboravimo da je politička konfuzija često konceptualizovana, proizvedena i negovana. Pored toga, potrebni su joj pouzdani alati stvaranja, razvoja i distribucije. Možemo li da prepoznamo, ili čak dekonstruišemo, poreklo ovog tipa konfuzije, koja postepeno (i polako) prevladava u mnogim zemljama današnjeg – navodno racionalnog i demokratskog – kapitalističkog sveta? Ili je njeno specifično poreklo u istočnoevropskom domenu?

Poput neregulisanih tržišta, koja nakon velikih finansijskih šokova ne vrše samoregulaciju i ne regenerišu sama sebe, možemo primetiti da su moći samoregulacije i samoregeneracije buržoaske javne sfere (Habermas) sve iluzornije. Mobilizacija radi protesta ne menja plitkoumnost monopola u odlučivanju velikih političkih aktera, kako u domaćoj tako i u međunarodnoj politici. Ista stvar kao da se dešava i u Rumuniji, gde su tužioci za antikorupciju optuženi za partijsku pristrasnost, socijalne razlike se produbljuju, a zaraćene strane obezbeđuju podršku ili činom glasanja ili onlajn mobilizacijom. Setih se sada političke situacije u Brazilu od prošle godine, rumunski slučaj joj je veoma sličan.

Svuda je sve više sličnih situacija, izgleda gotovo kao globalni trend, gde frakcije urbane srednje klase i sitne buržoazije (koji, za sada, sebe vide bilo kao realistične ili iluzorne „dobitnike globalne tranzicije“) insistiraju na vrednostima i moralnoj čistoti sistema? Ali za lokalne i globalne „gubitnike tranzicije“ protesti kao da predstavljaju i potraživanje dela plena?

Protestovanje unutar granica „tvog“ a samom sebi protivrečnog sistema vrednosti može dovesti do tenzija između nadanja i rezultata. S druge strane, ideološka konfuzija je jedan od glavnih uzroka relativne beznačajnosti mobilizacije liberalnog građanstva.

Sa istorijske tačke gledišta, uzimajući u obzir iskustvo Istočne Evrope, globalni neoliberalni konsenzus i politička identitetska kriza levice u poslednjih trideset godina izgledaju kao vremenski most između dva momenta potpune iskorišćenosti hladnoratovskog ideološkog oružja – s jedinom razlikom što jedan od dva suparnika nedostaje, naime sovjetski komunizam. Druga važna razlika bila bi neuporedivo jednostavnija proizvodnja simulakruma u doba „virtuelne stvarnosti“. Imaginarijum društvenog progresa sveden je na neoliberalnu utopiju u kojoj neposredna stvarnost sve više i više podseća na nesavršenu distopiju koja se beskonačno širi.

Nakon 1989, započeo je sveobuhvatan proces zaboravljanja, negiranja realnosti socijalističkih režima u Istočnoj Evropi. U odsustvu rasvetljavanja našeg odnosa s tom prošlošću, koja je sistemski predstavljena jednostrano, u pojednostavljenom i samodegradirajućem maniru, ne može se pronaći odgovor na trenutne izazove. Sve može da se poveže veštačkom vezom s maglovitom prošlošću, dok se ništa ne može povezati sa budućnošću. Onemogućena je svaka veća politička debata, ili bar zamisliva budućnost kojoj bi svako mogao da se nada na osnovu vrlina načela političke jednakosti – temelja svakog demokratskog društva.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us