Fleksibilizacija rada zahteva transformaciju sindikata

Foto: Marko Risović / Kamerades

Foto: Marko Risović / Kamerades

Zakonski okvir podstiče prekarni rad i ujedno onemogućava sindikatima organizovanje tog dela radništva čija su radna prava najugroženija. Rastući broj ljudi koji su u prekarnoj poziciji zahteva od sindikata veći angažman kao i interakciju sa civilnim sektorom.

Međunarodna konfederacija sindikata (ITUC) objavila je Globalni indeks radnih prava 2018, koji pokazuje slabljenje standarda dostojanstvenog rada i demokratskih prava, kao i porast kršenja radničkih prava. Srbija se našla u kategoriji zemalja u kojima se sistemski vrši nasilje nad radnim pravom. Posebno navode da su strana udruženja poslodavaca imala ogroman uticaj (80 posto njihovih sugestija je prihvaćeno) na pogoršanje prava u izradi Zakona o radu, koji je izrađen po njihovoj meri.

Prema Zakonu o radu (ZOR) radni odnos se ostvaruje potpisivanjem ugovora o radu između poslodavca i radnika/ce. Prema tome se u zaposlene ne ubrajaju radno angažovani bez takvih ugovora. U njih spadaju svi oni koji rade po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, honorarci, zaposleni na crno (bez ikakvog ugovora), sezonski radnici i radnice, oni koji rade od kuće, volonteri, radno angažovani penzioneri/ke itd.

Paradoksalni zakoni i tendenciozna fleksibilizacija rada

Zakon o radu ne uređuje fleksibilne načine zapošljavanja koje sam podstiče. Donošenjem ovog, malo je reći problematičnog, zakona u julu 2014. godine otvoren je prostor za sve veće zapošljavanje preko fleksibilnih radnih ugovora koji ne garantuju osnovna radna prava angažovanim licima, a poslodavcima ne nameću ni najosnovnije obaveze.

Jedan od primera jeste zapošljavanje preko ugovora o privremenim i povremenim poslovima, pod kojim se sve češće zapošljavaju, simptomatično, mladi (preko omladinskih i studentskih zadruga) i penzioneri/ke. Na ovaj način se radnici/ce angažuju često i godinama sa stalnim obnavljanjem kratkoročnih angažovanja.

Zapošljavanje preko tzv. agencija za privremeno zapošljavanje predstavlja, još uvek najproblematičniji deo sive zone rada. Iako je donošenje zakona o agencijskom radu najavljeno, za sada takav rad još uvek nije pravno regulisan. Istovremeno, u Srbiji postoji oko 100 agencija koje se bave privremenim zapošljavanjem radnika. Procene broja iznajmljenih radnika, ili kolokvijalno nazivanih radnika na lizing, koje su ove agencije privremeno zaposlile su prilično različite i kreću se od 60.000 do 120.000 radnika.

Tome doprinose i mere štednje uvedene 2014. godine među kojima se nalazi i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru bez eksplicitnog odobrenja nadležnog Ministarstva, kao i prateće smanjivanje budžetskih plata i penzija. Poštujući ovu meru, poslodavci (odnosno država) i sama sve češće zapošljava radnike i radnice preko lizing agencija i omladinskih zadruga.

Ovakvi, atipični radni ugovori deo su obligacionog prava, i time prava i obaveze radnika ne spadaju pod radno pravo. Formulisani su tako da radnicima ne garantuju trajno zaposlenje, mogućnost napredovanja ili povećavanja zarade (često baš sve suprotno pod krinkom potreba posla), sistemsku zdravstvenu zaštitu, zaštitu na radu, mogućnost odlaska na porodiljsko, sindikalno organizovanje i sve ono što predstavlja osnovu radnih prava za koje su se radnici još u dvadesetom veku izborili.

Iako nema preciznih statistika koji nam mogu reći koji procenat zaposlenih radi prekarno, uzimajući u obzir sve rečeno, visok procenat se može naslutiti. Ako imamo u vidu i visoku stopu nezaposlenosti jasno je da prekarni rad predstavlja nekima i jedino rešenje da obezbede minimalne prihode kako bi sastavili kraj s krajem. Tako osnovni motiv ljudi da pristaju na prekarne poslove i nesigurne ugovore, uslovljavajuće radne okvire jeste – pitanje pukog preživljavanja – jer je bolje imati bilo kakav posao, za bilo koje pare, nego nikakav. Stoga se letargija radništva ne sme koristiti kao argument za manjak radničkog samoorganizovanja, jer je ono sistemski nametnuto stanje u kom ucenjeni pojedinci ni ne razmišljaju o organizovanju, budući da se ono često plaća – otkazom.

Kako se tako sistemski ugroženi radnici i radnice, do apsurda eksploatisani nesigurnim i potplaćenim radom, mogu organizovati kako bi i u minimalnoj meri zaštitili svoja prava?

Kome služe sindikati?

Sindikati, kao administrativna tela kojima je primarni cilj upravo zaštita radničkih prava i borba za njihovo unapređenje, se nalaze u specifičnom vakuumu već duže vreme. U beskrajnoj reformističkoj fazi, sindikati u Srbiji propuštaju sve promene na tržištu rada, ali i u društvenoj i političkoj areni.

Pravo na sindikalno organizovanje, po Zakonu o radu, imaju zaposleni sa potpisanim ugovorima o radu. Iako ovo pravo prekarni radnici i radnice mogu ostvariti na osnovu Zakona o udruživanju, pokušaji sindikalnog organizovanja prekarnih radnika su izuzetno retki. Uzimajući u obzir sve veći procenat ovako angažovanih radnika i radnica, koji su za radno pravo, pa time i za sindikate potpuno nevidljivi, a proporcionalno ugroženiji, pitanje je logično – kome sindikati uopšte služe?

Čitav sistem tržišta rada je ustrojen na takav način da konzervira postojeće odnose moći u kojima učestvuju i država i postojeći sindikati. U tako zbijenom prostoru je pitanje gde se nalaze radnička prava i ko ih i u kojoj meri više koristi za ostvarenje sopstvenih interesa. Marginalizacija i defanzivnost sindikalne borbe u političkom smislu dovode i sami do sve veće atomizacije radnica i radnika, koji već odavno, opravdano, nemaju poverenja u sindikate i njihove lidere.

Na pojedinačnom nivou se pokazalo da narušavanje radnih prava nije samo otežavanje obavljanja radnih zadataka, već često i zdravstveno i životno ugrožavanje radnika i radnica. Da sindikati u Srbiji ne uspevaju da odgovore na ova pitanja pokazuje i to da se percepcija sindikalnog organizovanja kod radništva (posebno prekarnih) svodi na zaposlene u javnom sektoru. Mladi, koji čine većinu prekarno zaposlenih, ali i penzioneri koji su radno angažovani (jer su im penzije toliko male da ne zadovoljavaju osnovne egzistencijalne potrebe), nisu sindikalno organizovani niti imaju bilo kakvu mogućnost da se organizuju. Mladi, pored toga što se često upravo zbog prekarnosti svog rada nalaze na suprotstavljenim pozicijama i sa ostalim radništvom i sa samim sindikatima, nemaju ni primarno iskustvo (koje još uvek ima starija i srednja generacija) sindikalnog organizovanja, te sindikate ne prepoznaju kao kanal kroz koji mogu ostvariti kakvu-takvu bolju poziciju, već potpuno suprotno – kao arhaične i najvažnije, interesne grupe. Tome doprinosi i nametnuti preduzetnički pristup školovanju prilagođen isključivo neoliberalnim potrebama tržišta rada.

Srbija je, takođe, zemlja radne emigracije, jer se svake godine povećava broj onih koji odlaze na rad u inostranstvo. Radnici se obraćaju inspekciji rada tek kada se nešto desi, a mnogi ni tad, iz straha da će i takav posao izgubiti. Kada je u pitanju rad na crno ništa i ne prijavljuju. Takva atmosfera pogoduje poslodavcima, koji, o čemu brojni primeri svedoče, ne prezaju od ekstremne eksploatacije radništva.

Treba napomenuti da postoji preko sedamdeset konvencija Međunarodne organizacije rada koje su ratifikovane i u Republici Srbiji. One imaju veći zakonski značaj po pravnoj snazi od pojedinačnih republičkih zakona, ali se ne primenjuju u praksi. Prema konvenciji 87, koja se bavi sindikalnim pravima i slobodama, svaki radnik i radnica, bez obzira vrstu potpisanog ugovora, imaju pravo na sindikalno organizovanje, a javne vlasti dužne su da se uzdržavaju od svake intervencije takve prirode koja bi imala za cilj ograničenje ovog prava.

Međutim, problem je što MOR ima politički uticaj, ali ne i pravno obavezujući status. Međutim, preporuka MOR-a je važan argument u političkoj borbi, pa je pitanje zašto sindikati ne koriste ove mogućnosti, jer, preko svoje infrastrukture imaju prostor za postavljanje ovih pitanja i vršenje političkih pritisaka.

foto: Marko Miletić / Mašina

foto: Marko Miletić / Mašina

Kako se organizovati

Nesiguran i loš položaj prekarnih radnika i radnica je samo jedan od indikatora hitnosti potrebe za organizovanjem. Da bi sindikalno organizovanje danas imalo smisla, sindikati najpre moraju promeniti dosadašnju strukturu i taktike. Dalje, moraju se odvojiti od poslodavaca i otvoriti prostor za prijem prekarnih radnika/ca u svoje članstvo. Takođe, nije dovoljno prostor za članstvo samo otvoriti već raditi, zajedno sa radnicima, na mapiranju ključnih problema i različitim akcijama koji mogu radno angažovanima na ovaj način ponuditi kakve-takve promene.

Brojni primeri iz zemalja trećeg sveta svedoče da je prekarni način rada globalni problem. Tako postoje primeri pokušaja da se prekarni radnici i radnice organizuju i njihova prava zaštite od progresivne eksploatacije.

Poseban problem predstavljaju radnici i radnice u emigraciji. Oni koji u inostranstvo na rad odlaze najčešće preko agencija koje im obezbeđuju poslove, koji su često malo plaćeni bez osnovnih uslova – normalnog smeštaja, zdravstvenog osiguranja ili zaštite na radu. Ovi radnici i radnice su često suočeni sa enormnom eksploatacijom – radnim vremenom koje premašuje osam časova (ili dvanaest), a često se u Srbiju vraćaju bez isplaćenih zarada.

Organizovanje prekarnih radnika se najčešće svodi na civilni sektor koji teško može da odgovori na sve potrebe zaštite radnih prava prekarijata. I u kapitalističkim centrima postoje grupe građana koje se bore za povećanje vidljivosti problema sa kojima se prekarijat suočava, širenju solidarnosti i brojnim pokušajima da se targetiraju pitanja nepostojanja socijalne pravde.

Jedan od primera radničkog organizovanja u Sloveniji jeste Delavska svetovalnica, organizacija koja u toj zemlji radi sa radnicima u emigraciji. Pored osnovnih informacija o radnim pravima i mogućnostima njihove zaštite, Delavska nudi i pravnu pomoć a neretko učestvuje i u brojnim sudskim sporovima između radnika i poslodavaca.

Da zakonodavstvo nije naklonjeno zaštiti radnih prava ljudi koji su takvim ugovorima angažovani pokazuje realno stanje na tržištu rada. Procenat angažovanih na osnovu tzv. fleksibilnih radnih ugovora raste iz meseca u mesec. Paralelno sa tim procesom javne usluge koje svima moraju i treba da budu dostupne postaju luksuz: zdravstvene knjižice, bolovanja, porodiljska odustva, osmočasovno radno vreme, osnovna zaštita na radu… Ali, i pored jasnih državnih intencija da se radnici atomizuju i da im se oduzme bilo kakva perspektiva da organizovanje može da doprinese borbi za bolje uslove, a na koncu i artikulisanijoj borbi ljudi protiv profita, neki primeri pokazuju suprotno. Sindikati i dalje predstavljaju jedini institucionalni okvir kroz koji radništvo može da zauzima pregovaračke pozicije sa državom i poslodavcima, ali je potrebna jasnija saradnja sa civilnim sektorom – svim onim organizacijama koje pitanja rada postavljaju i promišljaju. Ta saradnja ne sme ostajati na načelnom nivou, već mora biti kontinuirana i barem srednjeročno (a najbolje dugoročno) postavljena. Samo na osnovu takve saradnje, a ne retkih sindikalnih trzaja, na uslove prekarnog rada može se uticati.

 

Print

Preporučujemo