Reakcije zemalja na globalni negativni ekonomski šok primarno izazvan pandemijom koronavirusa razlikovale su se u zavisnosti od zdravstveno-ekonomskog konteksta u kome su se date zemlje nalazile, ali ono što im je zajedničko u odgovoru na ovu krizu jeste – pojačano zaduživanje. U uslovima ekonomske krize ovog tipa takav scenario je praktično neizbežan.
Kad se ekonomija nađe na maltene simultanom udaru šoka na strani agregatne ponude i šoka na strani agregatne tražnje, opcije koje stoje na raspologanju kreatorima ekonomske politike vrlo su ograničene. Obustavljanje proizvodnje i prometa u velikom delu privrede dovodi do znatnog smanjenja poreskih prihoda države s jedne strane, dok se sa druge javlja povećana potreba za hitnim saniranjem štete u zdravstvenom sektoru, ali i za snažnim fiskalnim stimulansom čitave privrede, što rezultira rastom javnih rashoda. Istovremenim delovanjem ova dva procesa ubrzo nastaje ogromna rupa u budžetu koju država u kratkom roku mora da zakrpi.
Za većinu zemalja u takvim okolonostima zaduživanje postaje neminovnost. Od onih zemalja koje već dugo imaju problema s prevelikim javnim dugom poput Italije, Grčke i Portugala (Italija će povećati javni dug sa 135% na oko 160% BDP-a, a Grčka sa 176% na 196% BDP-a ove godine), pa sve do zemalja poznatih po fiskalnoj disciplini poput Nemačke, koja se prema novousvojenom budžetu iz marta može zadužiti i do 356 milijardi evra ove godine, a sve je izvesnije da ni to neće biti dovoljno.
Kada se morate zadužiti da biste obezbedili neophodne resurse za biološki, ali i ekonomski opstanak sámo pitanje zaduživanja izgleda suvišno. Međutim, pitanje pod kojim uslovima dolazi do zaduženja tada postaje suštinsko. Kako Srbija stoji u ovom pogledu?
Ekonomske mere i budžet
Tek u poslednjem danu marta, Vlada je konačno predstavila obuhvatniji program ekonomskih mera države. Pored toga što se sa donošenjem ovakvog programa kasnilo najmanje dve nedelje, neke od mera u pomenutom programu bile su apsolutno besmislene („poklon” od 100 evra svima), za neke se još uvek ne znaju svi detalji (državne garancije na bankarske kredite i tržište korporativnih obveznica), dok su pojedine mere mogle biti znatno izdašnije.
Na primer, pored odlaganja poreza, trebalo je razmisliti i o otpisivanju poreza makar za ona preduzeća koja su pretrpela relativno velike gubitke u prihodu i prometu (Hrvatska je otpisala poreze malim preduzećima s padom prihoda većim od 50%).
Ukupna vrednost mera podrške privredi iznosiće 610 milijardi dinara (oko 5,1 milijarda evra), ali ovim iznosom su obuhvaćena javna kao i privatna sredstva (krediti preduzećima koje bi trebalo da plasiraju privatne banke).
Zajedno sa garancijama države za iste kredite (prema nekim najavama ta suma se kreće oko 60 milijardi dinara), što bi trebalo da podstakne banke da ih u većoj meri i odobre privredi, suma vrednosti kreditne podrške ekonomiji iznosi 240 milijardi dinara.
Kada se od ukupne vrednosti programa podrške privredi oduzme vrednost kreditne podrške, dobijamo iznos od 370 milijardi dinara (6,7% BDP-a), što je ujedno i planirani deficit predviđen rebalansom budžeta. Međutim, prema domaćoj metodologiji računanja javnog duga, sve garancije države automatski predstavljaju deo javnog duga od trenutka nastanka garancije, bez obzira na to što do preuzimanja tog troška od strane države može doći tek u 2021. godini.
Dakle, kada se podvuče crta, javni dug Srbije ove godine povećaće se za oko 430 milijardi dinara.
Prema procenama Fiskalnog saveta, Srbija će ove godine morati da se zaduži za dodatnih 6,5 milijardi evra. Pored približno 3,5 milijardi evra, neophodnih da bi se sprovele mere podrške privredi, državi na naplatu ove godine dospeva i redovno servisiranje starih dugova u vrednosti oko tri milijarde evra. U rebalansu budžeta navodi se da bi ova sredstva većinski trebalo da se obezbede na finansijskim tržištima, i to na domaćem finansijskom tržištu (oko 50%) i izdavanjem evroobveznica (oko 40%).
Fiskalni savet takođe predviđa da će javni dug Srbije preći granicu od 60% BDP-a, što predstavnici vlasti uporno odbacuju kao mogućnost.
Imamo pa nemamo (pare)
Evropska komisija je 22. aprila predložila paket finansijske pomoći u vidu povoljnih kredita vredan tri miljarde evra komšijskim i partnerskim zemljama koje se nalaze van granica EU.
Ova sredstva biće distribuirana zemljama koje su se prethodno obratile MMF-u radi pomoći u otklanjaju krakoročnih problema nelikvidnosti privrede i to preko programa RFI (Rapid Financing Instrument). Bitno je naglasiti da nije u pitanju ništa poput čuvenog Stendbaj aranžmana (SBA), u kojem se novac MMF-a uslovljava raznim merama štednje. Glavni uslov je da se sredstva ciljano koriste u ublažavanju negativnih posledica pandemije i da njihova upotreba bude maksimalno transparentna. Među zemljama koje će biti deo ovog finansijskog paketa pomoći EU i MMF-a našle su se sve zemlje regiona izuzev Srbije, koja jedina nije htela da bude deo ovih mera. Ali pored BiH, Crne Gore, Albanije i Severne Makedonije pomoć su zatražile i Ukrajina, Tunis, Jordan itd. Najveću pomoć dobila je Ukrajina (1,2 milijarde evra), dok su zemlje iz okruženja poput BiH i Severne Makedonije npr. dobile redom 250 i 160 miliona evra. Kamatna stopa po kojoj su se S.Makedonija i BiH zadužile kod MMF-a iznosi samo 1,05%, što predstavlja nekoliko puta nižu kamatu od one koju bi ove zemlje morale da plate na tržištu.
BiH je u međuvremenu ispregovarala i dodatnih 80 miliona evra od MMF-a van prvobitnog paketa pomoći. Zašto Srbija nije htela ovako povoljnu pozajmicu?
Odgovarajući na slično pitanje novinara, predsednik Srbije je rekao: „Zašto da uzmemo 600 ili 700 miliona više nego što nam je potrebno? Već smo uzeli 200 miliona evra. Odbili smo 1,2 milijarde od Međunarodnog monetarnog fonda, i ja sam ponosan na to”. Ipak, samo 18 dana nakon ove izjave predsednika, Srbija se na međunarodnom tržištu kapitala zadužila za pune 2 milijarde evra po kamatnoj stopi od 3,375%, dakle po dvostruko, a možda i trostruko većoj kamati nego što joj je bilo nuđeno preko MMF-a.1
Pre nego što je to uradila Srbija, Mađarska se na međunarodnom finansijskom tržištu zadužila na isti način, emitujući dve vrste evroobveznica u ukupnoj vrednosti od dve milijarde evra, baš kao i Srbija. Međutim, iako je prati ekstremno negativna politička reputacija u EU, i ima znatno veći javni dug i budžetske deficite nego Srbija, Mađarska je uspela da se zaduži po kamatnoj stopi od svega 1,125% za svoje evroobveznice s rokom dospeća od šest godina i 1,625% za iste obveznice s rokom dospeća od 12 godina. Upravo joj članstvo u EU omogućava ovakve finansijske beneficije. Litvanija, koja nema spomenute političke i finansijske probleme Mađarske, prošla je još bolje. Čak je i Crna Gora, koja ima lošiji kreditni rejting od Srbije, uspela da se zaduži na 12 godina (za pet godina duži period od Srbije) po kamatnoj stopi od 3,63%, dakle nešto većoj kamati u odnosu na Srbiju.
Da li smo se uopšte mogli zadužiti preko MMF-a?
Nakon što je deo stručne javnosti negativno reagovao na skupo zaduženje Srbije na međunarodnom tržištu kapitala i dovodio u pitanje odluku države o nezaduživanju pod povoljnijim uslovima preko MMF-a, zvaničnici NBS-a i Ministarstva finansija reagovali su različitim saopštenjima i izjavama. U njima se navodi da Srbija nije mogla da pozajmi novac od MMF-a na pomenuti način jer se taj novac dodeljivao samo onim zemljama koje imaju platnobilansne probleme (u koje Srbija ne spada), da povlačenje istih sredstava nije tako povoljno, osim za manje iznose i u kraćem roku nego što ih je Srbija nabavila emisijom evroobveznica i da bi se zaduživanjem kod MMF-a poslao negativan signal o makroekonomskoj stabilnosti investitorima.
Prvo, tačno je da je novac preko pomenutog (RFI) programa MMF-a formalno namenjen finansiranju platnobilansnih problema, ali takođe je tačno da su mnoge zemlje novac iz ovog programa koristile i za budžetske potrebe. Na primer, istog dana kada se Srbija zadužila na međunarodnom tržištu kapitala za 2 milijarde evra po stopi od 3,375%, Egiptu je preko RFI programa MMF-a odobrena pozajmica od 2,77 milijardi dolara po kamati koja se kretala oko 1%, po rečima visokog funkcionera MMF-a Džerija Rajsa. Prvi zamenik direktorke MMF-a, Džofri Okamoto, u vezi s programom pomoći Egiptu tada je rekao da će „hitna podrška u okviru RFI pomoći da se ograniči pad međunarodnih rezervi i obezbedi finansiranje budžeta za ciljanu i privremenu potrošnju, usmerenu na obuzdavanje i ublažavanje ekonomskog uticaja pandemije”.
Dakle, MMF je eksplicitno i javno rekao da se dati novac može koristiti za potrebe budžeta.
Zatim, tačno je da se ova sredstva dodeljuju na kraći rok od onog na koji se Srbija zadužila (5 u odnosu na 7 godina) i tačno je da Srbija možda ne bi mogla da dođe baš do 2 milijarde evra ovim putem, ali na ovaj način je Srbija mogla doći do minimalno 825 miliona evra, što je i dalje znatna suma, i to po izuzetno povoljnim uslovima. Konačno, tvrdnja da će zaduživanje kod MMF-a poslati negativan signal potencijalnim investitorima potpuno je apsurdna.
U ovim trenucima, ceo svet se zadužuje u dosad nezabeleženim razmerama, od najvećih do najmanjih ekonomija. Ako ništa drugo, zaduživanje kod MMF-a po ponuđenim uslovima može poslati samo pozitivan signal investitorima (ako je to uopšte dobro u uslovima Srbije), jer je u okolnostima ekonomske katastrofe to racionalno rešenje, a i poznata je isprepletanost puteva ove institucije sa drugim „poželjnim” investitorima. U MMF-ovim dokumentima navodi se upravo to, odnosno da će sredstva obezbeđena na ovaj način biti „pomoć u katalizaciji podrške donora”.
Novac iz helikoptera
Jedini i pravi razlog skupljeg zaduživanja Srbije na međunarodnom tržištu ogleda se u tome što međunarodni investitori ne pitaju za šta će se novac koji pozajmljuju koristiti. MMF sasvim sigurno ne bi odobrio meru isplate 100 evra svima, jer je takva mera apsolutno kontraproduktivna i služi isključivo u političke svrhe. Da ta mera nije antikrizna implicitno su priznali i njeni donosioci time što su je odložili za period nakon krize. Odluka da se sa modela automatske isplate 100 evra pređe na model prijave građana za istu pomoć doneta je zbog toga što se vlast nadala da će na taj način uštedeti novac koji će za te svrhe morati da obezbedi.
Tako nešto potvrđuje i činjenica da su se rashodi za ovu meru u Rebalansu budžeta smanjili na 60 milijardi dinara iako su prvobitne najave bile da će ona budžet koštati 70 milijardi dinara.
U tom kontekstu posebno su zanimljive odluke vodećih političkih funkcionera da se ne prijave za pomoć od 100 evra, koje opet daju jasna uputstva onima koji se nalaze na nižim hijerarhijskim pozicijama od njih da postupe na isti način. Argument da se odbijanjem pomoći od 100 evra (mere koja je promovisana kao novi motor privrede) vi zapravo žrtvujete od lične potrošnje radi te iste privrede zaista predstavlja fascinantan nivo mentalne gimnastike, čak i za naše političke uslove.
Poređenja radi, 60 milijardi dinara koje će Vlada Srbije potrošiti zarad sticanja političkih poena duplo je veći od godišnjih isplata prava korisnicima socijalne zaštite (novčana socijalna pomoć, dodatak za pomoć i negu drugog lica itd.) i znatno je veći od godišnjeg agrarnog budžeta Republike Srbije.
Uostalom, čak je i sam predsednik Republike govoreći o ekonomskim merama i poklonu od 100 evra u jednoj televizijskoj emisiji izjavio „Sve mere bi nam MMF odobrio sem ovoga da podelimo narodu pare”. Kada ga je novinarka pitala da li će „ipak onda to uraditi”, predsednik je izgovorio: „E razmišljamo, merimo”. Izgleda da je na kraju izmereno da bi građanima Srbije dobro došla jedna „injekcija predizborne doze optimizma” bez obzira na posledice.
- Srbija je 11. maja emitovala evroobveznice u vrednosti od dve milijarde evra s rokom dospeća od sedam godina i po kuponskoj stopi od 3,125% i stopom prinosa od 3,375%. Politički zvaničnici ubrzo su ovakvo zaduživanje ocenili kao veoma uspešno, a posebno su bili ponosni na veliku tražnju međunarodnih investitora za emitovanim obveznicama, navodno čak četiri puta veću od ponuđene vrednosti emisije, što je smanjilo kamatnu stopu po kojoj se Srbija zadužila. Međutim, političari su verovatno zaboravili da se samo na osnovu brojeva koji su objavili lako može zaključiti da se kamatna stopa po kojoj smo se zadužili zapravo povećala.
Naime, činjenica da je stopa prinosa (3,375%) veća od kuponske stope (3,125%) govori nam da su investitori bili spremni da plate manje od 100% za 100% nominalne vrednosti obveznice (2 milijarde evra). Drugim rečima, tražnja investitora jeste bila veća od ponude, ali ta povećana tražnja odnosi se na veću kamatnu stopu na koju je Srbija morala da pristane. Po inicijalno ponuđenoj kuponskoj stopi (3,125%), tražnja investitora je bila manja od očekivane, usled čega je i došlo do povećanja krajnje kamatne stope (stopa prinosa je 3,375%).
