Crna Gora: bez lakog izlaza

Izvor: Milo Đukanović / Facebook

Koliko god se činilo da je određeni sukog religijske naravi, nije naodmet proveriti šta novac ima s tim. A nekim čudom redovno se ispostavi da ima, i nekim drugim čudom da se pendreci redovno prelamaju preko leđa običnih ljudi koji bi da žive u nešto pouzdanijim uslovima od ovog akutnog kapitalističko-pandemijsko-razbojničkog košmara.

Nešto se zagnojilo u Crnoj Gori. Jer već nekoliko meseci traju protesti solidnog dela građana – koji, mada su u poslednje vreme prošarani, ne prestaju uprkos pandemiji i svim merama za pacifikaciju javnog mnjenja kojih se dohvatila vladajuća crnogorska struktura.

Razlozi su bili inicijalno religijske ili verske (mada bi preciznije bilo nazvati ih paraverskog ili parareligijskog, a najpreciznije imovinskog karaktera): zakon o slobodi veroispovesti – koji predviđa oduzimanje imovine religijskim organizacijama – u prvom redu Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi1 – bio je prst u oko određenom broju građana, po svemu sudeći većinskom.

Počelo je, dakle, kao arhaični religijski sukob, bogato nakićen folklornim elementima, nastavilo kao serija protesta koji su tvrdoglavo organizovani uprkos zabrani okupljanja zbog pandemije te pritiscima na verske lidere, koje je vlast sporadično privodila. Ali u poslednje vreme protesti dobijaju nekako znatno drugačije oblike: u Budvi je u lokalnoj skupštini došlo do sukoba između odbornika i obezbeđenja oko pitanja odborničkih mandata, a na nekoliko lokacija iz sličnih razloga dolazi i do sukoba između demonstrana i policije koja ovog puta pokazuje zavidan nivo surovosti kada se sukobljava sa građanima.2

Neće biti kapaciteta za brzo prilagođavanje odnosima koje je koronavirus oblikovao u Crnoj Gori; Gradilište autputa Bar – Boljare, devastacija reke Tare; snimak ekrana: Kompletan snimak devastacije rijeke Tare, MANS / Youtube

No, pre nego pređemo na tumačenje potonjih oblika protesta, koji sada dobijaju znatno ozbiljniji i politički subverzivniji oblik, dodajmo kratki komentar na one inicijalne razloge. Srpska pravoslavna crkva predstavlja jedan na silu i kroz ceo dvadeseti vek uterivani politički projekat (koja se, iako za etnofiletizam optužuje bizarnu Crnogorsku Pravoslavnu Crkvu i sama odveć često klati na granici opasne etnofiletističke jeresi – pored toga što se klati i na granicama nekoliko ostalih) izgrađen kao institucija za zadovoljavanje državotvornih potreba jednog nacionalnog projekta – a sada joj smeta da bude zamenjena institucijom za zadovoljavanje državotvornih potreba jednog drugog, i ni za jotu manje ili više kancerogenog, nacionalnog projekta. Cinici bi primetili: kao da srpskoj pravoslavnoj crkvi smeta neprijatni pogled u sopstvenu ružnu istoriju.

U pitanju je paradigmatični primer istorijskog puta kapitalističke nacionalne države i njenih fetišizovanih mitologija: oktroisana političkom odlukom a onda (uglavnom nasilno) naturalizovana i internalizovana pa pretvorena u mit; uspostavljena kao novi i poprilično strani oblik društvene organizacije koji je raskinuo sve one starije društvene odnose; kao jedan novi i veštački oblik organizacije čija je istorija u stvari istorija mučnog, dugotrajnog i ne uvek uspešnog peglanja sopstvenih kontradikcija (prvenstveno u tački odnosa rada i kapitala dok su sve ostale izvedene iz ove prve i temeljne – pa je stoga to i ona kontradikcija koja se mora najdublje sakrivati) nakon dugotrajnog rada je postala fetišizovana tačka i vrednost po sebi. Ali vrednost nesigurne osnove pa se u prikrivanje sopstvene istorije beskrajno mora investirati.

Ali ne moramo tumarati po katakombama istorije nacionalnih država da bismo razumeli zamešateljstvo poslednjih meseci u Crnoj Gori.

Jer naravno da je centar religijskog sukoba sasvim profan i da je u pozadini svega lova i pokušaj komercijalizacije imovine SPC (a nije da je na komercijalizaciju imuna i sama SPC) – efektivno jedno otimanje – mada ne i radikalno drugačije od onog kojim je SPC sticala imovinu poslednjih stotinjak godina. Uz to sve se ovo “sasvim slučajno” pogodilo sa potrebom srpske političke elite za hitnim predizbornim naelektrisavanjem patriotskih sentimenata glasačkog tela i voila: recept za prvoklasno međunarodno natezanje i zveckanje oružjem sa ciljem namicanja predizborne atmosfere je tu.

Pandorina kutija u Budvi

Ali izgleda da se priroda protesta malko promenila – možda upravo usled smanjenja potreba za predizbornim tenzijama u Srbiji – pa je, oslobođena stroge medijske i ideološke regulacije spolja, pobuna rizomatski počela da zauzima ona politički daleko važnija problematska polja. Jer nedavni su događaji u Budvi direktna posledica borbe za jedan od dva najbogatija a turistički, investiciono i korupcijski svakako najatraktivnija feuda u Crnoj Gori – Budvu. Od kada je izgubila vlast na prošlim lokalnim izborima, vladajuća koalicija pokušava da ju namakne, prema rečima lokalnih akstivista, izravnom i gotovo otvorenom kupovinom odbornika a usput pokušava i demonstrirati sopstvenu moć da sasvim slobodno šteluje lokalne institucije i pored kristalno jasne izborne volje građana.

Ni tu nije kraj, s obzirom na decenijsku političku praksu političkog fenomena koji na čelu Crne Gore opstaje evo već ciglih tridesetak godina: sada kada je pandorina kutija otvorena, zatvaranje ide nešto teže a u ormanu se izgleda nalazi čitava spomen kosturnica koja sve više liči i na bunar bez dna. Pa je sada na astalu sve: i decenijska tradicija strukturne korpucije; i poražavajući diletantizam; i životna sredina uspešno devastirana izgradnjom tourist-friendly infrastrukture; i država koja je zaklala sopstvenu privredu a opstanak u potpunosti oslonila na turizam pa sad, eto, ekonomski zavisi od vremenske prognoze za tekuću nedelju; ekonomska situacija na rubu propasti a socijalna na rubu revolucije.

Stoga možda u Srbiji crnogorska gibanja nisu potisnuta samo zbog činjenice da sada, nakon izbora, nije previše potrebno patriotsko nadraživanje glasačkog tela niti zbog toga što se u međuvremenu pojavila politička tema za sada neiscrpnog kapaciteta za manipulaciju (koronavirus). Jer, pre će biti da režim odavde pokazuje zavidan nivo solidarnosti sa režimom u Crnoj Gori – uprkos onom zveckanju oružjem od par meseci – baš zbog činjenice da su razlozi previranja u Crnoj Gori do u poslednje crevce isti kao i razlozi nekih eventualnih ozbiljnijih gibanja i u Srbiji.

Čudan je, utoliko, put crnogorske pobune – od problematičnog poluverskog sukoba u dva se koraka stiglo do, makar zasada samo implicitnog i samo u naznakama, zahteva za neke radikalnije i sveobuhvatnije društvene reforme.

Ali za kraj ostaje mizanscen cele političke predstave. U isto vreme kada se širom Crne Gore događaju i policijsko nasilje a politički se sistem izgleda kruni – Crna je Gora u očajničkom pokušaju da namami turiste potpuno liberalizovala ulaz za građane Evropske Unije. Ali ne i za one koji se nalaze van nje i pored toga što je situacija sa epidemijom koronavirusa u mnogim zemljama unije još uvek zabrinjavajuća. Evropska unija je sa periferije još jednom dobila svoju potvrdu kao rezervoara elitnosti i posebnosti – jer je želja za dočekivanjem turista iz EU veća od straha da bi njihova poseta mogla da zapati novi talas epidemije – a politička elita u Crnoj Gori nadu da će makar privremeno odgoditi ekonomski krah.

I ispalo je zaista bizarno – država (mada je ona u kapitalizmu, zapravo, uvek takva) dobija jasne obrise nekakve biciklističke države3: sopstveno stanovništvo gazi dok u isto vreme slasno ljubi gostinsku guzicu ukoliko ispunjava uslov elitnosti – da dolazi iz Evropske unije. Makar i implicitni, rasizam dobija svoju tržišnu verifikaciju, a servilnost svoju administrativnu potvrdu i državotvornu ulogu, svoj tehnološki usavršeni oblik i ekonomski regulisanu iteraciju – takoreći dolazi u fazu potpune integracije svih državnih aparata u instituciju za proizvodnju turističke ponude4 i pretvaranja celokupnog društva u turističku agenciju.

Na kraju, nije jasno da li je inicijalni razlog pobune (religijsko-političko-finansijski) bio samo konstrukt koji je trebalo da pusti paru na jednom već popričično zagnojenom čiru (jer nije ni to isključeno), pa se sada već dobrano oteo kontroli. A nije jasno ni da li jedno od najkancerogenijih kapitalističkih tkiva na Balkanu prolazi kroz svoju fazu metastaze ili je metastaza jednostavno modus operandi kapitalizma na periferiji.

Ali jedno jeste jasno, prednosti javnog mnjenja koje je dovoljno malo da svi sve poznaju kad valja sve držati čvrsto regulisanim za potrebe jednog režima, su u isto vreme i mane kada ispadne da svako zna i svakoga i sve pa izravne manipulacije imaju umanjeni efekat. Tako na kraju ova nešto čudnija iteracija političkog panoptikona završava u jednoj gusto satkanoj i višeslojnoj političkoj mreži iz koje nema lakog izlaza unutar zadate političko ekonomske dogmatike.

  1. Prema predlogu zakona, imovina religijskih organizacija bi trebalo da pređe u vlasništvo crnogorske države ukoliko organizacija ne može da donese dokaz o vlasništvu koji je stariji od prve Jugoslavije. A zašto SPC to ne može da podnese – poseban je problem. Sumnja se, naime, da je imovinska karta SPC, ne samo u Crnoj Gori, posledica privilegovanog položaja ove organizacije u prvoj Jugoslaviji.
  2. Surovosti koja joj, uz makar i tragove kuraži, redovno nedostaje kada se valja izboriti sa, na primer, malignim kriminalnim strukturama.
  3. Kao idealnog nosioca dve biciklističke ličnosti na čelu i naše i susedne države. Uostalom, ovakve biciklističke ličnosti (nazvane tako jer sa izvesnim uživajem prihvataju gaženje odozgo ali i uživaju u gaženju onih koji su hijerarhijski locirani ispod – te svojim pogurenim položajem podsećaju na biciklistu) sada su izgleda globalni trend.
  4. A usled pandemije, uz sve proizvode se sada moraju uvezivati i elementi za umanjivanje egzistencijalne nesigurnosti – pa tako i u turističku ponudu.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE