Da li zaista želimo da budemo srećni?

Foto: Iskra Krstić

U našem duboko kriznom vremenu teško je oteti se utisku da se nesreća ustalila kao normalno stanje bivanja čoveka u svetu, te da je u najmanju ruku besmisleno da se uopšte pitamo o mogućnosti sreće. Ipak, odustajanjem od tog pitanja odustajemo li, zapravo, od jednog dubinski društvenog i solidarnog impulsa u nama, propuštamo li mogućnost jedne delotvorne politike sreće?

„Sreća” je deo našeg svakodnevnog rečnika, a ipak smo nesigurni kada treba da kažemo nešto o njenom sadržaju ili o načinima njenog postizanja. Šta nam može pomoći? Metodološki, za početak ćemo se fokusirati na izvesne ekstremne situacije, polazeći od toga da „…Ono izuzetno objašnjava ono opšte i samo sebe…“ (Sören Kierkegaard).

„Pa čak i tamo pored dimnjaka bilo je u pauzama muka nečeg što je ličilo na sreću. Svi me pitaju samo o neprilikama, o „užasima , iako za mene možda taj doživljaj ostaje najupečatljiviji. Da, o tome bi trebalo da im govorim u sledećoj prilici, o sreći koncentracionih logora, kad me budu upitali. To jest, ako me budu upitali. I ako na nju i sam ne zaboravim” – tako se završava Besudbinstvo Imre Kertésza. Narator Gyuri Köves se ispoveda na ovakav način nakon toga što je bio u logoru u Aušvicu i Buhenvaldu.“

Mnogi interpretatori su ove rečenice tumačili kao znak Kertészove ironije unutar koje se za jednu puku frazu, naime, za „sreća” ispostavlja da je zapravo svoja suprotnost: nesreća. Ili makar da iz Gyurija Kövesa progovara gorčina na kraju ovog iskrivljenog Bildunsgroman-a – gde je on, navodno, želeo da govori o tome koliko se iskustvo koncentracionih logora razlikuje od uobičajene i idilične slike o „srećnom detinjstvu”. Prema tome, ukazivanje na šematičan govor služi tome da bismo shvatili u kojoj meri je u pitanju prazno brbljanje kada hvalimo sreću i maštamo o njoj. U pitanju je dakle virtuozan postmodernistički gest, razotkrivanje jedne upotrebljene retorike – Gyuri Köves ironijom rešava problem sreće.

Sreća u užasu

Međutim, ovo nije jedina moguća interpretacija. Možda je reč o tome da je  Kertész – kao što je i on sam govorio o tome – hteo da dobije natrag neke reči, te da ponovo otkrije svoj jezik: uključujući i reč „sreća”. Ali, da li on može da dobije natrag „autentični” smisao sreće? Prema jednoj drugoj interpretaciji, reč je o tome da je sreća situativna, uvek u odnosu na neko drugo iskustvo, te nimalo apsolutnog karaktera: Gyuri Köves je doživeo svoje najmanje mučne trenutke u koncentracionom logoru kao sreću, kada je nakratko mogao da predahne i da se nečemu raduje. Teško nam je da prihvatimo da se u romanu „sreća”, ili, nadalje, „radost”, „spokojstvo” i „zabava” mogu apsolvirati olakom interpretacijom u znaku ironije. Prema alternativnom čitanju, sreća nije ekstatičan, bezoblačan i hedonističan užitak u obilju dobara, već je karakteristika krhkog momenta u kojem siromaštvo i lišenost prelaze u skromno, ali ipak katarzično zadovoljavanje jedne potrebe.

Jednom sam preporučio Kertészovo Besudbinstvo devojci koja je živela u Sarajevu tokom rata, koju i dan danas prati sećanje na traumatska iskustva. Ona je napisala sledeće nakon što je pročitala roman: „Besudbinstvo je savršena knjiga, jer nije napisana kao uobičajene potresne priče o Holokaustu, on ne govori o Jevrejima i jevrejstvu diskursom viktimizacije, sve je drugačije. Jednostavno napisano, a opet tako gusto. Bez patetike. Njegovi opisi sreće vezane za logor. I sama sam tako nešto osećala. U ratu. U Sarajevu. Kada smo na primer mesecima maštali o tako običnim stvarima kao što su paradajz i pečena jaja. I kada smo posle prvih godina rata imali mogućnosti da jedemo paradajz, jaja ili tako nešto… Bili smo jako sretni. Besudbinstvo je govor o istoriji bez telosa. Bez sudbine. Opis događaja. Sa svim intenzitetima. U različitim perceptima. Npr., opis gladi. I o sreći u užasu.”

U pogledu ove interpretacijske strategije može nam biti od pomoći knjiga i Tzvetana Todorova, Suočavanje sa ekstremnošću: moralni život u koncentracionim logorima. Naime, Todorov nabraja mnoge primere u vezi sa srećom. Jedan od njegovih izvora, Eugenia Ginzburg piše da su oči Irine Ratuškinskaje „bile pune ljubaznosti i sreće”. Ratuškinskaja se kasnije sećala toga da su se žene, koje su bile zatvorene u istoj prostoriji, osećale srećne jer su među njima samima uspele da stvore atmosferu slobode, dostojanstva i međusobne podrške – nešto što nakon oslobobođenja nisu uspele da nađu. Uvek iznova se u njenim opisima pojavljuju uzvišeni trenuci staranja.

Etty Hillesum se sama prijavila za tranzitski logor u Westerbrooku gde je bila „srećnija nego ikada”. Bilo joj je teško da napusti logor – kao da su joj oduzeli jednu privilegiju: „Želela bih da se vratim svake srede, makar na dve nedelje”. Njoj je ovo iskustvo bilo među „najbogatijim i najintenzivnijim mesecima”. Margarete Buber-Neumann piše o tome da kada su njene prijateljice postale njeni cimeri u zatvorskoj ćeliji, njena bol se pretvorila u sreću. U želji da ostale oslobodi njihove patnje, sama je zaboravila svoju patnju. „U odnosu na ono što je ranije iskusila, vreme provedeno sa Marijom Graffal i Marijom Presserovom učinilo joj se veselim i srećnim”, piše Todorov.

Foto: Andreja Mirić

I Gyuri Köves dodaje na kraju Kertészovog romana: „(D)a, o tome bi trebalo da im govorim u sledećoj prilici, o sreći koncentracionih logora, kad me budu upitali. To jest, ako me budu upitali. I ako na nju i sam ne zaboravim.“

Teško da bismo mogli da insistiramo na bilo kakvom romantizovanju ili idealizovanju iskustva koncentracionog logora. Pouka iz svega ovoga je drugačija. S jedne strane, verovatno to da sreću ne možemo ostvariti optimalizacijom ili maksimalizacijom koristi, zadovoljstva, užitka, dobiti itd, već treba da se vratimo krhkoj granici koja odvaja sreću od nesreće, suptilnom prelazu u kojem se praznina lišenosti i uskraćenosti pretvara u nešto drugo – u iskustvo onoga „imam nešto” i „delim to nešto sa drugima”.

Naime, sreća se ne može naći iznutra, već se treba tražiti spolja. Patetično bismo mogli da kažemo: u izbavljenju patnje drugih, u solidarnosti koja kaže „ne” siromaštvu i u zajedničkom postojanju koje postaje sadržinsko. Sreća ne potiče od našeg narcizma i interiornosti, već iz naše sredine (u etici se ovo stanovište opisuje kao kontekstualizam sreće). Nije reč o poruci tipa „nađi i ostvari sebe” koja se usredotočuje na samog aktera – već je reč o tome da treba da budeš otvoren prema mogućoj sreći ostalih i da se pobrineš o njoj.

Kant je jednom govorio o asimetriji koja se nalazi između našeg savršenstva i sreći naših suseda. On je sugerisao da ovo nije ni trebalo da obrnemo tako što ćemo govoriti o našoj sreći i očekivanju da će naši susedi postati perfektni – to bi bilo sebično, te predstavljalo bi pogrešan moralizam. Naša sreća je tek izvedena, te hrani se srećom drugih. Imperativ koji nam je zadat poziva nas pre svega na samousavršavanje – na ponizno služenje sreći drugih.

Kada si u bolnici i ne možes da ustaneš iz kreveta, tvoj cimer ti donosi jabuku iz trpezarije. Dok ležiš u jednoj bolnici u Nemačkoj, ulazi sveštenik Crvenog krsta – i shvatite da obojica govorite francuski i da ste obojica filozofi. „Ako je tvog Bog zaista dobar, kako može dozvoliti nepodnošljivu patnju bolesnika?“ – pitaš ga. On odgovara da je to „jako teško pitanje, radi se o misteriji“ – i smejete se što nije hteo da izmisli olak odgovor. Setiš se trenutka kada si stigao u bolnicu, kada ti je vlasnik tvog stana pomogao niz ulicu da bi konačno došao do lekara, jer nisi mogao da se krećeš samostalno. Solidarnost, podrška, zajedništvo. Veseli dijalozi u sobama bolnica, zajednički smeh.

Čak i popularna istraživačica sreće, Sonja Ljubomirskaja, koja je sklona tome da sreću redukuje na „srećno razmišljanje” i da je spiritualizuje, ističe staranje o drugima, brigu o vezama, opraštanje drugima i takmičenje iz igre.

Mogućnost politike sreće

Kao studenta na univerzitetu, učili su me da treba da budem kritičan prema reči „sreća” u srpskom jeziku – rečeno je da srpski jezik ne pravi razliku poput one u engleskom jeziku, između luck  i happiness. Sugerisalo se da ovo održava dekadentni srpsko-dinarski karakter: možemo reći da Srbin veruje u to da je sreća puki rezultat slučajnih, kontigentnih dešavanja. Da je rezultat nečega poput lutrije i ruleta. Stoga su nam preporučili da koristimo navodno kroatizovanije „blaženstvo”. Na kraju krajeva, i Aristotel je smatrao da sreća nija puka sudbinska slučajnost (luck), već autarkična samosvrha, kruna moralnog delanja – rezultat prakse čoveka sa vrlinom. Preterana slučajnost koja nosi sa sobom previše prednosti za pojedinca čak i pravi štetu blaženstvu. Ima li šta tragičnije od pobede na lutriji?

Giorgio Agamben ima jedan esej pod naslovom Magija i sreća. U njemu on citira Mozarta koji je napisao Josephu Bullingeru sledeće: „…Živeti dostojanstveno i živeti srećno nisu iste stvari, ovo potonje nije moguće bez izvesne magije – ono zahteva nešto zaista natprirodno”.

Dakle, šta god da postignemo kroz zaslugu ili napor, to nas ne može učiniti zaista srećnim – treba nam nešto više od toga. Šta nam sugeriše ovo osim toga da je sreća puna kontingencije? Ona se ne može planirati, očekivati, iskalkulisati, obezbediti. I naročito ne možemo manipulisati našom derivativnom srećom koja proističe iz sreće drugih – ne možemo da raspolažemo njome jednom zauvek. Susret sa drugim, solidarnost, zajedništvo sa drugima, ne mogu biti sredstvo, oni ne mogu garantovati našu sreću. Čudo, slučajnost, magija…

Sugeriše se da ako pitaš sebe da li si srećan, to je znak da nisi. Kao i da je pokušaj da se iskustvo jezički zahvati vršenje nasilja nad kontingencijom sreće.

Todorov dodaje nešto važno. Naime, iako možemo uživati u tome kada druge učinimo srećnima, nedostatak sreće drugih nam ipak služi kao dokaz da imamo izvesnu moć. Na ovaj način se sreća definitivno upisuje u „zakrivljenost intersubjektivnog prostora” (Emmanuel Lévinas). Davanje sreće, donacija, darivanje, predstavlja suverenu moć – ko zna, možda nisu baš svi sposobni za to. Ali uzmimo u obzir da je pružanje sreće paradoksalna forma delanja jer srećom ne dajemo nešto čime sami raspolažemo. Kako Jean-Luc Marion kaže: „treba dati ono što ne posedujemo: vreme, život, jezik, telo, duh…” Dajemo ono čime ne raspolažemo, i dajemo tako što ne očekujemo ništa zauzvrat; štaviše, računanje na recipročnost kontaminirala bi čistotu davanja. Iako ne vladamo našim darom, ipak, kada drugoj osobi pružamo mogućnost sreće, na delu je svojevrsni self-empowerment – proces osvedočuje o našoj snazi dok druge učinimo srećnima. Dakle, da li je moguća politika sreće koja bi podrazumevala kolektivno i suvereno davanje?

Verujem da se upravo u ideji da sreća nije naše vlasništvo, da potiče iz kontigencije, da se njom ne može kalkulisati, otvara mogućnost politike sreće: sa Drugim, sa alteritetom, odnosno sa pravom društvenom formom kontigencije, naime, demokratijom. Nemojmo zaboraviti: sreća ne mora da potiče iz maksimalizacije sreće, već može da se izgradi na umerenijoj bazi, te iz nje se ne može isključiti prisustvo drugih. Šta onda možemo uraditi?

Foto: Andreja Mirić

Ukoliko smo, uopšteno govoreći, egzistencijalno onesposobljeni da garantujemo sreću, to je još manje moguće u političkom smislu, a namera se u pogledu neposredne proizvodnje lako može optužiti za nelegitimni paternalizam. U odnosu na ovo ni jedna strana naivne binarnosti tržište/plan ne može nam biti od pomoći – čini nam se da nisu od suštinske pomoći kada je sreća u pitanju.

Postavlja se pitanje nismo li ipak sposobni da se borimo za neke uslove sreće. Šta god mislili o Maslowljevoj piramidi potreba kao o pojednostavljenom, aistorijski fiksiranom modelu i suviše poopštenoj ideji o potrebama, nema sumnje da i dan danas ima smisla da pokušamo da imenujemo neke bazične potrebe.

Kako razumeti ulogu sreće u kapitalističkom društvu? Da li ovakvo društvo omogućuje ili onemogućuje sreću? Karl Soper je u svom delu O ljudskim potrebama kritikovao Marxa zbog toga što je navodno protivrečan: dok s jedne strane uzima u obzir činjenjicu da se potrebe menjaju, u svakoj epohi, te da su načelno beskonačno otvorene (štaviše, Marx priznaje da kapitalizam otvara prostor izričito novim potrebama), s druge strane ipak naturalizuje potrebe kada tvrdi da kapitalizam ne ume da zadovolji „prave potrebe”. Čini mi se da Soper greši jer Marx tvrdi da kapitalizam stvara potrebe koje on sam sistematično ne može zadovoljiti, odnosno, da ne može omogućiti da se „razvijanje ljudskih sposobnosti ostvari kao svrha u sebi”. Kao što je poznato, Marx je imao u vidu smanjivanje radnog vremena, kao i pretvaranje radnog procesa u što kreativniju i slobodniju aktivnost (više o tome sam pisao u tekstu o tradicijama odbijanja rada: Odbijanje rada – od pohvale lenjosti do strukturalne kritike) ali i ostale materijalno-duhovne potrebe (Ágnes Heller je govorila i o „radikalnim potrebama”). Slični impulsi postoje i u drugim tradicijama: „anarhizam teži ka novim razumevanjima sreće” – piše Cindy Milstein u knjizi Anarhizam i njegove aspiracije.

David McNally sugeriše sledeće u svom značajnom delu S onu stranu tržišta: „Tržišna ideologija tvrdi da je tržište mehanizam koji služi izražavanju ljudskih potreba (a koje reprezentuju robe), a tražnja u pogledu jedne robe odražava u kojoj meri ljudi imaju ‘potrebe’ za dotičnom robom u odnosu na druga dobra. Mnogi kritičari su pokazali apsurdnost ovog shvatanja: ako nedostatak jedne robe povećava cene i redukuje tražnju i potrošnju, onda iz toga sledi da se ‘potreba’ u pogledu te robe smanjila. S obzirom da ‘potrebe postoje samo na tržištu’, dodaje jedan od kritičara [Thomas R. de Gregory], ideologija tržišta implicira da ‘povećanje cene smanjuje ljudske potrebe’. Ovde se pojavljuje jedne osnovna istina: tržište ne uzima u obzir ljudske potrebe koje ne odgovaraju njegovim diktatima”.

Kao što je Károly Polányi pokazao, pre kapitalizma se posredovanje potreba uglavnom nije odvijalo putem tržišta, već ne-tržišnim sredstvima: pomoću samostalnosti oikos-a, mehanizama razmene i darivanja ili putem zajedničke preraspodele dobara i usluga. Dok u kapitalizmu dominira autovalorizacija kapitala, profit i neprestana prinuda u pogledu ekspanzije sredstava za proizvodnju, prema alternativnim modelima (kojih ima već najmanje 150 godina) potrebno nam je društvo koje će steći informacije o potrebama na neposredniji i verodostojniji način. Institucionalizovano-demokratizovano organizovanje proizvodnje, preraspodele i potrošnje služilo bi – između ostalog – autentičnom zadovoljavanju potreba. Ne samo što bi zadovoljavanje osnovnih potreba (hrana, odelo, sredstva za komunikaciju i transport, stanovanje, zdravstvena zaštita, obrazovanje, zdrava životna sredina itd.) moglo da postane prioritet, već to može postati i ukidanje otuđenosti radnog procesa, kao i razvijanje ljudskih sposobnosti. Kao što Marx piše, „u onoj formi koja je najbogatija u pogledu potreba i ljudskih kvaliteta i relacija”.

Danas imamo više razloga za to da ne budemo srećni – preciznije, da nam se učini da smo lišeni osnovnih uslova sreće. Imamo ekonomske, političke („uzroci naše tuge su sveštenici, tirani i sudije” – napisao je Gilles Deleuze, interpretirajući Spinozu) ili na primer ekološke razloge za to. Da li su nam za politiku sreće potrebni napori u svim tim sferama?

Feministička teoretičarka Judith Butler i slikarka Sunaura Taylor su u filmu Examined Life postavili sledeće pitanje: „Kada kao čovek sa invaliditetom tražiš kafu, ili da ti se prosledi čaša za kafu, ti u praksi postavljaš pitanje da li živimo u svetu u kojem pomažemo jedni drugima? Da li pomažemo u pogledu osnovnih potreba? Naše bazične potrebe čine jedno društveno pitanje – one nisu naprosto ličnog ili individualnog karaktera. Kada tražiš pomoć prilikom upotrebe čaše za kafu ti zapravo izazivaš individualizam. Nadamo se da će ljudi uzeti čašu i reći: da, mi živimo u društvu u kojem smo potrebni jedni drugima da bismo zadovoljili osnovne potrebe“.

Šta je smisao slobode bez dovoljno sreće?

„Sreća je nova ideja u Evropi” – rekao je Saint-Just oko 1794. godine. Uglavnom se zaboravlja njegova druga rečenica: „To što je neko srećan, nije podatak koji se može zabeležiti, a naročito nije naučna informacija”. Ali da li je sreća zaista toliko kontingentna da uopšte ne možemo govoriti o njoj iz perspektive jedne strože analize društva?

Iako koeficijent sreće (happiness coefficient) i svetski izveštaji o sreći nisu skroz lišeni predrasuda današnjih ideologija, oni i te kako mogu biti poučni. Pre svega jer se ispostavlja da najbogatije supersile nisu ujedno i najsrećnije – nijedna od njih se nije našla među deset najsrećnijih zemalja. Ali zato ima više skandinavskih zemalja, a istaknuto mesto imaju na ovim listama na primer Costa Rica, Mexico, Chile ili Guatemala. Metodološki gledano, mnogi osporavaju ove izveštaje, a postoje i alternativna rangiranja.

Čak i iz mainstream vesti možemo zaključiti neke stvari, naročito usred pandemije korona virusa. „U SAD – koje su 18. prema izveštaju o sreći – situacija je haotična. Ona odražava slabo poverenje preme vlastima” – napisao je CNN nedavno. Za razliku od ovoga, Samuel Kopperoinen iz Finske je rekao sledeće: „Socijalna mreža nam je veoma važna. Ona nam pomaže kada izgubimo posao, ili kada smo mi ili naša deca bolesni. Možda izgubimo našu zaradu, ali dobijamo nadoknadu i možemo da planiramo svoju dnevnu potrošnju”. Prema članku CNN-a, „ljudi su ugodno iznenađeni time što im njihove institucije i susedi pomažu. Ovo nosi sa sobom osnaživanje osećaja pripadnosti […] Ova dobit je dovoljna da bi predstavljala kompenzaciju za materijalne gubitke.” U kriznoj situaciji osnovni faktori našeg društvenog bogatstva, naime, socijalna mreža, zdravstveni sistem, obrazovni sistem ili naknada za nezaposlenost, postaju još važniji nego inače. Članak ističe da se u ovom periodu zbog distanciranja, samoizolacije i karantina, sreća  suočava sa elementarnim izazovima. Nije slučajno što je jedan od najomiljenijih memova tokom krize bilo sledeće: društveno distanciranje fizičko distanciranje + društvena solidarnost.

Ernst Bloch, jeretički i utopistički autor marksizma je napisao smelu knjigu pod naslovom Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo (Axel Honneth je nedavno skrenuo pažnju na nju). Prema Blochovoj tvrdnji, u svim prirodno-pravnim tradicijama je reč o zahtevu da se odbrani integritet čoveka naspram preziranja i ponižavanja. Sredstvo za to je međusobno priznanje značaja svih nas, učešće u moralnosti zajednice. Priznanje je zapravo komunikativni obrazac koji prema Blochu ima tri vrste: ljubav, pravo i solidarnost.

Na drugom mestu je Bloch otkrio jednu liniju u istoriji ideja koja se širi od „levog aristotelijanizma” preko Spinoze do Marxa – koja se razvija u ime sreće, eudajmonizma. Nije slučajno što je Bloch bio i taj koji je u svom uvodu za Princip nade napisao sledeće: „Prava utopijska volja nipošto nije beskrajna težnja, naprotiv: ona to naprosto neposredno i stoga tako neposredovano onoga nalaziti-se i biti-tu hoće kao napokon posredovano, rasvetljeno i ispunjeno, sretno-adekvatno ispunjeno” (prevod: Hrvoje Šarinić). Na simptomatičan način, naslov poslednjeg poglavlja glasi: Happy End.

Ove refleksije nam ujedno pružaju mogućnost da damo odgovor na moguće prigovore. Prema jednoj kritici, sreća nije nužno umno posredovana, racionalna – međutim, prema našem idealu, sreća se nalazi upravo u okvirima komunikativnog uma, opšteg razuma (general intellect). Prema jednoj drugoj primedbi, sreća nije nužno moralna, odnosno nema nužne veze sa vrlinom – od mafijaša do diktatora ima srećnih ljudi. Ne slažemo se. Prema našem modelu, sreća se uklapa u procese međusobnog priznanja, dostojanstva, solidarnosti i vrline. Štaviše, svemu ovome može se dodati i perspektiva pravde: svako mora imati sve potrebne uslove za sreću. Neki sugerišu – pozivajući se na primer na Hegela ili Arendt (koja je tvrdila da je francuska revolucija na tragičan način dala prednost sreći umesto slobode) – da je nit vodilja moderne prakse sloboda, a ne sreća (Nietzsche je bio iracionalniji: srećan život nije moguć, moguć je samo slobodan heroizam). Međutim, nama se čini da su sloboda i sreća isprepletene.

Šta je smisao slobode bez bilo kakve sreće? Šta je smisao sreće bez dovoljno autarkične slobode? Na kraju, može se prigovoriti da je happy end često iluzoran. Naravno, nije sporno da moramo kritikovati lažne forme sreće, tako je na primer Marx iluzornoj sreći suprotstavio istinsku, pravu sreću u svojoj kritici religije (illusorische Glück versus wirkliche Glück).  „Sreća za Marxa, kao ni za Aristotela, nije stanje svesti, već praktična aktivnost” –  napisao je Terry Eagleton. Sreća se stvara i praktikuje se, te nije otkrivena kao nešto uvek već postojeće. U knjizi Braća Karamazov Zosima starac (na koga se revolucionarni mesijanista György Lukács rado pozivao) tvrdi da ljubav može tražiti izražaj za sebe na dva načina. Jedan je „ljubav koja mašta“, puka imaginarna ljubav – a drugi je delotvorna ljubav.

Ako je sreća kontingentna, ne postoji li opasnost da će nestati za tren oka? Ne bi li trebalo da se plašimo da će nestati poput ružičastog oblaka? Nama se čini da ukoliko o uslovima sreće razmišljamo u intersubjektivnim okvirima, a ako i samo sreću praktikujemo sa Drugim i sa drugima, onda se sreći ipak može pružiti barem neka minimalna stabilnost.

Obezbeđivanje uslova sreće – kao politički program. Traganje za srećom u širem smislu – kao zajednički napor.

„Potraga za materijalnim blagostanjem (the pursuit of happiness) danas je fanfara sudnjeg dana, kletva i laž, oličenje Zla, uzrok propasti ljudskog roda” – piše o savremenoj ideologiji G. M. Tamás. Kada se pominje sreća, mnogi se rugaju, a političko razmišljanje o uslovima sreće smatraju naivnim ili otrovnim.

Kada ćemo biti toliko nesrećni da ćemo zaista hteti da budemo srećni? A kada ćemo biti toliko srećni da ćemo čak i budućim generacijama poželeti da budu srećni – tako što ćemo im predati nasleđe društva i prirode u kojima se može živeti? Kada ćemo konačno biti dovoljno naivni?

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE