Konkretna analiza prajda u Srbiji (2010 – 2012.)
Čiji je naš Prajd?
Srbija nije imala ni približno sličan istorijski tok gej-lezbejskog aktivizma onom u SAD ili nekim evropskim zemljama. Za razliku od npr. Nemačke, gde stvari po tom pitanju počinju da se „gibaju” već u drugoj polovini XIX veka, ili SAD gde, kako je već rečeno, nastaje seksualna revolucija u drugoj polovini XX veka, u Srbiji prva LGBT organizacija, Arkadija, nastaje tek 1992. godine, a prvi pokušaj Prajda dešava se 2001., da bi 2009. on bio otkazan, 2010. održan, a poslednje tri godine zabranjen. Ova situacija sa zabranom izazvala je mnoge polemike, između ostalog i unutar same „gej-lezbejske zajednice”, gde počinje da se pored promišljanja o „spoljnoj” homofobiji javnosti, na dnevni red postavlja samokritika pokreta, preispituju njegove pozicije, strategije i taktike.
Kao jedna od ključnih tema postavlja se narativ o nosiocu Prajda (pre svega mislim na Paradu ponosa tj. javnu protestnu šetnju koja se ponajviše i osporava, dok ostali oblici okupljanja „u četiri zida” – kulturne manifestacije, radionice, politički sastanci, clubbing – nemaju tu vrstu prohibicije i odvijaju se manje ili više nesmetano). On se pojavljuje kao važan zbog toga što, kao politički događaj – u Srbiji još uvek prvorazredni zarad kontroverze koju izaziva, pre svega u moralnom domenu, za razliku od sličnih manifestacija na Zapadu – uvek već uključuje i druge političke faktore, od lokalnih, preko državnih do međunarodnih, i čini se da svako od njih pokušava da ga iskoristi za realizaciju sopstvenih interesa. Tako ga lokalne organizacije vide kao sredstvo za ostvarenje „gej/lezbejske emancipacije”. Zvanični Beograd pokušava da, s jedne strane, pošalje poruku evro-atlantskoj sferi da je liberalan spram seksualnih manjina i da poštuje „gej prava” (posebno u domenu borbe protiv diskriminacije i uvažavanja različitosti), dok s druge strane, pokušava da se na lokalnoj političkoj sceni pozicionira, računajući na konzervativnost, kao onaj koji ima snage da zabrani taj „zapadni antisrpski uvoz”, kako se on često karakteriše na desnom političkom spektru. Konačno, čini se da Brisel i Vašington koriste sam događaj kao sredstvo pritiska na Beograd po principu trampe – možete da zabranite Prajd, ali neke ustupke oko npr. Kosova morate da napravite. Setimo se samo saopštenja zvaničnog Brisela pred poslednji neodržani Prajd 2012. godine, u kome se kaže da se manifestacija podržava, ali da je i bez nje Srbiji otvoren put kao EU.[1]
Međutim, gde su u svemu tome „krajnji korisnici” tj. sama tzv. LGBT zajednica?[2] Trenutne organizacije teško da je reprezentuju u smislu demokratske legitimacije kakvi su izbori – pre je reč o malim inicijativama koje deluju u okviru ideologije ljudskih prava i nemaju previše veze sa „bazom”, odnosno „zajednicom”. Ovde se javlja još jedan problem –problem kolektivnih prava tj. prava koja se odnose na jedan deo građanki i građana određene političke zajednice. Npr., pravo na istopolni brak utiče na sve njene pripadnike i pripadnice, ali nije jasno da li one i oni podržavaju uopšte takvo usmerenje političkog aktivizma? Jednu od dve Prajd manifestacije u Berlinu, tzv. Love Parade, legitimiše milion prisutnih, ali ko i šta legitimiše Beogradski Prajd u ovom kontekstu? Gubeći vezu sa „bazom”, Prajd postaje „preuzet” od navedena tri aktera (lokalnih, državnih i međunarodnih) i ne vodi računa o željama same zajednice za koju navodno radi – ako je te želje uopšte i moguće jasno artikulisati, i za koje, za sada, nedostaje ozbiljno sociološko istraživanje koje bi ustanovilo dominantan odnos prema Prajdu pripadnika i pripadnica „LGBT zajednice” i raznovrsnim modalitetima njegove realizacije.
Ali šta ako je ta zajednica (auto)homofobična i ne želi nikakvu emancipaciju? Onda, očigledno, treba razvijati upravo veze između organizacija i zajednice koje treba da taj problem postepeno artikulišu i reše tako što će dobiti legitimaciju za određene akcije. Čini se da većina gejeva i lezbejki, odnosno drugih „seksualnih manjina” ne podržava Prajd (jer donosi mogućnost nasilja), što ne znači da ne podržava neki drugi vid aktivnosti i borbe.
Iz ove perspektive, održani Prajd 2010. godine može se čitati kao svojevrstan pink washing,[3] tj. pokušaj da se, podrškom Prajdu, maskiraju druge diskriminatorne politike, npr. raseljavanje Roma, što je vidljivo iz stavova tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji je bio protiv održavanja te manifestacije, ali je ipak nije zabranio, da bi zatim nelegalno i nasilno preselio romsku populaciju, prikrivajući rasizam podrškom „LGBT” pravima i sarađujući sa pojedinim organizacijama u ovom kontekstu, tvrdeći kako on, iako se lično ne slaže sa pojedinim formama javnih manifestacija, ipak podržava ljudska prava u celini.[4]
Sličan je slučaj i Ivice Dačića, prvog čoveka Socijalističke partije Srbije, kada on održavanje Prajda 2010. koristi kao dokaz sopstvene nehomofobije tj. homoafirmativnosti (i ujedno njegove stranke, koja od 5. oktobra 2000. pokušava da se konstituiše kao „partija moderne levice” – ili bar da izgradi takav imidž u političkoj javnosti – sa aspiracijom da bude članica Socijalističke internacionale, koja, naravno, ne toleriše homofobiju, te je ovakva „pro-gej“ pozicija jedna od ulaznica za ovu organizaciju i naravno kapital za „otkup” sopstvene, vrlo problematične političke prošlosti). Isti pri tome zabranjuje tri naredna Prajda, a koristeći jedan održani da pokaže kako se poštuju „evropske vrednosti” kada se za to steknu uslovi, tj. kada nema „bezbednosnih” prepreka. Dačić je takođe više puta naglasio da je njihov član Boris Milićević javno deklarisani gej-aktivista, što je trebalo da bude još jedan dokaz u prilog „liberalnosti” SPS-a spram „seksualnih manjina”, te se tom činjenicom „gej članstva” „pere” pred LGBT populacijom, kao što zabranjivanjem Prajda može da se dodvorava većinski homofobičnom glasačkom telu, već po potrebi aktuelnog političkog trenutka i prema proceni raspoloženja biračkog tela.
Gej prajd i ideologija ljudskih prava
Prajd je dominantno posredovan ideologijom ljudskih prava, odnosno univerzalnih ljudskih prava koje treba priznati i LGBT osobama, kojima treba omogućiti, pre svega, (zakonsku) ravnopravnost. To je neupitna osnova od koje on polazi, dok njegovi predstavnici i predstavnice ponavljaju u javnosti tu magičnu formulu „poštovanja ljudskih prava” koja bi olovo diskriminacije trebalo da alhemijski pretvori u zlato tolerancije. U čemu je tu problem?
Podsetimo se 17. tačke Povelja o ljudskim i građanskim pravima Nacionalne skupštine Francuske s kraja XVIII vek, koja glasi: „S obzirom na to da je privatna svojina nepovredivo i sveto pravo, ona nikome ne može biti oduzeta, osim ako za to ne postoji očigledna zakonski regulisana javna potreba ili pod uslovom pravednog i već ranije određenog obeštećenja”, koja se nešto izmenjena pojavljuje i u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava. Na prvi pogled, nema ničeg spornog u tome – pravo svojine i zaštite svojine daje se svima ravnopravno. Međutim, kada se taj zahtev konkretizuje, tj. unese u stvarni klasni društveni sistem, on zapravo štiti one koji imaju više svojine i održava klasni poredak, tj. učvršćuje i održava klasnu diskriminaciju, čineći da jaz između bogatih i siromašnih nastavlja da postoji. Ukoliko uzmemo i neke druge primere, kao pravo na slobodu kretanja ili obrazovanja, uviđamo da se ona ne mogu ostvariti bez odgovarajuće materijalne pozadine, i da ljudska prava zapravo predstavljaju buržoaska prava, prava kojima može da se služi isključivo vladajuća klasa, te da pravni sistem, u koji su ti principi uneseni, zapravo omogućava održavanje neravnopravnosti i diskriminacije. U tom kontekstu, ljudska prava izneveravaju svoju pretpostavljenu univerzalnost i postaju instrument eksploatacije u rukama vladajuće klase, što je uostalom i funkcija države, kao one koja štiti poredak, a prema čijoj egzistenciji Prajd ne zauzima radikalno-kritičku poziciju, već je priznaje, kritikujući je samo u pojedinim aspektima koje treba doterati, ali ne kao istorijsko-klasnu celinu.
Prajd između identitetskog partikularizma i klasnog univerzalizma
Nedostatak „klasne svesti” vidljiv je u nedostatku bilo kakve refleksije na klasno pitanje u zahtevima koje Prajd postavlja 2012. godine,[5] kao i odnosu čelnih ljudi Prajda prema socijalnim zahtevima, npr. malinara ili vojnih rezervista, dakle uglavnom lumpen-proletarijata/prekarijata, koji se ili isključuju iz Prajd paradigme („Mi sa tim nemamo nikakve veze”), ili se oni sa skepsom posmatraju kao potencijalni uzurpatori samog Prajda, neka vrsta „instruiranih” subverzivaca.[6] Ne postoji nikakav pokušaj da se ovi protesti povežu – iako je recimo pravo na slobodu kretanja ugroženo i malinarima i potencijalnim učesnicima Prajda – već pre da se napravi distanca spram zahtevima drugih socijalnih grupacija. Dakle, ovi protesti partikularizuju u okviru politike identiteta,[7] gde se ne vidi veza između klasnog položaja i manjinske seksualnosti, jer pripadnike LGBT zajednice upravo socijalna potčinjenost onemogućava da ostvarite svoja „identitetska prava” – npr. ako ste gej i siromašni, kako da ostvarite seksualni odnos sa nekim ko je daleko ili nema, kao ni vi, čak ni „sopstvenu sobu”.
Uzevši prethodno u obzir, Prajd nastavlja da bude partikularistička manifestacija koja reprodukuje klasnu razliku, uklapajući se u globalni neoliberalni projekat. Naravno, ne postoji nužnost ovakvog pozicioniranja, naime to je politički izbor koji može biti i drugačiji. I može početi od preispitivanja samog imena – da li zaista ima mesta za PARADU, jer taj naziv daje – u kontekstu ozbiljne manifestacije koja ističe svoje političke zahteve – karnevalski prizvuk, manifestujući tendenciju da se u perspektivi dođe do velikog, šarenog skupa poput onog u Rio de Žaneiru. Takav razvoj, kako sam već rekao, implicira depolitizaciju i komercijalizaciju, i nigde ne pokušava da se, recimo, poveže sa socijalističkim nasleđem i njegovom antifašističkom borbom, na primer, koja je imala daleko univerzalniji karakter (ne samo klasne revolucije, nego i nad-nacionalne, dakle nad-indentitetske, što bi u kontekstu Prajda moglo da znači borbu za seksualno oslobađanje uopšte, ne samo za gej/lezbejsko). Reč „Prajd” predstavlja, pre svega, istorijsku referencu na pobunu u Stounvolu, ali da li je danas, u kontekstu Srbije, ona adekvatna i uopšte poželjna?[8] Čini se da nije, jer ni sama ta veza u široj javnosti nije prepoznata (a kamoli prihvaćena), dok perspektiva Parade, ovako skicirana, predstavlja reakcionarnu kretnju, jer falsifikuje upravo ideološko-političku referencu na zbivanja u Njujorku 70-ih, gde se tražilo i rasno i klasno oslobađanje, gde su se pisali tekstovi protiv braka i porodice, konzervativnih i patrijarhalnih institucija, koje Prajd još uvek ne zastupa eksplicitno javno, ali zastupa na nivou implicitnog nastavka političkog projekta, uklapajući se tako i u homonacionalizam.[9]
Ovo je vidljivo u još jednom aspektu Prajda 2011. i 2012. godine, odnosno u sloganima i u njihovoj političkoj implikaciji. Naime, prvi je koristio odredbu NORMALNO, tj. pokušao je da mainstreamizuje i normalizuje homo/trans/biseksualnost ukidajući im potencijalnu političku subverzivnost margine.[10] Parola naredne, 2012. godine, predstavljala je nastavak u istom smeru, ali i korak dalje. Naime, „Ljubav, vera, nada”, popularni verski slogan, mogao se čitati i kao provokacija većinskom pravoslavnom stanovništvu – što je, čini se, u širem kontekstu odustajanje od subverzije religioznog diskursa dosta čudan potez. Ja bih ovo čitanje ostavio otvorenim, ali mi se čini da je sledeća interpretacija daleko utemeljenija – ovo je pokušaj Prajda da podiđe dominantnom vrednosnom sistemu i da pozove one većinske subjekte koji se u njemu pronalaze da sami primene to pravilo, tj. da vole bližnje svoje, u ovom konkretnom slučaju „gejeve i lezbejke”.
Od (homo)normativnosti do (homo)nacionalizma
Vidimo da se od homonormativizacije 2011. krećemo ka još većem društvenom uklapanju u dominantni moralni sistem 2012. godine, odnosno da Prajd počinje da, posredstvom homonacionalizma reprodukuje i nacionalizam, identifikujući se sa parolom „Ljubav vera nada“ koju upotrebljava konzervativna politička opcija kao summarum svog vrednosnog/hrišćanskog sistema,[11] i kojom pokušava da dobije političku naklonost šire javnosti. Stoga, možemo zaključiti, ovako postavljen Prajd predstavlja presek dve ideologije – globalnog neoliberalizma (što je danas opšta ideološko-politička pozicija Prajda koji ne kritikuje, već prihvata kapitalizam i donatorsko finansiranje, kao politiku identiteta koja je integralni deo liberalne ideologije) i lokalnog nacionalizma (kroz homonacionalizam i nereflektovanu upotrebu parola političke desnice), čineći ga tako de facto manifestacijom političkog konzervativizma.
„Uvek postoji imperijalna trijada. Prvo je vojska koja osvaja. Drugi su trgovci koji otvaraju tržišta. Treći su misionari koji preobraćaju”, kaže Alen Badiju (Alain Badiou) u tekstu „Rat protiv Srbije” (Badiju 2006, 99). Prajd predstavlja ovu treću instancu, koja je u Srbiji usledila nakon prve dve – normalizaciju potencijalnih subverzivnih politika „nenormalnih” i uklapanje u aktuelni političko-ekonomski sistem u okviru evroatlantskih integracija.
Tekst je prvobitno objavljen u publikaciji: Debаtа “Parada i politika” – Tekstovi učesnika i učesnica debate u Kulturnom centru REX 26. februara 2013. Izdavač: Fond B92 / Kulturni centar REX
1 „Iako održavanje Parade ponosa nije uslov za dalje evroatlantske integracije Srbije, EU izražava svoju zabrinutost zbog nemogućnosti srpskih vlasti da obezbede poštovanje osnovnih ljudskih prava, kao što je sloboda okupljanja” (Maksimović 2012). 2 Koristim sintagmu „tzv. LGBT zajednica” kao „zajednicu bez zajedništva” u najširem smislu. Želim da preispitam korišćenje tog termina kao poštapalice u javnim saopštenjima i političkom diskursu, gde se ta fraza često koristi, a da nije jasno šta označava. Često se koristi kao sinonim za tzv. gej scenu tj. gej javnost, koja se manifestuje u aktivizmu, klabingu itd, a koju takođe možemo priupitati da li adekvatno adresira akronim LGBT: Na primer, gde su predstavnici „B” populacije u organizacijama, kakvi su odnosi među samim „pripadnicima” – kako drugekategorije tretiraju npr. transseksualce – i gde se ta zajednica uopšte vidi kao politički subjekat koji pokazuje nekakav relevantan stepen jedinstva? 3 Državna pro-LGBT politika kojom se maskira neka druga diskriminacija (npr. klasna). Džasbir Puar (Jasbir K. Puar) detaljno analizira ovaj pojam (cf. Puar 2005). 4 Važno je primetiti da nijedna LGBT organizacija nije ustala protiv politike gradonačelnika. 5 Oni se uglavnom odnosne na formalno pravne izmene postojećeg zakonodavstva. Za detaljan spisak zahteva v. www.parada.rs. 6 Kako je Goran Miletić jednom istakao, Prajd nema problema za zahtevima rezervista, ali on ne vidi kako bi Prajd stajao u bilo kakvoj vezi sa svim tim. Nešto kasnije, Prajd 2012. izdaje saopštenje u kome izražava zadovoljstvo što Prajd inspiriše i druge pokrete da se izbore za svoja prava, ali nigde ne nudi nikakvu koaliciju ili zajedničku borbu. 7 Politika identiteta podrazumeva priznavanje i vrednovanje raznovrsnih identitetskih samooznačitelja. 8 Isto pitanje možemo postaviti u u vezi sa rečju PONOS, imajući u vidu da ne postoji „univerzalni označitelj” za gej prajd, jer se on negde imenuje kao Love Parade, St. Christopher’s Day itd., a negde se javlja i kritika mainstream gej prajda unutar same LGBT zajednice tako što imamo manifestacije koje se samooznačavaju kao Gay Shame. 9 Voljna podrška mainstream „LGBT zajednice” nacionalno-državnim politikama. 10 Nasuprot tome, možemo reći, u duhu Pazolinijeve brilijantne maksime: nedopustivo je biti tolerisan. 11 Apstraktno postavljena, ta parola proklamuje prosto ideale hrišćanstva, ali konkretno uneta u politički prostor u sadašnjoj Srbiji, ona predstavlja parolu kojom se desnica često služi.
