Bez obzira na obećanja data u izbornoj kampanji aktuelna vlast u Srbiji je donela niz odluka koje dodatno otežavaju položaj najugroženijeg dela stanovništva i sprečavaju obećani ekonomski i privredni napredak. Izmene u radnom zakonodavstvu neće dovesti do povećanja broja zaposlenih dok će smanjenje plata i penzija uzrokovati manju potrošnju građana i posledično manji priliv novca u javni budžet. Dodatno, to vodi manjim izdvajanjima države za zdravstvo, školstvo, socijalna davanja i druge javne usluge i službe što će najviše pogoditi upravo najsiromašnije.
Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi Aleksandar Vučić kao eventualni predsednički kandidat na izborima, ako bi oni bili danas održani, dobio podršku od 58% glasova. Takođe, isto istraživanje pokazuje da od svih institucija u Srbiji Vlada uživa najviše poverenja – 54%. No, posmatrajući aktuelnu situaciju u zemlji i najave premijera Srbije da će situacija biti još gora, te da bi (eventualno) za dve godine postala bolja, ne možemo a da se ne zapitamo: „na čemu je zasnovana tolika podrška?“[1] Isprva, reklo bi se da ljudi poseduju određeni entuzijazam spram obećanog, ali po ko zna koji put odloženog blagostanja. Sa druge strane, verovatnije je da je u pitanju nepostojanje aktera koji može ponuditi i izneti političku alternativu. Sve postojeće partije izređale su se na vlasti, a nijedna Vlada nije popravila standard stanovništva, koji i dalje strmoglavo pada. Ljudi su digli ruke – gotovo 50% stanovnika i stanovnica Srbije ni ne izlazi da glasa. Oni najuporniji glasaju i to za opciju koja se do sada nije previše mogla pokazati na delu. No, ako analiziramo poteze koje povlači vladajuća koalicija, oličene u onome što se popularno naziva štednjom ili merama štednje, možemo li predvideti ono što nadolazi?
Politika „štednje“
Prethodne dve godine u političkom životu Srbije obeležile su velike promene na političkoj sceni. Jula 2012. godine izglasana je Vlada na čijem čelu se našao Ivica Dačić. U svom ekspozeu novoizabrani premijer je tada najavio da ekonomska politika koju će zastupati neće pozivati na štednju i stezanje kaiša građana, dodavši da čin prevaljivanja štednje „na široke slojeve osiromašenog stanovništva ne samo da je društveno nepravedan, već je i ekonomski neutemeljen jer direktno utiče na pad kupovne moći i povratno utiče na platežno sposobnu tražnju i samim tim nemogućnost prodaje gotovih proizvoda.“ Najavljeni politički kurs nije održan. Donekle izmenjena Vlada, ali predvođena istim premijerom, najavila je oktobra 2013. godine prvi paket mera štednje. Smanjene su plate u javnom sektoru i podignuta je stopa poreza na dodatu vrednost (PDV).
Marta ove godine održani su izbori na kojima je ubedljivu pobedu odneo Aleksandar Vučić, čija je Srpska napredna stranka bila većinski koalicioni partner u dotadašnjoj vladi Ivice Dačića. Opozicija je potučena do kolena. Demokratska stranka, rastrzana unutrašnjim previranjima, sa podrškom od 22% glasova, koliko je dobila na izborima 2012. godine, svedena je na svega 6%. Istini za volju, DS je neposredno pred izbore oslabljen izlaskom dela članova koji su oformili Novu demokratsku stranku i na izborima osvojili nešto preko 5% glasova i time, uz DS, ostali jedina parlamentarna opozicija koaliciji formiranoj oko Srpske napredne stranke. Aleksandar Vučić je postao predsednik koalicione Vlade koja ima podršku četiri petine narodnih poslanika.[2]
Ubrzo su po hitnom postupku, bez prethodne javne rasprave i uz jasno protivljenje sindikata i dela javnosti, u skupštinsku proceduru ušli Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Najnoviji paket mera štednje objavljen je 18. septembra i uključuje smanjenje plata u javnom sektoru, smanjenje penzija, smanjenje subvencija i otpuštanja „viška u administraciji“.
Efekti će se brzo osetiti, ali kakvi?
Prva činjenica od koje je važno krenuti jeste da budžet Republike Srbije u najvećoj meri prihoduje direktno iz potrošnje stanovništva. Preciznije, kada bilo ko od nas ode u prodavnicu i kupi bilo koji proizvod, deo potrošenog novca sliva se u javni budžet putem poreza na dodatu vrednost (PDV) ili akciza. Preko dve trećine državnog budžeta popunjava se samo od ove dve stavke.
Neretko nailazimo na informacije da su privatna preduzeća ta koja doprinose rastu budžeta, da u njemu pojedina učestvuju i sa celih 11%, itd. Ono što se u ovakvim računicama radi jeste da se u isti koš zbraja sav novac koji preduzeće uplati u državnu kasu – „kompanija je na ime poreza, akciza, taksi i doprinosa državi isplatila toliko i toliko“. Ipak, u pitanju je zbrajanje „baba i žaba“. Privatna preduzeća pune budžet samo na osnovu poreza na dobit preduzeća, što je suma koja čini oko 5% ukupnog budžeta kada se uračunaju sva preduzeća. Ostatak novca koji privatnici uplate državi zapravo je novac građana koji je uplaćen na osnovu PDV-a ili akciza i koji je direktno namenjen državnom budžetu. Ovo je lako shvatiti ako se prisetimo da svaki put kada država podigne PDV i akcize, raste i cena proizvoda. Privatnici, dakle, na sumu za koju prodaju svoje proizvode dodaju ove namete, ne odbijaju ih od svojih prihoda.
Ako ovo imamo u vidu, možemo se zapitati kako će smanjenje penzija i plata u javnom sektoru,[3] koje će početi da se sprovodi od oktobra, zapravo uticati na budžetski deficit zbog kojeg je i uvedeno? Sigurnije je da se nećemo mnogo mrdnuti sa početne pozicije. Smanjenje penzija i plata doneće izvesne uštede, ali će sa druge strane direktno uticati i na smanjenje potrošnje, a samim tim i na naplatu PDV-a i akciza, putem kojih se, kako smo videli, u najvećoj meri i popunjava budžet. Zanimljivo je da se ministar finansija Dušan Vujović već požalio da se naplata PDV-a smanjuje i da je za osam meseci ove godine pad prihoda u budžetu od PDV-a iznosio osam milijardi dinara. No, deluje da je u pitanju logičan sled. Plate u Srbiji su već izrazito niske, a ako uvodite mere štednje ljudi će imati još manje novca u džepu, pa će se samim tim manje trošiti ili će se opredeljivati da svoje ekonomske aktivnosti usmere ka tzv. sivom tržištu.
Politika „zapošljavanja“
Dodatan problem predstavlja i visoka stopa nezaposlenosti. Sudeći po zvaničnim podacima, nezaposlenost premašuje 20%, broj zaposlenih je u konstantnom padu, dok je nezaposlenost među mladima veća od 50%. Izmenama Zakona o radu, usvojenim u julu ove godine, položaj radnika i radnica dodatno je učinjen nesigurnim, omogućeno je lakše otpuštanje i gotovo obesmišljeno sindikalno organizovanje. Pripadnici vladajuće koalicije pravdali su ovaj potez uglavnom preko dva argumenta: novi pravni okvir a) podići će stopu zaposlenosti[4] i b) omogućiće dolazak stranih investicija. U sledećem koraku, navodno, porašće prihodovanje državnog budžeta čime će biti smanjen neodrživi deficit koji iz godine u godinu raste.
Za visoku stopu nezaposlenosti vlasti su okrivile prethodni Zakon o radu donet 2005. godine. Argument je bio da je od tada „broj zaposlenih opao za 354.000“. Ipak, ako se malo bolje pogledaju statistike, upadljivo je da je nezaposlenost drastično porasla od 2008. godine, što pre može uputiti na zaključak da je najveći broj radnika i radnica posao izgubilo zbog krize koja je potresla kapitalističku ekonomiju. Domaća ekonomija nije ostala imuna na globalna kretanja i u skladu sa svojom perifernom pozicijom bila je duboko pogođena recesijom koja sa sobom nosi gašenje proizvodnje i gubljenje radnih mesta.
Zakon, dakle, ne zapošljava. Zapravo, Zakon o radu kakav je usvojen, samo će dovesti do povećanja konkurencije unutar radničke klase čime će se u drugom koraku dodatno sniziti cena rada.[5] Dalje će se nizati ostali negativni efekti: potrošnja će biti još manja, opašće naplata poreza na plate, što će dodatno smanjiti prihode u državnom budžetu.[6]
Potrošnja građana i građanki se potencijalno može pokrenuti kreditnim zaduživanjem čime se trenutni troškovi odlažu za budućnost. Ipak, neizvesnost posla i niske zarade čine naplatu kreditnog duga upitnim. Raste procenat nenaplativih kredita, što povratno utiče na rast cene novih kredita (kamata) i time ih opet čini nedostupnim širim društvenim slojevima.
Smanjenje budžetskih prihoda dodatno će uticati i na nove rezove u socijalnim davanjima. Za očekivati je da javni servisi, zdravstvo i obrazovanje, nastave da se guraju ka tržištu, odnosno da se država povuče iz finansiranja ovih sektora čime će oni postati nedostupniji ljudima koji nemaju novca da ih plate. Država je, dakle, od servisa koji je finansiran od građana i koji treba da nam obezbedi osnovne uslove za „dostojanstven“ život, u potpunosti pretvorena u aktera koji radi u službi kapitala, obezbeđujući jeftinu radnu snagu i uslove za reprodukciju tog kapitala. Naravno, ovakva orijentacija je uslovljena i kretanjima globalne ekonomije. Naime, u uslovima u kojima se kapital slobodno kreće preko granica nacionalnih kapitalističkih država, podizanje poreza i uvođenje protekcionističkih mera, kada je unutrašnje tržište vrlo skromnog kapaciteta, može samo negativno uticati na trgovinski bilans države. Zato se rešenje za aktuelnu situaciju mora potražiti u potpuno drugačijem ekonomskom modelu za šta su nam potrebni jaki sindikati i jak socijalni pokret. Trenutno nemamo nijedno od ta dva. Ipak, vrtlog u kom smo uhvaćeni uskoro će nas dovesti u radikalnu situaciju koja će zahtevati radikalne odgovore. Vrlo brzo ćemo saznati da li smo dorasli izazovu.
1 Aleksandar Vučić još u oktobru 2013. godine izjavio: „Od vas ne tražimo podršku za 100 godina vlasti, već podršku za to da od 2015. u Srbiji živimo bolje i da budemo normalna, pristojna zemlja, u kojoj će građani moći da rade, zarade i od toga normalno žive“. Danas se taj rok prolongira na 2016. godinu što ukazuje na to da obećavanje i odlaganje blagostanja, što je zapravo jedno od centralnih mesta čitavog tranzicionog diskursa, nastavlja da bude šargarepa na dugogodišnjem štapu. 2 Zanimljivo je iz današnje perspektive osvrnuti se i na obećanja koja je SNS iznosio pred izbore: da neće smanjivati penzije, čak da će ih povećavati, objavljivanje ugovora sa Etihadom, strane investicije, radna mesta, itd. 3 Sudeći po izjavama Fiskalnog saveta, za očekivati je da se nastavi sa daljom politikom rezova. 4 Što je opet, paradoksalno, u koliziji sa izmenama Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju kojim je podignuta starosna granica za odlazak u penziju. 5 Očigledno da je niska cena rada ono što Vlada Srbije pokušava da predstavi kao komparativnu prednost u privlačenju stranih investitora. Ali ono što se ovde prenebregava jeste da i ostale zemlje u regionu, a i šire, uvode slične mere, čime se trka u privlačenju investitora pretvara u trku ka dnu. Dolazak investitora nikako nije izvesnost. Podizanje stepena zaposlenosti nije izvesnost. 6 Zanimljivo je da Međunarodni monetarni fond zahteva nova otpuštanja.
