Minimalna zarada treba da pokrije osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe radnika i njihovih porodica, a predloženih 600 evra dobacuje do polovine toga. U 2027. godini minimalac će biti ispod praga rizika od siromaštva za tročlano domaćinstvo koji je za 2025. godinu iznosio 82.213 dinara, saopštili su iz Centra za politike emancipacije.
Iako pregovori nisu završeni, sindikati su zasad samo izrazili svoje neslaganje sa ponuđenom cifrom i ukazali na to da i ostale zarade traže povećanje. Tu je, pak, kraj pritisaka i iz sadašnjeg trenutka ništa ne ukazuje na to da predlog Vlade neće biti usvojen. Ponovo.
Zoran Stojiljković, nekadašnji predsednik UGS „Nezavisnost“ i profesor na Fakultetu političkih nauka u penziji, za Mašinu potvrđuje da je ovo ustaljena praksa, ali ostavlja mogućnost da se „neka pravila menjaju“ u okviru izborne kampanje i da Vlada bude izdašnija nego obično. Izbori se najavljuju za jesen 2026. godine, a podrška režimu opada, pokazuje istraživanje Crte. Za to vreme, kampanja pre kampanje uveliko traje.
Struktura SES-a nije slučajna
Vladimir Simović, sociolog i koordinator Programa za radna prava CPE, kaže da SES ima nekoliko velikih manjkavosti.
„Prvo, ako se ne postigne dogovor, Vlada uvek ima pravo da sama donese odluku. Vlast na taj način ima dvostruku ulogu, i zainteresovane strane i arbitra. Drugo, sindikat je praktično uvek u manjini, jer se država i predstavnici privatnog sektora lakše sporazumeju. Treće, značajan deo naše privrede tu ni nije zastupljen, jer strane kompanije nisu deo SES-a. Učešće stranih kompanija u radu SES-a ne bi mnogo pomoglo da se glas sindikata i interesi radnika probiju, ali je slikovit primer pozicije ovog dela domaće privrede koji je toliko uticajan i moćan da nema potrebu da pregovara“, navodi Simović.
Prema rečima našeg sagovornika, na sve to dolazi i slaba sindikalna infrastruktura koja nema dovoljnu snagu da kroz mobilizacije i štrajkove, metode koje joj zakonski stoje na raspolaganju, izvrši dovoljan pritisak da se društvo i privreda menjaju u korist ljudi, a ne isključivo u korist privatnih profita.
„Ovakva struktura SES-a nije slučajna, to je deo šireg društvenog konteksta obeleženog manjkom demokratije. Ako bismo nešto menjali, onda bi trebalo razmisliti o uvođenju još jedne strane u okvire SES-a koju bi činili predstavnici univerziteta i civilnog društva. Takođe, neophodno je jačanje granskog kolektivnog pregovaranja koje bi sindikatima omogućilo da iznesu predloge i pritisnu da se unaprede uslovi rada u pojedinačnim sektorima“, kaže Simović.
Reljanović: Stvarni pregovori ne postoje
Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojastven rad, ocenjuje da stvarnog dogovora ponovo neće biti, već da će predlog Vlade biti usvojen.
„Stvarni pregovori ne postoje, niti su bili aktuelni u bilo kojem ciklusu pregovaranja. Stvar je u tome što je država najzainteresovanija strana da se minimalna zarada uklopi u budžetske projekcije vlasti za narednu godinu, jer je država najveći poslodavac radnika na minimalcu. Zbog toga je minimalna cena rada nametnuta kao nešto što državni budžet može da izdrži a ne dolazi se do nje racionalnom računicom o troškovima života, inflaciji i drugim parametrima koji su zakonski uređeni kao relevantni“, objašnjava Reljanović.
Zašto sindikati i dalje učestvuju u pregovorima je pitanje za njih same, navodi Reljanović, ali smatra da je to pre svega posledica defanzivnog postupanja reprezentativnih sindikata koji žele da „sačuvaju svoju komfornu poziciju“.
„U tom smislu se interesi sindikalnih centrala ne poklapaju nužno sa njihovom formalnom pozicijom ,protivnika‘ vlasti i borcima protiv izuzetno štetnih politika koje vlast primenjuje. Kada se bude promenila vlast, verujem da će pozicija sindikata biti istovetna u odnosu na nove političke strukture, kao što je sada“, zaključuje naš sagovornik.
Na Mašini pročitajte više o saradnji sindikata sa studentima u blokadi, kao i o problemima sindikalnog delovanja u Srbiji i zašto moramo prestati da se pretvaramo da ravnopavan socijalni dijalog postoji.
Savić: Sindikati imaju ekonomsku korist
Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), Ranka Savić, za Mašinu navodi da ona već godinama upozorava na to da je SES jedan „paravan“ potrebe za evropskim integracijama, jer je to nešto što Evropa traži – dijalog, razgovor i konstruktivno donošenje odluka. Savić ocenjuje da SES „nema nikakvog efekta“ i „nikakvu svrhu“.
„Svake godine pred pregovore o minimalnoj ceni rada, predsednik naše države izađe i kaže kolika će biti minimalna cena rada ili iznenadi pregovarače sa nekim vanrednim povećanjem cene minimalnog rada. Tako da, sve u svemu ja ne očekujem ništa, mislim da će minimalna cena rada biti 70.000 dinara, onoliko koliko je predložila Vlada, i da sve dalje je samo jedna farsa“, kaže predsednica ASNS. Prema njenom mišljenju, u farsu spadaju i sindikati koji učestvuju u pregovorima. Savić tvrdi da oni nisu reprezentativni.
Upitali smo Savić zašto ti sindikati učestvuju u pregovorima. Ona kaže da je razlog ekonomska korist i ističe da Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata ne bi na to pristajala.
„Znate, uvek se daje legitimitet tamo gde imate interes. Malo ko govori o tome, izuzev mene, pa nailazim na veliki odijum kod sindikata – ućešće u Socijalno-ekonomskom savetu je plaćeno. Dakle, svaki učesnik u radu SES-a prima prosečnu zaradu na nivou u Srbije, što je negde otprilike 115.000 dinara“, tvrdi Savić.
Portal Mašina obratio se Socijalno-ekonomskom savetu Srbije kako bi tu informaciju potvrdio da članovi imaju mesečne naknade ali ne i njihov iznos.
Simović: Sindikati ne treba da se povlače
Sindikati ne treba da se izlaze iz SES-a, smatra Simović, jer povlačenje ne otvara neko novo mesto borbe, novu platformu za pritisak, po automatizmu.
„Sa druge strane, treba da ponude javnosti jasnu strategiju svog delovanja, da otvoreno kažu šta su ograničenja i šta su mogućnosti, ali i da paralelno sa tim rade na tome da postanu zaista relevantan društveni akter koji može štititi interese radnika i radnica i mimo neposrednog radnog mesta“, objašnjava on.
Sagovornik Mašine smatra da sindikati daju legitimitet vlasti učešćem u ovim pregovorima, ali ističe drugi problem.
„To što sindikati ne koriste trenutak u kojem je vlast oslabljena i jače i odlučnije istupe sa svojim zahtevima. Ostanak u SES-u bez pritiska jeste paravan. Ostanak u SES-u uz pritisak i istupanje sa odlučnim zahtevima ne mora biti“, zaključuje Simović.
Stojiljković: Ništa drugo ne preostaje
Bivši predsednik UGS „Nezavisnost“ kaže da pored učešća u SES-u, ništa drugo ne preostaje.
„Šta imate drugo kao mehanizam? Socijalni dijalog nije postsocijalističko nasleđe, to je evropska praksa, praksa Evropske unije“, navodi Stojiljković i kaže da velika većina zemalja ima institucije socijalnog dijaloga i utvrđivanje minimalne zarade.
Da li u trenutnim uslovima zaista ima ikakvog socijalnog dijaloga, upitali smo Stojiljkovića. „Formalno da“, kaže on i dodaje da je to isto kao kada postavimo pitanje da li u Srbiji postoji parlamentarni život ili ravnopravna politička utakmica. „Ovde je sve imitacija“, navodi Stojiljković.
Nije sve do sindikata i njihovog učešća u Socijalno-ekonomskom savetu, smatra Stojiljković.
„Poseban je problem solidarnosti, saradnje, borbenosti zaposlenih i opšteg stava društva“, kaže on i objašnjava da na efektivnost socijalnog dijaloga utiče još mnogo faktora poput odnosa snaga u parlamentu i pritiska javnosti. Zatim, dodaje on, trenutno zakonodavstvo onemogućava generalni štrajk i međugransku solidarnost i postavlja visoke norma minimuma procesa rada.
„Postoji institucionalni okvir na koji možete da se pozivate. Možete i da blokirate dijalog, možete da ga napuštate. To su sindikati radili nekoliko puta, ali dok se ne promene globalni odnosi i ne uspostave linije solidarnosti, nećete da dobijete mnogo više“, smatra Stojiljković.
Na Mašini možete pročitati više o minimalnoj ceni rada za 2027. godinu i koliko od troškova života ona pokriva.
A.G.A.
