Širom Francuske je 18. oktobra održan međusektorski štrajk. Rafinerije, vrh ledenog brega, glavni su izvor zabrinutosti zemlje zbog njihove fundamentalne uloge u ekonomiji. Šest od sedam rafinerija u zemlji je blokirano što lišava goriva 33% benzinskih pumpi u zemlji.
Međutim, nemir je dublji nego što bi neki želeli da verujemo. Od početka školske godine nije prošao dan, a da nismo čitali o nekom štrajku; od javnog transporta u Renu, Pauu ili Orleanu, preko bolnica pa do kontrolora leta na raznim aerodromima u zemlji.
Prema francuskim standardima, dan protesta za povećanje plata i odbranu prava na štrajk ostao je skroman po broju, između 100.000 i 300.000 učesnika, ali društveni gnev je sve veći i tvrdoglavost vlade u želji da održi tačerističku liniju „neophodnih reformi“ mogla bi da podstakne širenje štrajka.
Nakon demonstracija sa skromnim uspehom 29. septembra, nakon marša protiv visokih troškova života koji su 16. oktobra organizovali Žan-Lik Melanšon i njegovi saveznici iz Nupesa (koalicija levih i zelenih partija), ovaj novi dan akcije bio je zamišljen kao podrška i nastavak štrajka koji je počeo u rafinerijama Total i Esso-ExxonMobil, gde štrajkovi koje predvode sindikati CGT i FO još uvek parališu više od četvrtine francuskih benzinskih stanica.
Poštovanje prava na štrajk i povećanje plata, penzija i socijalnih minimuma bile su glavne parole demonstracija koje su organizovali CGT, FSU Solidaires i Force Ouvriere.
Da bi se navedene parole, kao i štrajk od 18. oktobra, razumeli u potpunosti, neophodan je mali korak unazad i osvrtanje na sukob sindikata i menadžmenta TotalEnergies, jedne od najvećih svetskih naftnih kompanija. Primer je to borbe koja je u toku u francuskom kapitalizmu, a koju dominantni medijski diskurs pokušava da diskredituje, uz zdušnu pomoć političke moći.
Zaoštravanje sukoba
Generalno, petrohemijski sektor radi izuzetno dobro. TotalEnergies je 2021. ostvarila rekordan profit u iznosu od 20 milijardi evra (kompanija ima 100.000 zaposlenih širom sveta, tako da svaki radnik u proseku donosi 200.000 evra), deli dividende akcionarima, a izvršni direktor Patrik Pujane (Patrick Pouyanne) sebi tokom 2022. diže platu sa 4 na 6 miliona evra.
Godišnji sastanak šefova i sindikata prošle godine rezultirao je dogovorom koji predviđa povećanje plata od 2,5%, odnosno povećanje koje je trebalo pratiti tadašnju stopu inflacije. Naterani ovogodišnjim rastućim stopama inflacije, sindikati su zato legitimno zahtevali da se održe novi pregovori. Uprkos gigantskim profitima, menadžment pregovore odbija, a štrajk u jednoj od najprosperitetnijih francuskih kompanija zapravo počinje već u junu.
Od leta padaju prva upozorenja, ali uprava ne popušta i oglušuje se na pozive za pregovore. Tomas Piketi, poznat po svojim odmerenim pozicijama, međutim, objašnjava da su zahtevi za većim platama razumni te da bi se ispunjenjem zahteva sindikata tek ublažilo delovanje inflacije.
U odnosu na povećanje od 2,2% iz 2021. godine, CGT danas traži povećanje plata od 7% zbog inflacije i 3% zbog rekordne dobiti. Iako takav porast može delovati značajnim, Piketi objašnjava da čak i ovakva povećanja ne bi osigurala održavanje dosegnutog životnog standarda radnika, budući da se u 2023. godini očekuje dalji porast inflacije.
Do zaoštravanja sukoba TotalEnergie i Exxon-a i radnika došlo je u septembru. Naravno, gotovo sva francuska štampa opisala je to zaoštravanje kao sukob drugih vremena. Dana 27. septembra izdato je obaveštenje da se blokiraju sve rafinerije u zemlji, ali je uprava i dalje odbijala da čuje zahteve zaposlenih. Godinu dana nakon prvih zahteva radnika rafinerija, kao i radnika iz čitavog niza drugih sektora, za povećanjem i indeksacijom plata prema inflaciji, korporacije se i dalje na te zaheve oglušuju. Unatoč tome, medijski čuvari interesa kapitala prikazuju radnike kao beznačajne i nerazumne blokatore zemlje.
Vlada je u ovom sukobu otvoreno stala na stranu kapitala. Za nju je neophodno nastaviti s liberalnim reformama pokrenutim na početku Makronovog mandata. Inflacija od 7% u Francuskoj jedna je od najnižih u Evropi i vlada to ne propušta isticati, ali istovremeno prigodno ignorira visoke stope inflacije na prehrambene proizvode (24% na meso, 18% na testenine ili 15% na puter), odbijajući povisiti minimalac ovog leta. Što je još gore, pozivajući se na lažne vesti TotalEnergiesa prema kojima bi radnici u proseku primali platu od 5000 evra, premijerka Elizabet Born je pokrenula retku proceduru: rekvizicije.
Stefan Sirot, istoričar specijalizovan za sociologiju štrajkova, sindikalizma i društvenih odnosa, objašnjava da su rekvizicije retko korištena pravna praksa koja se sastoji u tome da država radnika koji je u štrajku uz pretnju novčanih i zatvorskih kazni natera na posao. Ona je očigledan napad na pravo na štrajk, a ovakve mere je osudila i Međunarodna organizacija rada.
Dvesta poziva na štrajk u više od 15 različitih sektora sugerira da vladine mere nisu izazvale željeni učinak, a zabrinutost brojnim pozivima na štrajkove službeno je izrazila i Generalna obaveštajna služba. Ako je verovati policiji, štrajkova će biti. Doduše, u poređenju sa štrajkovima iz 1995. (najvećim od maja 1968.) koji su okupili više od 2 miliona ljudi, mobilizacija može izgledati slabo, ali kako Sirot dalje precizira, po prvi put u 40 godina jedan je društveni pokret nastupio ofanzivno.
Sumrak neoliberalnog trijumfalizma
Štrajk i demonstracije 18. oktobra radničke su akcije koje nakon dugo vremena teže društvenom napretku, a ne samo odbrani postojećih dostignuća, a što je važna i nova činjenica u sukobu kapitala i rada. Ono što vlada svojim novojezikom naziva „preventivnim štrajkom“ kako bi diskreditovala zahteve sindikata, može se ispostaviti kao početna tačka društveno napete epizode u Francuskoj.
Vladin narativ je potpuno poricanje stvarnosti francuskih radnika, čija se materijalna realnost pogoršala. Realne plate su u poslednje dve godine pale za 1,9% pa 3% prema Direkciji za koordinaciju istraživanja, studija i statistike (Dares), a „kupovna moć“ po jedinici potrošnje pala je za 1,8% i 1,2%. Proklamirani trijumf nad inflacijom u potpunoj je suprotnosti s proživljenim iskustvom radnika i sa suštinskom činjenicom: novac zarađen radom se obezvređuje.
Izvršna vlast na čelu s Makronom već je jednom osetila posledice ovog poricanja, i to na parlamentarnim izborima na kojima je izgubila apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini. Tada je Makron poručio da je razumeo poruku i usvojio „paket kupovne moći“ koji se sastojao od serije jednokratnih bonusa s malim uticajem na duži rok. Takav put je bio ćorsokak. Srećni korisnici ovih mera nisu dobili dovoljno da amortizuju ubrzan rast cena; što se tiče ostalih, većine, mere su se provodile na njihov račun, a da oni od njih nisu imali ništa. Unatoč tome, Makron je 17. oktobra prilikom posete sajmu automobila izjavio da su donesene mere „maksimum” onoga što može da se uradi.
Sirovu i neulepšanu stvarnost vladine politike, predsednik je jezgrovito izrazio u intervjuu za list Les Echos. Na dva pitanja o inflaciji i platama, Emanuel Makron odgovara samo pozivanjem na konkurentnost i više reformi da bi se postigla veća konkurentnost. Iz te perspektive, sve postaje koherentno: prioritet vlade svakako nije da bude „na strani onih koji se bore“, kako tvrdi domaćin Jeliseja, već da održava umerenost plata, umerenost koju je on već uspostavio kao temelj svoje ekonomske politike.
Stoga nije iznenađujuće što vlada ne uspeva nametnuti svoj narativ. Ona negira živu stvarnost poricanjem centralnog problema stvarne vrednosti rada i pritom se oslanja na zastarelu i štetnu ekonomsku logiku. Na kraju, to više podstiče nezadovoljstvo nego što ga smiruje.
Trijumfalizam neoliberalnog projekta stvar je prošlosti, a dogme kojima su se političari mogli služiti više nisu neupitne kao što su to nekada bile. Francuska vlada svojim rečima i postupcima pokazuje da živi u prošlosti. U narednim mesecima, to bi mogla i skupo platiti.
