U sve više zemlja sveta dostavljači koji rade preko aplikacija se organizuju kako bi se izborili za svoja radna prava i bolji materijalni položaj. Probleme sa kojima se suočavaju lokalni dostavljači o kojima smo pisali na Mašini, dele i njihove kolege i koleginice širom sveta.
Položaj dostavljača je bio loš i pre pandemije, međutim promene koje su nastale u poslednjih godinu dana su dovele do većeg radnog pritiska na kurire a time i do sve većeg ugrožavanja njihovih prava. Zatvaranje ugostiteljskih i prehrambenih objekata, u nekim zemljama i na po više meseci, značilo je usmeravanje na prodaju na daljinu, odnosno dostavljanje hrane i robe mušterijama. Sve to je firmama koje poseduju aplikacije preko kojih se naručuje hrana (i druga roba) omogućilo veliki rast profita.
Među radnicima uglavnom nije došlo do porasta zarada ali je došlo do porasta nezadovoljstva i protesta dostavljača širom sveta što je zaključak istraživanja fondacije Friedrich-Ebert Stiftung „Global Labour Unrest on Platforms“. Istraživači su zabeležili preko 500 protesta dostavljača u 36 zemalja, a najćešći uzrok nezadovoljstva je bila visina zarade.
Samoorganizovani dostavljači su bili pokretači većine protesta, međutim istraživanje otkriva i da su sindikati učestvovali u gotovo polovini protesta. U nekim zemljama, kao što su Italija i Španija, pritisci sindikata su doveli i do toga da državne institucije obavežu kompanije čije su aplikacije da zaposle dostavljače a ne da ih tretiraju samo kao „korisnike“ aplikacija.
„I pristup toaletu je dobra tema za početak“
Samoorganizovani dostavljači su gotovo uvek pokretači nezadovoljstva prema kompanijama koje poseduju aplikacije, međutim njihovi uspesi su često zavisili od podrške organizacija civilnog društva i naročito sindikata. Jedan takav, zanimljiv, pokušaj borbe i organizovanja se trenutno dešava u Njujorku, gradu u kojem radi između 50 i 80 hiljada dostavljača a čiji je broj porastao tokom pandemije kako navodi portal The New Republic.
Los Deliveristas Unidos je neformalna grupa dostavljača, koja okuplja uglavnom radnike iz Meksika i Gvatemale koji rade u Njujorku. Osim borbe za veće zarade i bezbednost dostavljača oni su zaključili da je jedan od problema sa kojima se većina kurira suočava problem odlaska u toalet. Naime restorani iz kojih se vrše dostave ne dozvoljavaju upotrebu toaleta dostavljačicama i dostavljačima što im često ne dozvoljavaju ni same aplikacije.
„Napolju sam po 10 sati, moram da koristim toalet.“, rekao je jedan od dostavljača koji za različite kompanije radi od 2015. godine. Sudeći prema postojećim istraživanjima u čak 67% slučajeva dostavljačima je onemogućeno da koriste toalete u restoranima, a mnogi dostavljači svedoče da su često prinuđeni da koriste plastične flaše za uriniranje ukoliko u blizini nema nekog javnog toaleta.
Za Los Deliveristas Unidos ključno je bilo povezivanje sa organizacijom civilnog društva Workers Justice Project koja zagovara radna prava i koja je dostavljače povezala sa najvećim gradskim sindikatom u uslužnom sektoru (SEIU32BJ) koji je i ranije podržavao organizovanje migrantskih radnika.
Rezultat ove saradnje za sada je protest više od 2000 dostavljača koji je organizovan krajem aprila kao i šest zahteva upućenih kompanijama i gradskom veću. Osim zarada koje bi bile dovoljne „za život“ ova koalicija zahteva i ugovore o radu za dostavljače, veću zaštitu policije od krađa, proširenje biciklističkih staza u gradu i pristup toaletima a prema navodima medija Grad već razmatra kako da izvrši pritisak na vlasnike restorana kako bi ovo omogućili.
Međunarodni štrajk dostavljača hrane
„Kompanije se igraju sa osećajem za sigurnost radnih uslova radnika. One pronalaze načine da promene pravila igre i izmene ugovore po svom nahođenju, uvek u njihovu korist i na našu štetu. Ukratko, teraju nas da radimo više a zarađujemo manje. Pre pandemije imali smo zagarantovano radno vreme: broj sati u kojima ste bili povezani sa aplikacijom, čak i ako za to vreme nije bilo narudžbina. Međutim, kako je tokom pandemije potražnja rasla, umesto da poboljšaju radne uslove, kompanije ih pogoršavaju: obustavljaju zagarantovane sate i plaćaju vam samo za isporučene porudžbine. To nas čini savremenim robovima, koji zavise od konstantne povezanosti sa nekom aplikacijom. Razdaljine se povećavaju, satnice se smanjuju, a pored toga zavisite od raspoloženja kupaca.“
Ovakva priča je sasvim poznata i dostavljačima iz Srbije, ipak to su reči Servio Hernandeza (Servio Hernández), venecuelanskog migranta koji kao dostavljač radi u Čileu. Kako piše portal Peoples Dispatch Hernandez je 2019. godine doživeo saobraćajnu nesreću dok je kao dostavljač radio za aplikaciju nemačke kompanije Delivery Hero. Povrede koje je zadobio tom prilikom su ga sprečile da radi nekoliko meseci, ipak kompanija nije učinila ništa kako bi mu pomogla već ga je samo isključila sa aplikacije.
Poučen ovim iskustvom Hernandez je započeo organizovanje sindikata Riders Unidos Ya Chile – zajednice dostavljača koja pritiska kompanije da prepoznaju njihova radna prava. Svesni da se suočavaju sa multinacionalnim kompanijama udruženi čileanski dostavljači su u saradnji sa argentinskim udruženjima kurira (Agrupación de Trabajadores de Reparto, Glovers Unidos Argentina, Redapps Unidos Argentina) pozvali na međunarodni štrajk dostavljača koji je prvi put održan u aprilu prošle godine. Ista stvar je ponovljena više puta a južnoamerikancima su se pridružili i dostavljači iz evropskih i azijskih zemalja.
Do nekog novog organizovanja u Srbiji
Pritisnuti novim pravilima rada dostavljači koji rade preko aplikacije Glovo u Beogradu su početkom aprila digli glas u pokušaju da poboljšaju uslove rada. Bilo je potrebno da prođe godinu dana od prethodnog pokušaja organizovanja glovera kako bi javno istupili protiv kompanije i probali da je primoraju da poboljša uslove rada i zarade.
Ovog puta gloveri su imali i sastanke sa sindikatima, ipak velika fluktuacija među dostavljačima, strah od gubitka posla i visok radni pritisak nisu dozvolili trajnije i masovnije organizovanje dostavljača. Sindikat je bio spreman da se uključi, međutim deluje da je rad preko platformi još uvek nedovoljno poznata materija za domaće sindikalce. Kako bi se stvari u budućnosti poboljšale, pored ulaganja kapacitete koje imaju, sindikalci će morati dodatno da se upute u probleme i kompleksnost radnog angažmana u gig ekonomiji. Kako pokazuju primeri iz inostranstva u tome bi mogle da pomognu organizacije civilnog sektora koje imaju dovoljno znanja o ovim pitanjima ali i manjak kapaciteta da značajnije utiču na državu i kompanije. Ključni faktor svakako moraju biti sami radnici.
