Organizator svečanosti bio je Odbor Vlade Republike Srbije za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije. Svečana akademija je okupila državni vrh, sveštenstvo i goste iz regiona, a otvorena je recitacijom pesme fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića, fašističkog ideologa i vođe SS dobrovoljaca u Jugoslaviji koji je bio aktivan i pre i tokom Drugog svetskog rata.
Počeci revizionističke politike u Srbiji se naziru već od početka devedesetih, da bi svoju otvorenu formu kroz zakonske regulative dobile zajedno sa početkom demokratskih promena. Čini se da je istorijski revizionizam jedna od tačaka oko kojih se slažu sve političke strukture koje su bile na vlasti od raspada Jugoslavije do danas. Delovalo je kao da se teško može nadmašiti proslava 70. godišnjice Pobede nad fašizmom koja je održana skoro istovremeno sa završetkom procesa za rehabilitaciju Dragoljuba Mihajlovića i procesima opšte restitucije. Pa ipak.
Skandal na Svečanoj akademiji
Kao da nije bilo dovoljno što je skup skoro pa otvoren recitacijom pesme „Mrtvi niste“, nego su Ljotićeve pesme očito bile integralni, i veoma istaknuti, deo celokupnog protokola – recitovano je nekoliko spornih pesama: „Mrtvi niste“, „Svi za jednoga“ i „Mi znamo borbu što nas čeka“ i „Već kuca čas“.
Svečanost za 76. godišnjicu slobode od fašizma je obeležena i prigodnim govorima koji su se više bavili geopolitičkim položajem Srbije i republike Srpske negoli antifašizmom. Antifašizam je bio jedva nekoliko puta izgovorena reč. Zato nam je rečeno da „Dan pobede nije dan ni jedne ideologije“. Izgleda da jedna ideologija ipak jeste pobedila istinu.
Okupljenima su se obratili i Milorad Dodik i Aleksandar Vučić. Dodik je okupljene podsetio da je on kao potomak Kozare ponosan i tužan zbog stradalih, ali i kako je rekao kaže činjenice da je u mestu u kom živi, kraj Laktaša, kraljevski vazduhoplovni puk ustao nakon bombardovanja Beograda 1941. Ovu činjenicu je bivši režim (čitaj: komunistički), prema rečima Dodika, skrivao.
„Mi moramo konačno da dopunimo našu istoriju pobede i u činjenici da su Srbi imali dvije savezničke vojske u toku Drugog svetskog rata – vojska u otadžbini i narodno oslobodilačka vojska“, rekao je Dodik.
Kolaboracionistička politika
Ovogodišnja proslava Pobede nad fašizmom i završetka Drugog svetskog rata u Srbiji protekla je u krizi koju je izazvala pandemija Covid-19. Ekonomska kriza polako sprema svo svoje oružje koje ima, i protiv koga se osim solidarnošću teško može boriti. Ipak, govori na Svečanoj akademiji pričali su i o međunarodnoj netrepeljivosti, susedskim neslaganjima i interesima velikih sila. Govorilo se o tome da su prvenstveno Srbi predvodili antifašističku borbu, o reviziji istorije i neophodnosti da se reviziji suprotstavimo, ali se ipak mnogo toga zaboravilo reći.
Borbu protiv fašizma su predvodili partizani i partizanke, borci i borkinje narodno-oslobodilačke borbe svih naroda i narodnosti. Zaboravljeno je, recimo, da se spomene da su u Srbiji sudovi već presudili novu istoriju i rehabilitovali kolaboracioniste sa fašistima. „Činjenice“ o kojima nas nacionalisti različitih provenijencija uče nekada nisu bile skrivene – već opštepoznate – ko je koga pobedio 9. maja i zašto. One se u poslednjih trideset godina dovode u pitanje i zloupotrebom istoriografije menjaju. Priučeni istoričari odavno o kolaboracionistima i kvislinzima govore sa pijetetom, što na televizijama i učionicama, što u novinama, što u istorijskim udžbenicima. Političari pak, svoj antifašizam vole da ističu u svakoj prilici, nekada u isto vreme veličajući upravo one koji su stajali sa druge strane.
Zaboravljeno je da se spomene da je Srpska pravoslavna Crkva još 2003. godine kanonizovala dokazanog antisemitu Nikolaja Velimirovića, a inače duhovnog vođu Ljotićevog ZBOR-a.
Ipak, Ljotić je, kao i ostali kolaboracionisti bio aktikomunista, što je danas deo politike hegemonije ne samo kod nas nego i u svetu. Pre samo dve godine je u Evropskom parlamentu usvojena rezolucija „Važnost evropskog sećanja za budućnost Europe“, dosledna idejna naslednica svih dosadašnjih rezolucija o već mnogo puta izmaštanim totalitarnim režimima, koja je istoriju falsifikovala, stradanja u toku Drugog svetskog rata banalizovala a suštinski kriminalizovala – komunizam.
U toj trci kako antifašizam demokratizovati i oteti komunizmu, čitav politički spektar se pomerio opasno udesno. Otuda Ljotić na svečanoj akademiji proslave Dana nad fašizmom ne predstavlja ništa drugo no politički kontinuitet vremena u kom živimo. Pametno je govorila Olivera Milosavljević kada je rekla da će 2059. istoričari imati prilike ne samo da čitaju već i da gledaju na snimljenim materijalima kako ideologija pokušava da smrvi nauku, „kako se po hiljaditi put, bez znanja i bez ikakve svesti o sopstvenom mestu u vremenu i prostoru, ponavljači trude da pokažu da istorija počinje od njih i završava sa njima.“
