Gig ekonomija, ili kako da zaboravimo na radna prava

Teško je i Evropskoj uniji da reguliše prava radnika koji rade preko raznih onlajn platformi, odnosno u takozvanoj gig ekonomiji. A to što je njima teško – nema veze, nama svakako neće biti teško da nastavimo sa prekarizacijom svakog rada i svakog ko mora da radi kako bi preživeo.

Dostavljači Foto: Mašina

Pre nepune tri nedelje grupa zemalja Evropske unije – dovoljno brojna da blokira predlog – je uspela da iz procedure izbaci zakona koji bi konačno regulisao rad platformskih radnika. Vesti o ovome ste već mogli da čitate na Mašini. Ukratko, nakon višemesečnih (zapravo višegodišnjih) natezanja, kompromisa, odbijanja i zakulisnog muljanja, pomenuti zakon neće se naći ni na raspravi, najverovatnije se u skorije vreme neće vraćati na dnevni red Evropskog parlamenta i sada sve visi o koncu. Ta grupa zemalja je, da ne bude zaboravljeno: Francuska, Češka, Grčka, Irska, Švedska i Baltičke zemlje.

Evropska unija je, dakle, obavila svoju istorijsku ulogu u dodvoravanju krupnom kapitalu i blokirala (nakon što ga je i dobrano razvodnila) jedan od koliko toliko progresivnih zakonskih predloga koji se bave ovim relativno savremenim radnim fenomenom a koji se tiče negde oko pet i po miliona pojedinaca koji svoju egzistenciju obezbeđuju radom za neki od platformskih servisa (Uber, Deliveroo, Glovo, Wolt …). Šta će biti u buduće sa, na primer, zakonom o lancima snabdevanja koji bi trebalo da, makar donekle, obavežu kompanije da obrate pažnju1 na uslove rada u njihovim lancima snabdevanja u koji se mnogi od nas nadaju – ostaje da se vidi, mada pogledano iz ove perspektive – ne obećava.

Zemlje koje su blokirale zakon o platformskim radnicima možda su unapred i bile predvidive, jer u njima su na vlati politički akteri ili sa liberalnog ili desnog političkog spektra – time relativno jasno opcrtavajući i ideološku mapu ali (možda) i neko buduće tiho strateško savezništvo.

I tako je taj zakon već unapred prdnuo u čabar, pa sad lobisti mogu da danu dušom, što se ne može reći i za radnike kojima je ovaj zakon trebalo da pomogne da nekako izađu na kraj sa podivljalim platformama, te dobiju neke od pogodnosti koje imaju radnici uposleni po nešto tradicionalnijim oblicima zapošljavanja. Naprotiv, njihovi radni sati konstantno rastu zarade stagniraju ili padaju a uslovi rada su sve nesigurniji. I pored toga obaranje ovog predloga zakona prošlo je gotovo bez ikakvih ozbiljnijih refleksija u medijima, tek kao jedna od usputnih vesti iz registra dosadne Evropske birokratije.

Pretpostavljamo da je marketing odradio svoje i on se naravno iznova pokazao kao jedan od efikasnijih modela socijalne i političke pacifikacije: komplikovana ali za sada učinkovita strategija pravljenja pite od sadržaja kanalizacije. A taj je marketing u ovom slučaju bio veoma jednostavan: prekarni oblici rada, nesigurni, često opasni, oni koji lome tela i duše imaju svoju fancy buzzword – „gig ekonomija“.

Foto: Mark Warner

Rad ili zabava, ali za siću

Deo objašnjenja ovog kontradiktornog fenomena se krije u etimologiji. Gig – „svirka“, dakle ekonomija organizovana kao trajno privremeni odnos, za koju kao metafora stoji tinejdžerski bend koji tu i tamo pogađa svirke za sitninu. Pa iako će marketinška oblanda u prvi plan staviti zavodljivi ukus tinejdžerske fluidnosti i slobode, pre će biti da se tajna krije u ovoj „sići“. A u etimologiji je sakrivena i političko ekonomska realnost: gig ekonomija kao da je prilagođena tinejdžerskom uzrastu, životu od jedne do druge akcije, u konstantnom pokretu, ali će pre biti da je u prilagođen preživljavanju, životu od danas do sutra i konstantnoj trci za egzistencijalnim minimumom. Ali ipak nije nikakva aberacije već feature sitema organizacije rada: kvadratura kruga koju kapitalizam mora da razreši je (i) kako da plati radnike ispod granice egzistenciije, pa se zarad toga redovno izvode diskurzivne i pravne vratolomije.

U ovom slučaju tipična žrtva gig ekonomije je individua koja je spremna da radi za džeparac (kao tinejdžer). Pa stoga i nije čudno da gig ekonomija stoji kao konačni rezultat slobodnog pada u kojem su se našli nakon pada socijalizma svi radni standardi uspostavljeni decenijskom borbom radnika i radnica svih fela. Ali naravno da nije u pitanju nov fenomen, te da je u pitanju samo povratak kapitalizma da osnovna podešavanja – grad rane industrijske revolucije je grad u kojem sirotinja čeka posliće, radi za siće i preživljava od danas do sutra.

Stoga definitivna ocena gig ekonomije zavisi naravno od ugla i političkog spektra iz kojeg posmatramo fenomen. Pitamo li libertarijance: gig ekonomija je najprirodniji oblik razmene rada za naknadu, na kraju krajeva i najprirodniji oblik društvenosti, konačno idealni oblik razmene (spot trade). Pitamo li, sa druge strane, marksiste, i oni će tvrditi nešto naizgled slično mada sasvim suprotno: ekonomija totalne nesigurnosti je sasvim očekivana (možda i „prirodna“) posledica ostavljanja tržišta da same sebe regulišu. Jedini zaista trajno izgubljeni politički činilac je tu levoliberalni politički milje ispred čijeg nosa mogu, kao i obično, da prolaze reke prekarih radnika i sve ostale iteracije klasnih odnosa a da ga se maltene i ne dotiču – pa od njega u skorijoj i daljo budućnosti ne treba očekivati neku previše veliku podršku.

Foto: Vukan Simonović

Nije da nemamo iskustva

Tako se ova nova vrsta prekarnih radnika nekako nalaze u onom nezavidnom položaju u kojem će retko koja politička formacija priskočiti u pomoć. A teško će i sama sebi. Jer što se tiče same organizacije rada – jedna od žrtava ovakvog oblika ekonomije je i sindikalna organizovanost: i inače prinuđeni da kaskaju za trendovima i tek ponekad uhvate korak, sindikati za sada ne pronalaze formulu da pobede ovakav nivo atomizacije rada na digitalnim platformama. Razlozi su jednostavni: radnici na platformama se obično i ne poznaju pa i ne mogu da organizuju strategije za organizaciju otpora a sa druge strane, gig ekonomija omogućava gotovo beskrajno diseminiranje i ponovno pronalaženje proverbijalnog dna kace. Jedini je dakle oblik otpora beskrajnom smanjivanju radnih standarda organizovanje u globalne i masovne konglomerate profesija – fenomen koji se nazire, iako zaista samo na horizontu.

Ipak, kako je u pitanju Evropska unija, to su stvari i politike koje nas se previše ni ne dotiču jer se previše ne dotiču ni lokalne političke elite, posebno onoj akterki koji se upravo priprema za selidbu sa premijerskog mesta na mesto predsednika skupštine a koja je mandate provodila ispirajući usta ajtijevima i novima tehnologijama. A razloge za kadrovski karambol možda valja tražiti i u ovom fenomenu: pretpostavljamo da je bilo dovoljno digitalizacije i ajtijeva pa ih budući premijer/ka konačno mogu ispljuniti, situacija je u nas stabilna, nema zakonskih predloga da se platformski rad reguliše niti političkih snaga koje se ovim pitanjem bave, platformski radnici u Srbiji ne mogu da se organizuju i nema potrebe ni za suptilnom ni za nekom manje suptilnom indoktrinacijom.

Uostalom, ako je gig ekonomija zapravo samo jedna velika rupa u zakonu, onda smo tu dobrano ispred Evropske unije. Jer nije da nismo ekonomiju napravili oko toga da se upravo kao najbedniji u nju uključimo: za ekonomije bede, a to je naša, ne zavaravajmo se, gig ekonomija nudi mogućnost za veoma lagano vertikalno uklapanje u globalne finansijske tokove a naša vlada, političke elite i sam njen vrh svojski su se uprli da se u te globalne tokove utaknu pa makar to značilo da će sve da nas nateraju da vozimo velike pakete na leđima.

Zato lokalne specifičnosti fenomena valja tumačiti u političko istorijskom kontekstu i kao vrhunac političkog projekta neoliberalizma: sve je preregulisano sem radnih odnosa. A tako se i tranzicija ispostavlja kao samo jedan od istorijskih oblika koji je neoliberalizam uzeo: i ugovori na određeno vreme, kratkotrajni ugovori, rad bez ugovora, blanko potpisani sporazumi o prekidu radnog odnosa, svi veoma karakteristični za ona mutna vremena tranzicionog pakla, zapravo su lokalizovani i za lokalne uslove prilagođene2 forme prekarnog rada tako da smo mi igricu u stvari obrnuli.

A obećanje tranzicije je svojevremeno bilo da će nesigurnost biti samo akutna i privremna, da iza Astera stoje neke Astra, ali nakon trideset godina tranzicije vidimo da je ona postala ne samo hronična, no strukturna odlika savremene ekonomije. Tako da: spremite se da za koju godinu svi redom budemo biciklisti sa rančevima, uber vozači ili povremeni pomagači.

  1. Bukvalno samo to: da obrate pažnju (due diligence)
  2. Prilagođeni prvenstveno lokalnim zakonskim okvirima. Četvrtim rečima, pronalaženje rupa u zakonima.
Prethodni članak

MOR poziva na poštovanje prava radnica u domaćinstvu

Studenti za studente: Humanitarno veče za Palestinu

Sledeći članak