Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić vanredno se obratio javnosti zbog vesti da Svratište za decu u Beogradu više neće raditi vikendom nakon 19 godina, zbog finansijskih problema.
Svratište za decu u Beogradu je, kako smo pisali na Mašini, licencirana usluga, prepoznata Zakonom o socijalnoj zaštiti, koja za cilj ima unapređenje kvaliteta života dece koja žive ili rade na ulici. Korisnici usluge Svratište su deca uzrasta od 5 do 15 godina koja su, zbog života u siromaštvu, izložena višestrukim rizicima.
Šapić je povodom toga izjavio kako po zakonu dete mlađe od 15 godina ne može da živi na ulici i da, ukoliko neko ima saznanje o tome, dužan je da slučaj prijavi nadležnim organima, prenosi Danas.
„Kada se upletu deca, mora da se reaguje. Došlo je do pometnje u delu medija i političkim strankama. Po zakonu Republike Srbije dete mlađe od 15 godina ne može zakonito da živi na ulici. Jer, ukoliko roditelj ili staratelj to ne mogu da mu obezbede, u tom slučaju je država dužna da ga zaštiti. Onaj koji ima saznanje da neko dete živi na ulici, dužan je da to prijavi nadležnim organima. Ako to ne uradi, on je u krivičnom delu. Ovi ljudi su obavestili javnost da deca od 5 do 15 godina žive na ulici, a ne samo da nisu obavestili nadležne, već su optužili i organizacije koje pomažu da podstiču zloupotrebu dece koja žive na ulici“, rekao je Šapić govoreći o objavama dela opozicije (PSG-a, ZLF-a, SSP-a), pojedinih pokreta (Kreni-promeni) i medija.
On je dodao i da zakon kaže da dete do 15. godine mora da ide u školu i da, prema Zakonu o radu, radni odnos ne može biti zasnovan sa licem koje ima manje od 15 godina.
Svratište o kom oni govore je, kazao je Šapić, nevladina organizacija, i siguran je da ti ljudi rade u skladu sa zakonom i da ne podržavaju decu koja „rade i žive na ulici“, niti bi dozvolili da im dođe dete od 8 godina, a da ga ne pitaju gde živi, gde su mu roditelji, staratelji…
„Siguran sam da su pomagali deci koja se zna gde žive, ko su im roditelji i staratelji, ne daj bože da rade za nekoga na ulici“, naveo je Šapić i dodao da je Grad spreman da preuzme sve troškove ovog svratišta, da ima prihvatilište i ljude koji su licencirani da se time bave.
Podsetimo, koordinatorkom Svratišta za decu, Dragana Vučković, za Mašinu je ranije izjavila da je Svratište dve decenije bez institucionalne podrške. „Ovo je pitanje koje je pre svega u nadležnosti Grada Beograda, ali godinama unazad nije nikakva tema i ne nalazi se uopšte na agendi na koji bi trebalo da bude“, istakla je Vučković.
Sredstva za rad Svratišta, kako je sagovornica Mašine navela, obezbeđuju se donacijama građana i projektnim finansiranjem, što je izuzetno neodrživo na duge staze.
Siromaštvo je stvarnost stotina hiljada ljudi u Srbiji
Deca i mladi izloženi ekstremnom siromaštvu, koji žive u neformalnim naseljima ili na ulici, nailaze na niz prepreka u obrazovanju i zapošljavanju usled diskriminacije i nedovoljne sistemske brige, zbog čega je u potpunosti apsurdno pričati o Zakonu o radu ili „zakonitom“ življenju na ulici. Deca kojima su potrebne usluge Svratišta nemaju drugog izbora.
Uostalom, mladi u Srbiji koji se ne suočavaju sa ekstremnim siromaštvom takođe rade bez ugovora o radu ili na crno, o čemu iz godine u godinu govore podaci Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih za 2025. godinu.
Gotovo petina građana Srbije živi u riziku od siromaštva (nešto preko 1.200.000 stanovnika), pokazuju poslednji dostupni podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS), dok je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti čak 24,3 odsto (u 2024), pisali smo na Mašini.
Podsetimo, stopa rizika od siromaštva meri se u odnosu na prag koji za 2024. iznosi 35.606 dinara mesečno za jednočlano domaćinstvo. Za porodicu sa dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina taj prag je 74.773 dinara. Plata za život, sa druge strane iznosi 150.000 dinara.
Ko su deca koja žive i rade na ulici?
Kako ste ranije mogli da čitate na Mašini, Akcija protiv trgovine ljudima ASTRA, kroz publikaciju ‚‚Prinudno prosjačenje – Analiza propisa i institucionalne prakse u Srbiji” prikazala je ko su ljudi i deca koja prose u Srbiji i na koji način institucije i građani reaguju na ovu pojavu.
Među decom koja prose, često se nalaze deca bez adekvatnog roditeljskog staranja, društveno marginalizovana deca, deca izložena nasilju u porodici, deca prisiljena na prosjačenje od strane organizovanih grupa, deca koja su napustila školu, romska deca, deca s invaliditetom, deca u sukobu sa zakonom, deca s poremećajima u ponašanju i deca koja žive i rade na ulici (tzv. deca u uličnoj situaciji).
Kako se navodi u publikaciji, predstavnici organa izvršne vlasti (iz sistema socijalne zaštite i policije) procenili su kao osnovne faktore rizika za pojavu dečjeg prosjačenja – pripadnost romskoj etničkoj grupi i prinudu deteta na prosjačenje od strane organizovane grupe, ali, prema rečima dece koja su uključena u prosjačenje, upravo je siromaštvo bilo povod da započnu s prosjačenjem.
Državnim bagerom na domove
Sada ćemo se posebno osvrnuti na nezakonitost života dece na ulici ili u neuslovnim naseljima.
Gradonačelnik, sada šokiran činjenicom da neka deca u Beogradu nemaju krov nad glavom, podseća na zakon prema kom dete mlađe od 15 godina ne može da živi na ulici i da je država dužna da ga zaštiti ukoliko roditelji ili staratelji ne mogu. Ali šta ako ista ta država bagerom uništi dom koji su roditelji deteta uspeli da obezbede? Gde su tu zakoni i pravo na dom?
Setimo se samo četiri porodice sa šestoro maloletne dece iseljene iz svojih domova zbog planirane izgradnje „Linijskog parka” na Dorćolu u Beogradu. A 11 se na terenu uverio da je navodni alternativni smeštaj dodeljen porodicama u vidu dva prazna metalna kontejnera bez grejnih tela, a u jednom od njih električne instalacije ne rade.
Povećan broj ljudi u situaciji beskućništva u Beogradu je za gradonačelnika donedavno bio dokaz da je Beograd postao metropola, tako da i deca koja isto tako žive i rade na ulici ne treba da ga sada iznenađuju.
Institucije se tada nisu sistemski bavile stambenim i socijalnim politikama u adekvatnoj meri, kao ni danas. Mnogi bez krova nad glavom mesecima unazad ne mogu da pristupe jedinom Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Beogradu, kao ni ad hoc usluzi Prenoćišta, pisali smo na Mašini. Ljudi u potrebi se osim sa nedovoljnim kapacitetom i očiglednom listom čekanja, suočavaju i sa nedovoljno dobrim uslovima u ovim ustanovama.
