U sklopu nedavno održanog pozorišnog festivala BITEF, Platforma za teoriju i praksu društvnih dobara zajedničko.org organizovala je međunarodnu konferenciju naslovljenu „Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat“. Tema konferencije bila je klimatska kriza i na jednom od razgovora, „Društvo, umetnost i pozorište u svetu bez ljudi“, pored filozofa Andrije Filipovića, dramaturškinje i izvođačice Maje Pelević i filozofa Borisa Budena, gostovala je i nezavisna kustoskinja i istraživačica Đulija Kazalini (Giulia Casalini).
Đulija je doktorantkinja na Univerzitetu u Rohamptonu u Londonu gde istražuje transnacionalnu kvir feminističku izvođačku umetnost. Takođe radi kao nezavisna kustoskinja, umetnička direktorka i producentkinja pri više kvir feminističkih kulturnih organizacija i događaja poput festivala „Ecofutures“ i organizacije „Cuntemporary“, o čemo smo i razgovarali. Pored iskustva njenog dosadašnjeg rada razgovarali smo takođe i o tri teorijska i politička principa – o principima radikalne solidarnosti, radikalnog saosećanja i radikalnog restrukturiranja – koje je predstavila na konferenciji, te o njenom viđenju kustoske profesije, burnoutu, kvir teoriji i umetnosti, kao i o značaju istraživanja istorije.
Predstavila si tri teorijska i politička principa na kojima bi trebalo zasnivati rad u umetnosti i kulturi. To su radikalna solidarnost, radikalno saosećanje i radikalno restrukturiranje. Hajde da krenemo redom. Šta za tebe znači radikalna solidarnost?
Pod radikalnom solidarnošću podrazumevam političku solidarnost. Ona nalazi zajedničko tle u političkim borbama na osnovu principa koje delimo. U praksi se radi o povezivanju napora tela koja često rade odvojeno, kao što su to aktivističke grupe, pojedinačni umetnici ili kolektivi, muzeji, kulturne institucije ili univerziteti. Radikalna solidarnost postavlja pitanje kako napraviti sisteme uzajamne podrške, ne samo između institucija i delatnika u umetnosti već i između različitih grupa pojedinaca, geopolitičkih lokacija ili istraživačkih oblasti. U akademiji, na primer, iz pojedinačnih oblasti retko razgovaraju jedne s drugima na plodotvoran i održiv način, a teorija koju akademija proizvodi retko napušta svoju kulu od slonovače. Umetnost takođe treba da se više povezuje s lokalnim zajednicama i drugim oblastima rada kako bi proširila prostore u kojima je umetnosti dozvoljeno da živi i bude doživljena. Za mene je ključno da lomim te brojne (ponekad samonametnute) granice i spojim umetnost, teoriju i aktivizam kako bih stvorila transformativne i dugoročne političke sinergije. Te veze takođe stvaraju kontinuitet borbi, ujedinjujući naše trenutne napore s onim koji su postojali pre nas, i na čijem nasleđu gradimo svoj rad.
Šta podrazumevaš pod radikalnim restrukturiranjem i na koga se ono sve odnosi?
Restrukturiranje se odnosi na unutrašnje restrukturiranje formalnih i neformalnih institucija preispitivanjem ustaljenih načina rada. Razmišljati izvan kapitalističkog sistema je veoma složeno, imaginativno i zahteva puno vremena: izazovno je izaći iz navika umetnosti fokusirane na stvaranje proizvoda. Ići protiv toga, na primer u organizovanju festivala, podrazumeva da se napravi manje intenzivan program, da se napravi više prostora i vremena da se ljudi upoznaju i opuste, pre nego da se pravi previše aktivnosti koje su teške za praćenje. Iz strože ekološke perspektive, takođe moramo da uvažimo i naš karbonski otisak i učinimo sve što je u našoj moći da to smanjimo.
Restrukturiranje je političko, jer kritikuje institucije iznutra – upire prst na privilegije koje institucije i ljudi na njihovom čelu (npr. kustosi, direktori) zauzimaju u sistemu. Takođe se taj samosvesni stav može nazvati „pozicionalnošću“ koja implicira mišljenje izvan pozicija iz kojih neko kurira ili stvara (u smislu identiteta, klase, jezika, dostupnosti, itd). Takođe, ne mislim da je jedan kustos dovoljan – uvek treba da radimo u dijalogu i razmeni. Iluzija je da smo svi mi samo pojedinci ili nezavisna bića – svi smo povezani – postoji samo relacionalnost. To vodi ka pitanju kako možemo da radimo horizontalnije. Da li, na primer, u institucijama možemo da otvaramo direktorske pozicije koje nisu dodeljene samo jednoj osobi, već kolektivu? Primera radi, „Live Art Development Agency“ u Londonu je ranije ove godine otvorila novi konkurs za direktorsku poziciju i za kolektive. Nedavno su postavili i dva nova crna direktora, što je sjajno! Još jedno pitanje je kako da raspodelimo resurse ljudima koji imaju različite potrebe. Mit o jednakosti mora da bude zamenjen perspektivom pravičnosti. Ako bismo svi imali univerzalni dohotak, on bi omogućio umetnicima i umetnicama da rade slobodno, bez pritiska da proizvode i prodaju svoje radove, ali nekim ljudima je potrebna pomoć da bi postigli iste ciljeve. Na primer, dodeljivanje benefita ili resursa ljudima koji potiču iz radničke klase, osobama s invaliditetom, s hroničnim oboljenjima, mentalnim problemima, ili nebelim ljudima koji doživljavaju strukturalni rasizam i marginalizaciju.
A šta je radikalno saosećanje i kako se ono uvezuje sa prethodna dva principa o kojima si pričala?
To je strategija solidarnosti koja se zasniva na afektima ili na osećanjima. Pokušaj da se osetimo kao drugi marginalizovani čovek (ili ne-ljudska vrsta) može da nas nauči kako da funkcionišemo i preživljavamo iz te konkretne pozicije pod ugnjetavanjem. Na primer, kako možemo da uvažimo položaj osoba s invaliditetom i njihovu perspektivu u kuriranju i stvaranju umetnosti, pre nego da to dodajemo kao naknadnu misao.
Jedan od aspekata radikalnog saosećanja tiče se načina na koji se povezujemo s drugima, ili načina kako se zaljubljujemo u druge. Kada si zaljubljen u nekoga, ti ćeš onda dati bilo šta toj osobi kako bi je učinio srećnom i zadržao je pored sebe. Ekoseksualna perspektiva, na primer, posmatra prirodu kao ljubavnicu, a ne kao majku – ne možemo uzeti zdravo za gotovo ljubav prirode prema nama. Pitanje je, onda, kako da postavimo tu ljubavnicu u centar. Radikalno saosećanje posmatra s margine, pozicije subjekata koje nisu samo ljudske, već i iz ne-ljudske perspektive biljaka, životinja, neorganske materije. Ove strategije su složene i zahtevaju puno vremena da bi se implementirale, ali to je u redu. Treba da usporimo i mislimo više kao priroda – ili da budemo s prirodom – pre nego da potpadamo pod ono na šta smo navikli u našim ubrzanim kapitalističkim društvima. Drveće ne poznaje vreme kakvim ga mi poznajemo. Hajde da radimo s vremenskim okvirima koji su više okrenuti dugoročnosti i koji su nalik drveću, pre nego kratkoročno i neodrživo (što je uporedivo s egoističnim funkcionisanjem političara tokom njihovih mandata).
Kako kao kustoskinja posmatraš svoju profesiju i njeno mesto u društvu?
Pre epidemije kovida organizovala sam „Ecofutures“, festival kvir, feminističkih i dekolonijalnih pristupa umetnosti i ekologiji. Taj festival i pandemija koja je usledila su me naterali da ponovno promislim svoje uloge kustoskinje i producentkinje. Poslednjih godina sam imala drugačiji pristup profesiji. Mislila sam da je jedini način da uspem da radim više, ali taj rad se nikad nije završavao. Moje fizičko zdravlje je počelo da slabi. Godinu dana pre festivala ustanovljeno je da imam hronično oboljenje. Tada sam odlučila da je manje zaista više i usporila sam. Činjenica da sam sada na doktoratu sa stipendijom pomogla mi je u tome, jer mogu da kažem „ne“ stvarima na koje bih inače morala da pristanem. Kao posledica te mogućnosti, moje zdravlje se popravilo.
Šta si konkretno u svojoj praksi uradila što ti je omogućilo tu promenu paradigme?
Odlučila sam da dam više vremena svojoj kreativnoj praksi. Naravno, moja praksa je već bila kreativna. To nazivam performing curating, s obzirom na to da je praktikujem iz pozicije horizontalnosti, gde su kustoska i umetnička dimenzija podjednako konstitutivne. Davanje više prostora i vremena svom kreativnom izraživanju i ličnim odnosima bilo je osnova. Da ne radim stvari pod pritiskom, već da stanem i poslušam i pogledam šta se dešava oko mene. Umesto da dodajem još glasova u bogatu kulturnu kakofoniju kvir feminističkih diskursa i praksi u Londonu, sada sam u fazi u kojoj pratim trenutnu ekologiju i podržavam druge umetnice i umetnike. Za sada sam napravila jedan korak unazad kako bih posmatrala i uključila se u rad koji je već neko započeo, radim odozdo, vodim male radionice ili istraživačke grupe, i pre svega, posećujem događaje u koje nisam uključena – radi zadovoljstva. Bilo mi je preko potrebno vreme za autorefleksiju i istraživanje. Svi to zaslužuju.
Čini mi se da je u kulturnoj sferi preovlađujući industrijski način razmišljanja u kojem je imperativ da se konstantno proizvodi novi sadržaj. Ako prestaneš da proizvodiš, izgubiš vidljivost i onda ljudi samo prestanu da rade s tobom i zaborave te.
Da, osećam taj isti taj pritisak od strane svojih prijatelja koji organizuju klabing večeri: ako ne urade jedno veče mesečno ili jednu objavu na društvenim mrežama dnevno, oni misle da će izgubiti svoju publiku.
Svi smo zarobljeni u tom načinu razmišljanja, zapravo je neophodno svakodnevno se boriti s njim.
Apsolutno. Teško je dostići izvesnu poziciju ili status. Onda te ljudi prepoznaju po nečemu što si radio i očekuju nešto slično ili čak bolje… Ali možda su to tvoje projekcije. Postaneš rob tog kruga rada i očekivanja. Mislim da, kada ono što radiš prestane da bude zabavno ili dobro za tebe, to treba napustiti.
Reci nam nešto o svojim kvir feminističkim praksama. Kako si počela i kada da se baviš ovakvim politikama u svom radu? Kako je tada izgledala londonska scena?
Kada sam postala suosnivačica kvir feminističke organizacije „Cuntemporary“ 2012. godine, tada nije postojalo ništa nalik tome u Londonu. Mi smo okupili kvir i feminističke prakse, teorije i aktivizam na strukturisani i javnosti okrenut način. Mi smo se čak registrovali kao kompanija, dok su druge grupe bile ili grassroots ili umetnički kolektivi koji deluju van tržišta. Tada je nedostajalo intersekcije kvir i feminizma, a feminizam je bio fokusiran na cis, bele žene. Sada, skoro deceniju, kasnije možemo da vidimo širenje kvir, krip, crnih, azijskih, feminističkih, migrantskih umetničkih praksi u čitavoj Velikoj Britaniji, s umnožavanjem događaja, izložbi, klabing kulture, osnivanjem kolektiva, otvaranjem akademskih kurseva, itd. „Cuntemporary“ je bio jedan deo osnove za to. I dalje je deo tog ekosistema i živi kroz njegovu pulsirajuću mrežu.
Spomenula si da je važno biti svestan istorije i stvari koje su drugi ljudi radili pre nas. Čini mi se da ovde svaka generacija briše što je bilo pre i da ne zna dovoljno o onome što se radilo svega deset godina ranije, mislim da postoji neka vrsta ejdžizma. Zašto su istorijska istraživanja važna za trenutnu misao i prakse?
Ključno je smestiti sopstveni rad u kontekst i prevazići aroganciju sadržanu u uverenju da smo mi prvi koji radimo ono što radimo. Kada sam kurirala „Ecofutures“ trebalo mi je oko 3 meseca istraživanja da otkrijem kako su se prethodne izložbe bavile intersekcijima feminizma, kvir i dekolonijalnih praksi. Tada je bilo samo nekoliko primera, ali moralo je da se uradi istraživanje. To zahteva rad, vreme i brigu. Za mene kuriranje nije samo profesija nego je i etička praksa i odgovornost kojoj težim u životu. Autohtono i crno stanovništvo zna dobro kako da ceni ono što je bilo pre njih – vrednost predaka i duhovnih moći koji oni donose u sadašnjost. Mi smo izgubili te veze. Zato mislim da je ključno da se ponovo uspostave, i duhovno i politički. Šta god da se desilo u prošlosti (bližoj ili starijoj) ima uticaj na to gde smo sada.
Kako kvir teorija može biti praktikovana svakodnevno?
Kvir teorija u praksi radi ka ostvarivanju jednakosti u društvu. Njen cilj je da prepozna, voli i slavi prelepu raznovrsnost naših razlika, slobodu izražavanja naših seksualnosti i rodova, slobodu da se živi i ljubi s uživanjem. Prema kvir partnerskoj perspektivi, na primer, treba da nam bude dozvoljeno da formiramo porodice van bioloških veza, ali društvene strukture i politike i dalje čine ove stvari nemogućim. Moramo da živimo u strahu da će možda dete za koje mislimo da je naše dete biti oduzeto ili da ne možemo da vidimo nekoga u bolnici, jer nemamo papir koji dokazuje da smo u vezi.
Mislim da je ljubav potcenjena reč koja se ne koristi dovoljno. Možda je religije koriste češće, ali najčešće licemerno, bez stvarnog praktikovanja. Ljubav, saosećanje, mekoća. Podozrevamo od korišćenja ovih reči u akademskom pisanju i političkom mišljenju. Ali ljubav je transformativna. Ona je moć. Ne prepoznaje razlike.
Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
