Dekanka Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Iva Draškić Vićanović, za Mašinu je govorila o značaju znanja i obrazovanja, ulozi profesora, i poverenju u potencijal mladih generacija.
Njen doprinos je prepoznat i vrednovan u akademskom svetu, u oblasti estetike i filozofije umetnosti, kao i u njenoj neprekidnoj težnji da kao profesorka prenosi ljubav prema znanju. U ulozi dekanke posvećena je tome da fakultet bude u službi studenata, poboljšavanju položaja nastavnika u društvu, i poboljšanju čitavog obrazovnog sistema u Srbiji.
Kako posmatrate značaj mogućnosti obrazovanja, a posebno visokog obrazovanja za mlade?
Mislim da je to jedna od ključnih mogućnosti u životu. Obrazovanje, pored toga što omogućava konkretna znanja i kompetencije za određeni posao, daje i temelj konstituisanju ličnosti i formiranju skale vrednosti prema kojoj se upravljamo u svim životnim postupcima.
Kako se može opisati razlika u pristupu studijama pre nekoliko decenija u odnosu na danas?
Imam utisak da je razlika ogromna. Iz ličnog iskustva mogu da kažem, pošto sam bila student osamdesetih, da je moja generacija bila potpuno posvećena studijama i studiranju. To se tretiralo kao važna i pritom lepa faza u životu i studijama je posvećivana ogromna energija. Programi, način studiranja… sve je bilo drugačije, zahtevnije, obimnije, tražilo je potpunu koncentraciju samo na to. Danas velika većina mladih ljudi gleda da protrči kroz tu fazu, da završi što pre i sa što manje muke. Da se razumemo – ne osuđujem ja mlade ljude zbog toga. Vremena su se promenila i njima je u nekim drugim aspektima mnogo teže nego što je bilo starijim generacijama.
Šta danas za nas kao društvo znači znanje i obrazovanje i koliki „kulturni kapital“ ono predstavlja?
Teško je preceniti taj i takav kulturni kapital. Znanje i obrazovanje su temelj svakog društva i države, i što je ono kvalitetnije nesumnjivo je bolje za celo društvo i državu. Bez dobro koncipiranog i funkcionalnog sistema obrazovanja, bez produbljenih i obuhvatnih znanja kod nosećih generacija u društvu, nema ni kulturnog ni nacionalnog identiteta, niti zdravo ustrojenog društva i države.
Recite nam, koje izazove primećujete u pristupu znanju i obrazovanju kada su u pitanju mladi?
Ja mogu da govorim o izazovima koje imam kao predavač u učionici. Ključno je da studenti imaju poverenje u profesora, da se uvere u njegovo znanje, kompetencije, sposobnost da im prenese to što i sam zna i dobru volju na ispitu – da niko ko je naučio neće pasti, ali i da niko ko nije naučio neće položiti. Kad imaju takvog profesora pred sobom, studenti daju od sebe sve najbolje i veliko je zadovoljstvo raditi sa njima.
Kako razumete pojavu plaćanja za znanje, i nejednakih pristupa znanju za različite društvene grupe?
Pojava plaćanja nije ništa novo. Poznato je da su grčki sofisti naplaćivali znanje. Društvo njihovog doba je imalo zbog toga prema njima krajnje ambivalentan odnos; s jedne strane su želeli da dobiju to što su oni nudili i plaćali za to, s druge je postojao prezir prema onima koji prodaju znanje. Jako oštro su ih kritikovali Sokrat i Platon. No, naplaćivanje podučavanja se odavno smatra čestitim i potrebnim zanimanjem.
Kod nas još uvek znanju, odnosno visokom obrazovanju, mogu da pristupe sve društvene grupe. Dobar učenik ima mogućnost besplatnog studiranja i dobro je što je to tako i dok je to tako.
Mislite li da je moguće uspostaviti besplatno visoko obrazovanje?
Ne verujem da je trenutno moguće besplatno visoko obrazovanje za sve. Ali mislim da je u redu i da je pravično da se oni koji su dobri školuju besplatno, što jeste u ovom trenutku slučaj. To je modus koji svakom, bez obzira koliko je siromašan, nudi mogućnost školovanja. Ako pokaže darovitost i uloži trud.
Kako vidite svoju ulogu i doprinos boljim uslovima obrazovanja?
Sebe prvenstveno doživljavam kao profesora i trudim se da to što je zadatak predavača u učionici uradim što bolje. Kao dekan nastojim da fakultet istinski i u svakom segmentu bude institucija koja je u funkciji studenata. Takođe, potrudila sam se sa svojih sedam kolega, dekana fakulteta koji školuju nastavnike da uradimo predlog platforme koja ima za cilj boljitak obrazovnog sistema u Srbiji i bolji položaj nastavnika u društvu. Trudim se da i kao profesor i kao dekan uradim sve što je do mene da se uslovi poboljšaju.
Kakva je uloga profesora i profesorki u razvijanju duštva koje ceni znanje i podstiče obrazovanje?
Ogromna. Ključna. Dobar profesor je beskrajno vredna figura u društvu. On oblikuje generacije koje postaju stubovi društva. Ali mora i društvo da neguje i odneguje profesore. Društvo koje ceni znanje i obrazovanje ceni i podržava i profesore, odnosno nastavnike. Gdegod da radimo, mi smo svi na istom zadatku: u osnovnoj školi, u srednjoj školi, na fakultetu… Svi mi radimo suštinski isti posao.
Koji problemi su najprisutniji u vašem radu?
Problemi mogu biti i često i jesu nezainteresovanost studenata i nedostatak potrebnog znanja koje je uslov za predavanja na fakultetu. No to se može prevazići. Zanimljiva i kompetentna predavanja uvuku veliku većinu studenata u materiju, a “rupe” u znanju se mogu popuniti ako se odvoji malo vremena i energije da se objasne i neke stvari koje ne spadaju u obaveze univerzitetskog profesora. Takođe, problem u nastavi može biti ako imate generaciju koja je neuravnjena u znanju i sposobnostima: odvoji se jedna sjajna grupa, zainteresovana, vuče predavača napred, a postoji i druga koja nije preterano zainteresovana i ne usvaja tako brzo i tako lako ono što se govori na predavanjima. Tu treba naći balans i to ponekad nije lako.
Koje kvalitete i kapacitete prepoznajete u mladim generacijama?
Moram da kažem da nisam od onih koji prave neke suštinske razlike među generacijama. Mislim da je privilegija raditi sa mladim ljudima jer čovek nužno upija njihov način mišljenja, rezonovanja, i sistem vrednosti. A dragoceno je imati uvid u to decenijama.
Kako podstaći poverenje u institucije gde se znanje stiče, i poverenje u potencijal znanja i obrazovanja?
Instuticije čine ljudi. Što je više kvalitetnih i kompetentnih ljudi u nekoj instituciji, to je snažnija i ozbiljnija institucija. Veliki broj nekvalitetnih ljudi u institucijama razara i same institucije i njihov značaj u društvu. Dakle moj odgovor je – ljudi u koje mladi, studenti, generacije koje dolaze, mogu imati poverenja.
