Nikada dovršena zgrada Doma revolucije u Nikšiću, nepoštovanjem plana rekonstrukcije u potpunosti se udaljava od prvobitnih zamisli arhitekte ovog zdanja ali i od predloga njene revitalizacije koja nije podrazumevala samo komercijalnu namenu.
Gradnja ove impresivne građevine u centru Nikšića je započeta 1978. godine prema projektu arhitekte Marka Mušiča. Međutim, zbog nedostatka sredstava radovi bivaju obustavljeni 1989. godine, pre završetka izgradnje. Tako ova nedovršena modernistička betonsko-čelično-staklena konstrukcija decenijama stoji napuštena, a i pored ograda i zabrane pristupa šestnaest ljudi je izgubilo život među njenim zidovima i temeljima.
Nakon niza inicijativa i konkursa u martu ove godine započinje rekonstrukcija Doma revolucije prema arhitektonskom rešenju tima „Sadar+Vuga“ iz Ljubljane, HHF iz Bazela i „Arhicon“ iz Podgorice. Izvođač radova je nikšićka firma „Stambeno“, a nadzor je poveren firmi „Urbi pro“ iz Podgorice.
Pre nekoliko dana regionalna stručna javnost je negodovala nakon što su se na društvenim mrežama pojavile fotografije radova na Domu revolucije na kojima se vidi da je došlo do rušenja velikih konstruktivnih celina objekta čime se dovodi u pitanje mogućnost rekonstrukcije po usvojenim planovima značajnog očuvanja izgleda i namene objekta.
Zanimljivo je da se ova poslednja rušenja delova objekta dešavaju nakon što su još sredinom juna ove godine, radovi na rekonstrukciji zaustavljeni od strane Urbanističko-građevinske inspekcije. Razlog tome je što su autori projekta rekonstrukcije evidentirali više odstupanja od usvojenog plana, prema kojem je bilo obavezno izvoditi radove. Po rečima autora projekta, izvođač je „nezakonito, odstupajući od projekta, narušio ideju revitalizacije i doveo u pitanje bezbjednost objekta.“
Ipak, i pored toga što je zbog nepoštovanja izvedbe projekta došlo do razilaženja između Ministarstva održivog razvoja i turizma, Opštine Nikšić i autora, radovi na rekonstrukciji su nastavljeni.
Kako je pre desetak dana pojasnio Veselin Grbović, predsednik opštine Nikšić, glavni urbanistički inspektor ukinuo je zabranu izvođenja radova na Domu revolucije. Grbović je tom prilikom predočio i jasne namere koje stoje iza nastavka radova kojima se očigledno zanemaruje prvobitna namena objekta. Naime, kako je on istakao postoji veliki broj investitora koji se interesuju za zakup prostora u Domu revolucije. Među njima su – HD Laković (lanac supermarketa), Goranović (mesna industrija), Nikšićki mlin (prerada žita/pekara), Tehnopolis (Inovaciono-preduzetnički centar pod upravom Ministarstva nauke) i jedan fitnes centar.
Milivoje Krivokapić iz Kulturnog centra PUNKT iz Nikšića, koji se bavio i pitanjem promovisanja i zaštite arhitektonskog nasleđa kakvo je Dom revolucije, za Mašinu je rekao da „se mogu očekivati dalje kontradikcije i sukobi povodom rekonstrukcije ovog zdanja.“
Dalje se može zaključiti da će priroda obnovljenog Doma revolucije biti komercijalna, sve kompanije koje je naveo predsjednik opštine, osim Tehnopolisa, su u privatnom vlasništvu i komercijalnog karaktera, tako da će njegova svrha, iako planirana i finansirana za narod i od naroda, biti usmjerena ka privatnim interesima. Najavljeno je da će određeni prostor biti predviđen za kulturna dešavanja i NVO, ali o tome nema više informacija u ovom trenutku.
Stručna javnost nije propustila da primeti da se rušenje delova ovog zdanja dešava u trenutku kada jugoslovenska socijalistička arhitektura dobija međunarodnu valorizaciju i priznanje kroz izložbu „Ka betonskoj utopiji: arhitekstura u Jugoslaviji 1948-1980“ u muzeju MoMA u Nju Jorku. Nikšićki Dom Revolucije kao jedno od reprezentativnih, ali i nikada dovršenih, zdanja tog perioda, je prikazan u pratećoj publikaciji izložbe.
Jedan od kustosa izložbe u MoMI, Vladimir Kulić, za Mašinu je prokomentarisao značaj međunarodne pažnje na nasleđu socijalističke gradnje:
U međunarodnom kontekstu, struka do sada nije imala ni previše interesovanja ni previše znanja o nasleđu jugoslovenske arhitekture. Bilo je dosta istraživačkih projekata, ali oni su manje-više ostajali na marginama publiciteta. Izložba u MoMA-i to sada drastično menja, jer stavlja jugoslovensku arhitekturu u fokus medijske pažnje. Još uvek je teško predvideti kakvi će biti efekti takve pažnje i da li će ona imati za rezultat nešto više od nekolicine turističkih tura i novinskih članaka.
Kulić kaže i da su upravo na primeru Doma revolucije razvijani inovativni modeli revitalizacije.
Ona jeste bila glomazna napuštena poluruševina, koja je u takvom stanju predstavljala i javnu opasnost, ali je u poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući aktivističkim inicijativama u samoj Crnog Gori, postala predmet pažnje i istraživanja. Pre nekoliko godina, i sam autor zgrade, slovenački arhitekt Marko Mušič, napravio je projekt revitalizacije, a nedavno je bio raspisan i međunarodni konkurs sa sličnom temom. Po pobedničkom projektu biroa HHF i Sadar+Vuga razrađivana je strategija da se nekadašnji Dom revolucije zaštiti i privede novoj nameni u drastično izmenjenim društvenim i ekonomskim uslovima u odnosu na njen originalni kontekst. Ti napori su sada potpuno obezvređeni, a najveći projekt jednog međunarodno značajnog arhitekte kakav je Marko Mušič gubi se bez traga.
Sudeći po ovim dešavanjima, današnje društvo i privreda su daleko od mogućnosti da Dom revolucije privedu prvobitnoj zamisli, a političarima i privatnicima ostaje samo da parazitiraju na ostacima nekadašnjeg sistema. Interesantno je da i nakon tri decenije nisu sposobni da poruše i sakriju sve one simbole emancipatorskih tekovina revolucije kakav je i Dom.
M.M.
