Položaj radničke klase u Srbiji je izuzetno težak, a vladajući režim nikako nije na njenoj strani.
Srbija, zemlja na periferiji svetskog kapitalističkog sistema trpi jedan veliki udarac, epidemiju koronavirusa koja je pogodila čitav svet.
Ni ekonomski najjače zemlje sveta nisu tome uspešno odolele. Najbolji primer su Sjedinjene Američke Države koje su zbog katastrofalne politike administracije Donalda Trampa ozbiljno pogođene ovom pandemijom, uz ponovnu politizaciju ondašnjih rasnih netrpeljivosti.
Šta može da se kaže o Srbiji? Može mnogo toga. Koronavirus ne predstavlja samo zdravstveno, već i političko pitanje. Na čelu države je čovek koji se slobodno može okarakterisati kao neoliberalni monarh (izraz preuzet od novinara Saše Dragojla).
Svi njegovi potezi su stalna politička kampanja, najčešće namerno izazvane probleme on rešava kao „spasilac“. Tako je bilo i kada je usledila pandemija koronavirusa, pa smo mogli da vidimo kako predsednik lično nosi respiratore u Novi Pazar da bi mu tobože pomogao. Taj grad se trenutno nalazi u ogromnim problemima što se tiče broja zaraženih i njihovog lečenja.
Predsednik je 15. marta uveo najrestriktivnije mere u vidu vanrednog stanja i policijskog časa, bez pokušaja održavanja skupštinskog zasedanja. Time je dobio odrešene ruke da zavede klasičnu diktaturu. To se odrazilo i na ionako loš položaj istraživačkih novinara/ki, a ceh je platila Ana Lalić koja je uhapšena zbog teksta o nedostatku zaštitne opreme u KC Vojvodine.
Videli smo i šta se događalo sa radnicima leskovačke „Jure“, koji su protestovali zbog toga što im nisu obezbeđeni uslovi za rad tokom pandemije. Treba pomenuti i Slavišu Pajovića, radnika „Jure“ u Rači koji je uhapšen zbog navodnog „širenja panike i opšte opasnosti“. Ovi primeri potvrđuju da je položaj radničke klase u Srbiji izuzetno težak, a da vladajući režim nikako nije na njihovoj strani.
Tzv. krizni štab nas je svakodnevno izveštavao o broju zaraženih, preminulih i onih koji su bili na respiratorima, sve do 6. maja kada je ukinuto vanredno stanje i kada su počeli da se ponašaju kao pobednici nad još uvek nepobedivim virusom. Mere nisu ublažavane postepeno, već stihijski i nisu pokazale skoro nikakav efekat. Mogli su da se organizuju predizborni skupovi, fudbalske utakmice i teniski turniri. Sve je urađeno zbog farse od izbora na kojima je ubedljivo pobedila vladajuća stranka i time ozvaničila diktaturu.
Zahvaljujući hrabroj novinarki BIRN-a Nataliji Jovanović, saznali smo da su podaci o broju zaraženih i preminulih daleko veći od zvaničnih, što je zločin par excellence za koji bi nadležni morali da odgovaraju. Posledice toga su katastrofalne brojke koje se sada kreću preko 200 zaraženih, a gradovi poput već pomenutog Novog Pazara, Beograda i Vranja su se pretvorili u žarišta. Poruke o mogućem italijanskom i španskom scenariju koje smo dobili tokom vanrednog stanja su se izgleda obistinile.
Kako je to izvrsno objasnio sociolog Dario Hajrić u najnovijem tekstu za DW, „građani se osećaju prepušteni sami sebi i uveliko se prema pandemiji odnose oslanjajući se na sopstvene procene, a to je recept za propast“.
Krizni štab je izgubio ionako mali kredibilitet zbog svojih postupaka i ne treba mu više verovati, u šta nas je dodatno uverio dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.
Korona virus neće sigurno dokusuriti ovaj užasni sistem, ali će se teške ekonomske i psihološke posledice tek osećati. Kapitalizam je pokazao da je truo i da se na sebičnosti vladajuće klase ne može graditi budućnost čovečanstva. Izlaz iz ovakve situacije treba tražiti u izgradnji socijalističke alternative odozdo, koja će ponuditi radikalno drugačiju politiku.
Autor je student istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
