Danas će u Vladi Srbije biti održan ranije najavljeni sastanak predstavnika Samostalnog sindikata iz Fijata i predsednice tehničke Vlade Ane Brnabić. Tema sastanka je stanje u fabrici kompanije Fijat u Kragujevcu koja, makar za radnike, nije baš zavidna. Sama kompanija je nedavno sebi obezbedila novu tranšu državnih subvencija, dok je predstavnicima sindikata predočila da više od 1500 radnika, odnosno tri četvrtine zaposlenih, smatra viškom.
Samostalci iz Fijata su i ranije imali pregovore sa Anom Brnabić koji se nisu slavno završili. Sada su sindikalci već učinili ustupak otkazujući protest koji je bio zakazan za prošli petak, dok je menadžment kompanije prethodnih nekoliko dana iskoristio kako bi ojačao svoje pozicije i izašao sa brojem radnike koje želi da otpusti.
Dok čekamo ishod pregovora razgovarali smo sa doskorašnjim predsednikom Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, Jugoslavom Ristićem koji je dobro upoznat sa kragujevačkom privredom i stepenom radničkog organizovanja, kao i sa situacijom u samom gradu i okolini.
„Otpuštanje više od 1500 radnika, sem što je to tragično za njih, definitivno okončava status industrijskog grada Kragujevca. Time se guše i eventualne klice pobune u budućnosti, Kragujevac se vraća na predindustrijsko doba. Kako je ozbiljno ugrožena i fabrika Oružja, od koje je sve i počelo, jasno je da je nekada crveni Kragujevac, simbol borbe radnika – stavljen pod kontrolu“, kaže Ristić za Mašinu.
Ristić objašnjava da je od nekadašnjih 50.000 industrijskih radnika, koliko ih bilo osamdesetih godina, Kragujevac ostao sa manje od 8000 čime je znatno promenjena konfiguracija radničkog organizovanja.
„To što u zakonodavstvu preovladava pojam zaposleni a ne radnici ne doprinosi jedinstvu i udaljava ljude od jedinstvene društvene grupe što je uslov za bolji zivot“, smatra naš sagovornik.
Iako prekaljeni sindikalni borac, Ristić veruje da se rešenja za društvene promene, kao ni za trenutne probleme u Kragujevcu ne mogu naći u klasičnim sindikalnim metodama borbe, već da se tako mogu postizati samo privremeni uspesi.
„Za promene koje bi vratile čoveka, radnika, u fokus društva potrebno je ući u političku borbu. U uslovima potpune zavisnosti od stranih faktora, pre svega ekonomske zavisnosti zbog promašene privredne strategije, neophodne promene nije moguće napraviti u kratkom roku. Za to je potreban plan, koji bi ubedio radnike da oni, kao najbrojnija grupacija u društvu, znaju i mogu da upravljaju državom i da to pravo ne delegiraju nikome, jer su svi izneverili njihovo poverenje. Samo oni sami mogu da svoj život učine boljim“, zaključuje Ristić.
M.M.
