Korišćenje litijuma u javnosti je prikazano na dva potpuno suprotna načina: s jedne strane, litijum se kao element koji se koristi za proizvodnju baterija za električne automobile predstavlja kao jedan deo rešenja za ekološke probleme i uvođenje zelenih tehnologija; s druge strane brojni stručnjaci govore o destruktivnosti samog procesa vađenja litijuma iz zemlje.
Rudarenje litijuma zahteva enormne količine vode (oko dva miliona litara za jednu tonu litijuma), što može dovesti do nestašica vode, drastičnih promena u ekosistemu određene oblasti i zagađenja izvora pijaće vode, a taj proces dovodi i do stvaranja velikih količina opasnog otpada.
I pored očiglednih opasnosti koje iskopavanje litijuma sa sobom nosi, velike korporacije koje proizvode ili za svoje proizvode koriste litijumske baterije stvaraju sliku o progresivnosti ovih novih tehnologija. Predviđa se da će se potrebe za litijumom u narednih dvadeset godina uvećati četrdeset puta, a to će biti rezultat pre svega ogromne potražnje automobilske industrije, pošto je za bateriju za jedan električni automobil marke tesla potrebno onoliko litijuma koliko se iskoristi za pravljenje 10.000 telefonskih baterija. Zbog ovoga se u razvijenim zemljama sve više govori o „trci“ za obezbeđivanje minerala neophodnih za energetsku tranziciju, a litijum se naziva i „naftom 21. veka“.
Najveći deo dosad poznatih rezervi litijuma nalazi se u takozvanom litijumskom trouglu, između Bolivije, Čilea i Argentine. Po nekim procenama, samo u Boliviji se nalazi između polovine i 2/3 ukupnih svetskih rezervi litijuma, koje su smeštene u ogromnoj slanoj pustinji Salar de Ujuni na jugozapadu zemlje.
„Napravićemo puč protiv koga god želimo! Pomirite se s tim!“
Bolivija je bogata i drugim resursima, a zanimljivo je da su na političku situaciju ove zemlje tokom proteklih decenija u najvećoj meri uticale masovne borbe protiv privatizacije prirodnih resursa, pre svega protiv privatizacije vode i gasa (tzv. Rat za vodu u Kočabambi 1999–2000 i protesti protiv privatizacije gasa u El Altu 2003. godine). Na talasu ovih velikih pobuna i širokih društvenih pokreta 2006. godine na vlast je došla levo orijentisana stranka Pokret za socijalizam, a predsednik je postao Evo Morales. Međutim, pored velikih predizbornih obećanja i najave nacionalizacije rudnih bogatstava, do toga na kraju nije došlo.
Povećane su poreske stope i prihodi ostvareni na taj način korišćeni su za pomaganje socijalno najugroženijim slojevima stanovništva, ali država je nastavila takozvanu ekstraktivističku politiku, koja se oslanja na što veće korišćenje prirodnih resursa, poljoprivredu zasnovanu na monokulturama i generisanje prihoda od izvoza. Tako je već 2012. godine Bolivija ostvarila rekordan prihod od izvoza u iznosu od 11 milijardi dolara, od čega je 90% bilo vezano za naftu, gas, minerale i soju. Ideje vezane za prava Majke zemlje (Pachamama) i za koncept „Buen vivir“ (po kome se teži ka „dobrom životu“ i društvenom uređenju zasnovanom na zajedništvu, jednakosti, bratstvu, harmoničnom odnosu s prirodom…) bile su deo predizborne retorike, i čak su kasnije ugrađene u ustav, ali ostale su puko slovo na papiru.
I pored brojnih progresivnih mera Moralesovog režima, nije došlo do suštinske promene društvene i ekonomske paradigme. Već u prvim godinama nove vlasti zabeleženi su brojni štrajkovi rudara, prosvetara, zdravstvenih i fabričkih radnika i domorodačkog stanovništva, a najoštriji levo orijentisani kritičari ovog režima govorili su čak da se radi samo o „rekonstituisanom neoliberalizmu“ ili „neolibaralizmu sa indijanskim licem“.
Jedna od organizacija koje se bore protiv politike ekstraktivizma u Boliviji jeste CONTIOCAP (Coordinadora Nacional de Defensa de los Territorios Indígenas Originarios Campesinos y Áreas Protegidas de Bolivia), koja predstavlja savez 35 pokreta koji se zalažu za zaštitu prava domorodačkih zajednica, poljoprivrednika i zaštićenih prirodnih područja.
Aktivisti ovih i drugih pokreta kažu da zahtevaju samo poštovanje onih stvari koje su već upisane u bolivijski ustav, ali koje nikada nisu sprovedene u praksi. Po njihovim svedočenjima, domorodačko stanovništvo nema stvarnu slobodu i autonomiju, ono se ne konsultuje prilikom pripremanja velikih rudarskih, poljoprivrednih i infrastrukturnih projekata, ili se konsultacije sprovode kao puka administrativna formalnost, prilikom koje sporazume potpisuju domorodačke organizacije koje su lojalne vlasti.
Oni koji se istinski zalažu za prava lokalnog stanovništva često su podvrgnuti maltretiranju, diskreditovanju i zastrašivanju, kako od kompanija koje imaju svoje interese na određenoj teritoriji, tako i od različitih struktura vlasti.
Neoekstraktivistička politika Moralesa i njegove stranke ogledala se i u njihovom odnosu prema litijumu, koji su predstavljali kao resurs od nacionalnog značaja, govoreći o tome da država treba da kontroliše čitav proces, od vađenja i prerade litijuma, do pravljenja finalnih baterija. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava da ovaj projekat realizuje Bolivija je napravila dogovore s nekoliko kompanija iz Nemačke, Francuske i Kine. Najznačajniji od ovih ugovora bio je onaj s nemačkom kompanijom ACI Systems, koja proizvodi baterije za tesla automobile, ali zbog snažnih protesta lokalnog stanovništva Morales je bio prinuđen da raskine ugovor u novembru 2019. godine.
Samo nedelju dana nakon toga Morales je svrgnut s vlasti u puču koji su podržale Sjedinjene Države, a potom je bio prinuđen i da pobegne iz zemlje. Kao razlog za politički prevrat iskorišćena je tvrdnja da je došlo do izborne krađe, što se kasnije pokazalo kao laž. Nastala je sumnja da je jedan od stvarnih političkih povoda za puč bila želja za otvaranjem litijumskih rezervi Bolivije zapadnim kompanijama, a jedna od indicija bio je i post na Tviteru koji je nekoliko meseci ranije postavio Ilon Mask, izvršni direktor kompanije „Tesla“, u kome je napisao: „Napravićemo puč protiv koga god želimo! Pomirite se s tim!“ Taj post je kasnije obrisan, ali podozrenje je ostalo.
„Zeleni kolonijalizam“
U oktobru 2020. godine, skoro godinu dana nakon puča, Pokret za socijalizam ponovo osvaja vlast na novim izborima, a predsednik postaje Luis Arse. Politika industrijalizacije litijumskih rezervi se nastavlja i pored protivljenja domorodačkih i ekoloških grupa, a trenutno se osam stranih kompanija nadmeće za pokretanje probnog projekta za ekstrakciju litijuma. Od ovih osam kompanija četiri su iz Kine, a jedna iz Rusije. Kineske kompanije već kontrolišu znatne litijumske resurse u Latinskoj Americi i investirale su u ovoj oblasti oko 4,5 milijarde dolara tokom poslednje tri godine, zahvaljujući kreditima s niskim kamatnim stopama koje dobijaju od kineskih banki. Ova politika kineske države deo je šire strategije koja ima za cilj buduću dominaciju u sferi proizvodnje električnih automobila.
Veliko pitanje koje se sada postavlje jeste da li su litijumske baterije i električni automobili zaista pravi način za zaustavljanje globalog zagrevanja i sprečavanje buduće ekološke katastrofe, da li je tehnološka tranzicija pravi i jedini način za to, ili je potrebno tražiti druge pristupe koji bi se zasnivali na smanjivanju potrošnje (pre svega u razvijenim zemljama), na manje invazivnim metodama privređivanja u odnosu na životnu sredinu, kao i na pravednijoj raspodeli resursa i bogatstva na svetskom nivou. Postoji velika opasnost od toga da retorika o ekološkim tehnologijama postane samo izgovor za jedan novi „zeleni kolonijalizam“ i dalje produbljivanje globalnih nejednakosti.
Urugvajski pisac Eduardo Galeano je u svojoj čuvenoj knjizi iz 1971. godine, „Otvorene vene Latinske Amerike: Pet vekova pljačkanja kontinenta“, govorio o različitim oblicima eksploatacije resursa i naroda Latinske Amerike od strane kolonizatora i imeperijalista, a posebno zanimljivo mesto u toj knjizi predstavlja segment koji opisuje istoriju Potosija, grada u današnjoj Boliviji, koji se nalazi svega 150 kilometara od slane visoravni Salar de Ujuni. Potosi je pre nekoliko vekova bio centar proizvodnje srebra, grad prepun raskoši i blaga iz koga su ogromne količine ovog plemenitog metala odlazile u kase lokalnih vlastodržaca i evropskih vladara i trgovaca, a kad su rezerve iscrpljene ostala je samo pustoš.
Bez obzira na to da li se radi o zlatu, srebru, nafti, uglju, kafi, šećeru, kaučuku ili bilo kom drugom resursu, rezultati su uvek bili slični – bogati su postajali sve bogatiji, a siromašni su ostajali siromašni, ili kako je Galeno napisao: „Naše izobilje je uvek stvaralo naše siromaštvo, hraneći prosperitet drugih – imperija i njihovih domaćih nadzornika. Po kolonijalnoj i neokolonijalnoj alhemiji zlato se pretvara u otpadni metal, a hrana u otrov… Što je više neki proizvod tražen na svetskom tržištu, veću nesreću donosi narodu Latinske Amerike, koji se žrtvuje proizvodeći ga“.
