U predgrađu Dake u Bangladešu 24. Aprila 2013. godine urušila se zgrada Rana Plaza, devetospratnica u kojoj su bili skoncentrisani proizvodni pogoni 5 tekstilnih fabrika. Ovaj događaj smatra se najsmrtonosnijom nesrećom koja se ikada desila u tekstilnoj industriji, budući da je tada poginulo više od 1100 ljudi, a povređeno preko 2500.
Istrage koje su usledile nakon tragedije otkrile su niz propusta na institucionalnom i državnom nivou koji su doveli do katastrofe. Osim što su podstandardni materijali korišćeni za gradnju na zemljištu na kojem se prethodno nalazio ribnjak, na nestabilnost cele konstrukcije uticala je i izgradnja dodatnih spratova.
Odluka vlade Bangladeša da se zgrada za komercijalnu upotrebu prenameni u industrijski kompleks, omogućila je da se u Rana Plazu ,,useli’’ čak pet fabrika konfekcije. Iako je pukotina u konstrukciji uočena dan pre nesreće, hiljade radnika i radnica otišlo je na radno mesto narednog dana jer su vlasnici fabrika ignorisali njihovu zabrinutost i zahtevali nastavak proizvodnje uprkos očiglednim bezbednosnim rizicima.
Za tekstilne radnike i radnice u Rana Plazi bila je predviđena minimalna zarada, a pošto u tom trenutku nisu bili sindikalno organizovani, nisu imali ni mogućnost da se kolektivno usprotive nastavku rada u nebezbednim uslovima.
Sporazum o zaštiti od požara i bezbednosti zgrada – prekretnica za radnike i radnice u Bangladešu
Tokom 2016. godine 38 ljudi optuženo je za ubistvo, uključujući vlasnika Rana Plaze, vlasnike fabrika i vladine zvaničnike, međutim, odgovornost za tragediju ovih razmera i katastrofalan položaj tekstilnih radnika i radnica bilo je potrebno tražiti i van granica Bangladeša.
Bangladeš je posle Kine najveći izvoznik odeće na svetu, sa 4 miliona radnika zaposlenih u tekstilnoj industriji, od čega preko 60 posto čine žene.
Nesreća u Rana Plazi osvetlila je duboko eksploatatorsku prirodu brze mode i globalnih lanaca snabdevanja, s obzirom da se u njenim fabrikama odvijala jeftina proizvodnja odeće za istaknute zapadne brendove, kao što su Beneton iz Italije i Primark iz Velike Britanije.
Glavna promena koja se dogodila nakon tragedije odnosi se na usvajanje Sporazuma o zaštiti od požara i bezbednosti zgrada u Bangladešu koji je potpisalo 200 brendova, a njegove odrednice su obavezujuće za svaku fabriku u Bangladešu koja ih snabdeva odećom.
Sporazumom je takođe ustanovljen nezavisni program inspekcije koji uključuje požarnu, električnu i građevinsku bezbednost, kao i plan za unapređenje fabrika sa lošim performansima pomoću sredstava koje obezbeđuju sami brendovi. Uvedeni su i komiteti za bezbednost i mehanizmi žalbe preko kojih radnici mogu da ukažu na opasnost na radnom mestu uz opciju zadržavanja anonimnosti.
U 2021. godini skoro 200 fabrika sa neadekvatnim bezbednosnim standardima izgubilo je ugovore nakon istraga pokrenutih na osnovu sporazuma, zbog čega se pretpostavlja da je implementacija sporazuma spasila na hiljade života, prenosi CNN.
Primenom sporazuma izbegnute su nesreće poput one u Rana Plazi, jer su vlasnici fabrika sada bili u obavezi da evakuišu radnike ukoliko se ustanovi da je objekat iz bilo kog razloga postao nebezbedan. Takođe, u slučajevima kada su radnici dobijali otkaz zbog žalbi na bezbednost na radnom mestu, bili bi vraćeni na posao pozivanjem na sporazum koji jasno propisuje da radnici ne smeju trpeti odmazdu zbog ukazivanja na bezbednosne probleme.
Uprkos napretku, fabrike odeće u Bangladešu su još uvek daleko od bezbednih
Severnoamerički brendovi uglavnom nisu potpisnici pomenutog sporazuma, a neki od njih okupili su se u zasebnu organizaciju pod imenom Alijansa za bezbednost radnika u Bangladešu. Iako i ova inicijativa predviđa organizovanje inspekcija fabrika, ocenjeno je da se te inspekcije baziraju na manje rigoroznim standardima bezbednosti.
Kao problematično ostaje to što veliki broj manjih proizvođača i podizvođača nije obuhvaćen nijednom od dve pomenute inicijative, a isto važi i za brojne kineske i korejske brendove, zbog čega približno 2 miliona tekstilnih radnika i radnica u Bangladešu ostaje nezaštićeno.
Uprkos tome što su masovni radnički protesti u Bangladešu nakon tragedije u Rana Plazi rezultirali odlukom vlade da se minimalna plata radnika u tekstilnoj industriji poveća sa 3000 na 5300 taka (tada 68 dolara), a pet godina kasnije na 8000 taka (95 dolara), radnici i dalje ostaju potplaćeni zbog posledica intenzivne inflacije u zemlji.
Radnici takođe trpe pritiske zbog sindikalnog udruživanja, a vlasnici fabrika kao podizvođači suočavaju se sa štetnim praksama brendova, kao što su odlaganje plaćanja i otkazivanje ili značajno smanjenje porudžbine bez ranijeg obaveštenja, piše Gardijan.
