Polemika u medijima i javnosti koja se vodi na temu za ili protiv vakcinacije uglavnom ostaje bez analize strukturnih procesa koji su doveli do urušavanja javnog zdravstvenog sistema te propratnih procesa privatizacije i pritiska moćnih farmaceutskih lobija koji dovode do smanjenja poverenja građana u sistem zdravstvene zaštite. Manjkavost ovakvog dihotomnog pristupa je očigledna, jer jedno je kada dominantna struja koja se protivi vakcinaciji dolazi od novokonzervativnih snaga iz Amerike, a nešto sasvim drugo kada se radi o kontinuiranom lišavanju kolektivnih mehanizama zdravstvene zaštite društva na periferiji kapitalizma.
Epidemije su znale da pokose čitave civilizacije, i sećanja na njih ostala su urezana duboko u kolektivno nesvesno. Variola vera (o poslednjoj epidemiji na teritoriji Evrope snimljen je i poznati jugoslovenski film „Variola vera“; on je van svake sumnje ostao urezan i u svesno i u nesvesno) svojevremeno je bila jedna od najvećih pošasti. „Bila“ jer je ona ujedno i prva bolest koju je svetska zdravstvena organizacija proglasila iskorenjenom nakon intenzivne i višedecenijske akcije vakcinacije. Vekovi medicinskog istraživanja, udruženi napori svetskih država, ekstenzivna zdravstvena zaštita, a na prvom mestu decenije kampanje globalne vakcinacije delovali su kumulativno, i ona je 1979. godine proglašena istrebljenom.
Proteklih meseci vakcinacija je akutna tema u Srbiji: aktuelizovale su je kampanje protivnika vakcinacije, a ozbiljna rasprava manjka ‒ teško je razabrati argumente i stručnjake od nadrilekara. U relativno kratkom vremenskom roku pojavio se ozbiljan broj sajtova i grupa na društvenim mrežama, i ako je suditi po reakcijama, dovoljno veliki ‒ možda čak i kritično veliki ‒ broj građana pokazuje skeptičnost prema vakcinaciji i duboko nepoverenje prema sistemu zdravstvene zaštite. Mediji koji su se dosad bavili ovom temom bacili su se ravno na drobljenje argumentacije skeptika, tretirajući njihov stav tek kao nešto više od sujeverja, bez ambicije da se identifikuju uzroci skepse, pa su se time svrstali među one strateške pristupe koji leče simptome a zanemaruju uzroke.
Ali u kontekstu u kojem je većina medija privatizovana sasvim je očekivano da će se ti strukturni uzroci prećutati, jer je projekat restauracije kapitalizma ključan za razumevanje fenomena vakcinacijskih skeptika. Farmaceutske kompanije ne proizvode lekove ukoliko nisu profitabilni, bolesti koje ne pogađaju razvijena društva nalaze se na margini medicinskih istraživanja, za prepisani lek nikada ne znate da li vam ga prepisuje doktor ili maloprodajni agent farmaceutske kompanije, a savremeni oblici governmentalitija (kao mehanizma prilagođavanja ljudi globalnom kapitalu) obilato se koriste teško shvatljivom premedikalizacijom stanovništva. Poverenje građana u zdravstveni sistem sistematski se urušava projektovanjem „korupcije“ ili „neefikasnosti“ u njemu[1] , a kako je to ključni element u procesu imunizacije (jer dovoljno velika margina obesmišljava napore), jedan efikasni mehanizam borbe protiv opasnih bolesti sada preti da zataji.
Građani se sigurno sećaju kontroverzi oko pandemije svinjskog gripa, koji je veličanstveno diskreditovao globalni sistem zdravstvene zaštite.[2] U većini država projekat su pratili i relativno mali odziv građana i korupcijski skandali, pa je kod nas svakako ostao zapamćen onaj s tenderom za nabavku vakcina koji je dodeljen firmi jednog srpskog tajkuna. I ovde se proces privatizacije pokazao kao ključni faktor izazivanja krize jer je u okviru pretprivatizacione destrukcije Institut za imunologiju „Torlak“ temeljno uništen, pa od njegove negdašnje globalne slave i sposobnosti da odgovori na potrebe društva nije ostalo ništa. Naravno, sada kada mu je cena oborena, pojavljuje se kupac od kojeg se ne očekuje ni filantropski pristup ni briga za opšte dobro. Društvo će ostati bez jednog veoma bitnog mehanizama zdravstvene zaštite, vakcine ćemo nabavljati po tržišnoj ceni, dakle samo ukoliko budemo imali novca da ih platimo. I pošto „Torlak“ nije jedini primer ‒ naprotiv ‒ evidentno je da klizimo ka ekonomizaciji zdravstvenog sistema, komodifikaciji zdravlja i institucionalizaciji tržišta kao jedinog načina na koji se ono može obezbediti. Politika isterivanja zdravstva na tržište, reklamirana svojevremeno kao mehanizam poboljšanja kvaliteta zdravstvenog sistema, ispostavlja se kao katastrofalna agenda. Unapred znamo da će ona ići naruku krupnom kapitalu, ali se mora podsetiti i da ćemo cenu platiti svi zajedno, kada neka zaista bitna kampanja za vakcinaciju ne bude uspešna ili kada stanovništvo bude masovno skeptično.[3]
Politički uspon novokonzervativnih snaga u SAD van svake sumnje je izvor virusa, i taj je uspon zarazio javnost mržnjom prema svemu što nije privatno. Četvorodecenijska izgradanja prezira prema prosvetiteljskoj državi i intelektualizmu na koncu je rezultovala revizijom emancipatorskih dostignuća omražene wellfare-state: kampanjama za uvođenje kreacionizma u školske kurikulume, negiranjem globalnog zagrevanja, pa i ponovnim oživljavanjem antivakcinacijskog pokreta. Ultrakonzervativni senator Rand Paul svakako je najslikovitiji primer ‒ doktor[4] koji se zalaže za ukidanje obavezne vakcinacije pod izgovorom da tako mandatorna, kao i bilo šta drugo mandatorno, zadire u lične slobode građana, te da je zbog toga i neprihvatljiva ‒ pereat mundus. Ali ova agenda, mora se podsetiti, kreće od zlonamerno pogrešno predstavljanih činjenica: u SAD vakcinacija nije obavezujuća (retko gde jeste) jer postoje načini da se ona izbegne: religijskim, etičkim ili nekim drugim prigovorom. Kao i svuda, međutim, to povlači određene administrativne posledice, kao što je otežan upis dece u javne škole. Činjenica da se novokonzervativci bore tek protiv utvara koje izmišljaju (kao što je, recimo, ona o socijalisti Obami) razotkriva nam postojanje daleko prizemnijeg motiva. Pozadina etabliranog antivakcinacijskog pokreta ima direktnu i očiglednu političku agendu: predvode je pripadnici veoma političkog Tea Party pokreta kao i neki ultrakonzervativni senatori, i njegova je politička agenda borba protiv univerzalne zdravstvene zaštite, uvođenja Obamacare programa i Obamine administracije.
Političko delovanje, demagogija i ideologija su nerazdvojne, pa je i iz šume njihove demagoške argumentacije moguće razaznati i dublje svetonazorske pozicije. Namerno ili ne, tek Rand Paul je otkrio, ne između redova, pozadinu ‒ vlasništvo, i to nad decom. Kako on tvrdi, deca su vlasništvo roditelja a ne države. Na stranu činjenica da je iz samog njegovog jezika ispalo to da on i ne može da zamisli bilo kakve društvene odnose do odnosa vlasništva (i hijerarhije) ‒ on je napravio još jedan propust: zanemario je činjenicu da deca nisu[5] vlasništvo, te da i ona sama imaju izvesnu pretpostavku slobode i slobodnog izbora, koju im roditelji nužno odriču onda kada njima manipulišu kao privatnim vlasništvom. Vakcinacija bi mogla da posluži i kao paradigmatski primer mnogih političkih i društvenih dilema. Ukoliko je dovoljno veliki broj onih koji na imunizaciju ne pristaju, svi će biti ugroženi i izloženi opasnosti. U kontekstu globalne političke ofanzive redukovanog individualizma, vakcinacija je paradigmatična, i što se tiče ostalih sfera delovanja: u globalno integrisanom svetu, nema izolovane individualne akcije, nema usamljenih i izolovanih ljudi i delanja bez posledica po sve ostale: sasvim je moguće, i dešava se često, da ljudi „slobodnim odlučivanjem kojim ne ugrožavaju ničiju tuđu slobodu“ ipak ugrožavaju druge.
Tako je glasio uvod, delovalo je kao zezanje i dnevnopolitički cirkus ‒ a onda se desilo nešto što je za razvijenu zemlju maltene nezamislivo: epidemija malih boginja. Dovoljno veliki broj ljudi popio je novokonzervativnu demagogiju, pa sad svi zajedno moramo da izađemo na kraj s posledicama. Ali mnogo se rada uložilo u razvaljivanje ovog „svi zajedno“, pa ostaje nejasno ko se to može izboriti s ovakvim problemima. Ne treba zaboraviti ni da se društva s periferije kapitalističkog načina proizvodnje sistematski lišavaju svih kolektivnih mehanizama odbrane javnog zdravlja. Tako i tranzicijom izmučena Srbija ima veoma malo mogućnosti da izađe na kraj sa bilo čim, a nekmoli s nekom ozbiljnom pretnjom po zdravlje stanovništva. To je cena konzervativne revolucije i njene opasne demagogije ‒ igranje vatrom i mundo peribunt.
1 Krajnje je zanimljivo da u poslednje vreme glavni stub u procesu podrivanja poverenja u državni zdravstveni sistem čini ‒ država. 2 Ukoliko se zaista ispostavi da je kriza bila „indukovana“, onda je sasvim sigurno da je nastala kombinacijom želje farmace utskih kompanija za profitom i aktivnom ulogom država u izgradnji uslova za njegovo brzo i lako sticanje stvaranjem panike. A posledice mogu biti nesagledive, jer je stanovništvo na globalnom nivou izgubilo poverenjeu zdravstveni sistem. 3 To je kapitalizam: profit ide malom broju ljudi, ali se troškovi njegove proizvodnje ispostavljaju svima. 4 Doduše, doktor koji samog sebe proglašava doktorom. 5 Jer ne možete da ih prodate. Za sada.
