Javni sektor u doba krize kapitalizma

IMAG0292_1
foto: Marko Miletić

Javni sektor u Srbiji se nalazi pod sve većim pritiscima i zahtevima za restrukturiranjem. Ovi zahtevi svoje opravdanje nalaze u pričama o glomaznosti javnog sektora, o lenjosti i nestručnosti zaposlenih i velikom trošku za državu. Međutim, retko možemo čuti šta za zaposlene u javnom sektoru i korisnike njihovih usluga znače i donose procesi standardizacije, autsorsinga, privatno-javnog partnerstva i privatizacije. 

Ursula Hjuz (Ursula Huws) je istraživačica koja se bavi procesima privatizacije javnog sektora koji godinama unazad predstavlja jedno od najvećih polja ekspanzije za multinacionalne kompanije. Ursula ukazuje na vezu ovih kompanija sa aktuelnom krizom, kao i na posledice privatizacije i pretvaranja radništva javnog u radništvo privatnog sektora. Sa Ursulom smo razgovarali kako o aktuelnim procesima koji zahvataju pre svega javni sektor, poput privatizacije, komodifikacija javnih usluga, procesa izmeštanja proizvodnje (autsorsing), zatim o novoj globalnoj podeli rada, položaju ženske radne snage unutar nje, ali i o potencijalima sindikalnog organizovanja.

U vašem tekstu Kriza kao kapitalistička prilika opisali ste proširenje nove industrije javnih usluga (Public Service Industry) i skicirali način na koji se usluge javnog sektora pretvaraju u robu i tako predstavljaju novo plodno područje koje privatne kompanije mogu da eksploatišu. Sa tim u vezi, dolazi i do promena u podeli rada, kao što su standardizacija, fragmentacija i rekompozicija sektora i radnih procesa. Da li biste mogli da kažete nešto više o ovim tendencijama?

Kada u javnom sektoru imate radnu snagu koja je navikla da upotrebnu vrednost svojih usluga isporučuje direktno korisnicima, nije jednostavno transformisati njihov rad tako da podleže kriterijumima robne proizvodnje. Na primer, grupe kao što su učitelji i zdravstveni radnici obično veoma brinu o ljudima sa kojima rade i žele da fleksibilno odgovore na njihove potrebe i zbog toga unose mnogo varijacija i tacitnog, implicitnog znanja u svoj rad. Da bi se takve usluge pretvorile u robu one prvo moraju da se standardizuju tako da rezultati budu merljivi i time postanu osnova za upravljanje produktivnošću koja se može uneti u ugovore vezane za autsorsing. Rutinizacija rada i njegova restrukturacija u cilju uvođenja standarda performansi jeste proces za koji je potrebno vreme. Ne samo da radnici i radnice moraju biti iznova obučeni, da se ponekad moraju uspostaviti nove kvalifikacije i uvesti nove prakse upravljanja i osmišljeni instrumenti za merenje i beleženje produktivnosti, već mora da se postigne i saglasnost radništva u vezi sa promenama koje se uvode. Tamo gde su na snazi strogi profesionalni standardi i/ili kolektivni ugovori, postoji veća verovatnoća da će doći do značajnog otpora. Dalje, neophodno je postići političku saglasnost, a, takođe, postoji i velika šansa da dođe do otpora od strane javnosti, pogotovo od strane organizacija koje predstavljaju korisnike ovih usluga.

Stoga se proces komodifikacije uobičajeno odvija kroz niz faza. Prvo, rad se rutinizuje i standardizuje (proces koji je najčešće povezan sa modernizacijom ili sa uvođenjem novih tehnologija za koje se tvrdi da omogućavaju značajno veću efikasnost, kao i da – ponekad – dovode do poboljšanja uslova rada za preopterećeno osoblje usled smanjenja potrebne količine utrošenog rada, pogotovo ukoliko se njihovo uvođenje sprovodi paralelno sa rezovima u javnoj potrošnji). Standardizaciju najčešće prati razbijanje zadataka starijeg osoblja u manje jedinice, gde se jednostavniji i standardizovaniji zadaci prenose na novo osoblje. Starije osoblje ovo može doživeti kao smanjenje radnog opterećenja (mada retko kada dođe do smanjenja broja radnih sati, već se samo zahteva da se ubrza i standardizuje sprovođenje složenijih aktivnosti). Sa druge strane, novije osoblje ovo može doživeti kao usavršavanje sopstvenih veština. Novi poslovi se mogu stvarati i na srednjem nivou (na primer, pomoćnici/ce nastavnika/ca, pretpostavljene medicinske sestre koje obavljaju neke od poslova koje su ranije radili doktori/ke, itd.). Jednom kada se ove nove prakse ustale unutar javnog sektora, one onda mogu biti isprobane i na tržištu. Na primer, one mogu da se obavljaju i naplaćuju kao da ih sprovode radnici iz privatnog sektora a rezultati se upoređuju sa procenama troškova privatnih preduzeća; ili se aktivnosti mogu prepustiti tenderu u kome su radnici iz javnog sektora prinuđeni da se takmiče sa privatnim kompanijama – proces koji dovodi do snažnog pritiska ka smanjenju plata i pogoršavanju uslova rada. Puno autsorsovanje se može odigrati tek u kasnijoj fazi. Ponekad, inicijativa ne dolazi iz javnog sektora, već od strane kompanija u privatnom sektoru koje usluge obavljaju negde drugde. One pristupaju javnom telu sa primamljivim ponudama, potkrepljenim statistikama koje pokazuju kako troškovi mogu da budu smanjeni putem upotrebe privatnih provajdera. Savetnici takođe mogu igrati važnu ulogu u ovome.

Tvrdite da odgovornost za ekonomsku krizu ne snosi samo finansijski sektor, već i realna ekonomija.

Prema podacima Konferencije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNCTAD), tokom 2006. i 2007. godine došlo je do, do tada neviđenog, rasta koncentracije kapitala na globalnom nivou, sa rekordnim brojem združivanja i preuzimanja (mergers and acquisitions), takođe i do velikog rasta udela transnacionalnih korporacija (TNK) u globalnom tržištu, kao i do rasta njihovog učešća na globalnom tržištu rada i u profitima. Međutim, došlo je i do pada broja investicija u novu grinfild proizvodnju. Iz ovoga se može zaključiti da je profitabilnost tih krupnih TNK bila zasnovana na kanibalizovanju (i razgrabljivanju imovine) manjih kompanija kroz proces preuzimanja, pre nego kroz novu proizvodnju. Ako prihvatite stav da nova vrednost proističe iz proizvodnje i prodaje novih roba, onda to implicira da je veliku krizu moguće izbeći samo ukoliko se pronađu novi izvori novih roba. Moja teza je da upravo javni sektor predstavlja jedan takav izvor.

U Srbiji je sektor javnih usluga još uvek pretežno u vlasništvu države. Međutim, on je već uveliko prožet kapitalističkom logikom proizvodnje. Pre godinu dana donesen je novi zakon koji legalizuje privatno-javno partnerstvo. Ovo predstavlja korak ka potpunoj privatizaciji sektora javnih usluga koji je, prema rečima naše političke i ekonomske elite, prevelik i kao takav „sprečava ekonomski razvoj“. Ova retorika je takođe dominantna i u današnjoj krizom pogođenoj Evropi. Kako komentarišete ove tendencije?

Čini se da je u pitanju globalni trend koji se, doduše, može ispoljavati u donekle različitim oblicima zavisno od političkog konteksta. Na primer, možemo ukazati na različite forme združenih poduhvata (Joint Ventures) uspostavljenih u Kini i Vijetnamu, kao i na brojne oblike privatno-javnih partnerstava, privatnih finansijskih inicijativa (Private Finance Initiatives) itd. koje su pokrenute u Zapadnoj Evropi, ali i u drugim delovima sveta. Neke od njih su organizovane zarad uvođenja privatnog kapitala i/ili tehnološke ekspertize u javne servise ili industrije koji se nalaze u državnom vlasništvu, dok druge možemo videti kao odskočnu dasku ka punoj privatizaciji. Korisno je napraviti razliku između onih oblika kod kojih postoji promena vlasništva nad osnovnim sredstvima (na primer kao što je slučaj kada se postojeća sredstva prenesu u vlasništvo privatne kompanije ili u vlasništvo novog pravnog lica koje se nalazi u zajedničkom vlasništvu privatnog i državnog organa) ili onih u kojima privatna preduzeća otvaraju nova postrojenja sa ciljem da ih iznajmljuju javnom sektoru (kao u slučaju modela privatnih finansijskih inicijativa u Ujedinjenom Kraljevstvu) od situacija u kojima ne dolazi do promene vlasništva, već javni sektor jednostavno prepušta (tj. autsorsuje) izvršavanje usluge privatnim kompanijama. Međutim, ono što vidimo u svim ovim slučajevima jeste otvaranje javne sfere kao polja za akumulaciju kapitala.

Da li postoje neke konkretne posledice ovih procesa po žensku radnu snagu, s obzirom na činjenicu da ogroman udeo u radnoj snazi u javnom sektoru imaju upravo žene?

Ne samo da unutar javnog sektora žene čine veliki deo radne snage koja pruža javne usluge, već one čine i veliki deo korisnika tih istih usluga. Takođe, one su glavne pružateljke neplaćenih usluga u odsustvu usluga koje pruža javni sektor. One su stoga nesrazmerno pogođene ovakvim razvojem stvari i to na tri različita načina. Uzmimo za primer hipotetički slučaj komodifikovanih porodiljskih usluga. Žene koje su ranije radile kao babice mogle bi da se nađu u situaciji u kojoj je njihov posao intenziviran, sa manje prostora za korišćenje ličnog profesionalnog rasuđivanja, sa manjim platama, nepovoljnijim uslovima rada i u situaciji da postaju nezadovoljne poslom. U međuvremenu, trudnice i mlade majke kojima se pružaju usluge, primale bi nedovoljno adekvatne usluge (na primer, mogle bi duže da čekaju na lekarske preglede ili bi kućne posete bile ređe). Ovo predstavlja i dodatan pritisak na ostale koji pružaju alternativnu podršku trudnicama i mladim majkama (na primer, na njihove partnere, rodbinu, roditelje, prijatelje, komšiluk) od kojih su mnoge žene, a koje bi morale da budu u pripravnosti da pruže hitnu pomoć u slučajevima kada komodifikovana usluga nije adekvatna.

Mnogo pažnje ste posvetili procesima autsorsinga i ofšoringa. Šta oni zapravo predstavljaju i kakve su njihove posledice po radništvo? Kakav je njihov uticaj na kvalitet i uslove rada, kao i na sigurnost radnog mesta?

Mnoge velike globalne kompanije uključene u pružanje autsorsovanih usluga daju prednost globalnoj radnoj snazi organizovanoj u sve kompleksnije lance vrednosti. Na primer, neka bolnica u Zapadnoj Evropi mogla bi da autsorsuje svoj medicinski imidžing kompaniji koja bi deo procesa obavljala u Brazilu ili Indiji. Njenu IT podršku moglo bi da pruža lokalno predstavništvo negde u blizini, ali bi mnoge druge zadatke mogla da autsorsuje kancelarijama koje se nalaze bilo gde drugde na svetu. Mnoge javne rasprave na temu ofšor autsorsinga u SAD (u manjoj meri, i u Evropi) fokusirane su na kvantitativne posledice po radna mesta, sa pretpostavkom da radno mesto otvoreno u Indiji ili Rusiji predstavlja izgubljeno radno mesto u SAD ili Nemačkoj. Po mom mišljenju, ovo je pogrešan način razmišljanja. Sektori u kojima se odvija ofšor autsorsing generalno rastu (između ostalog, upravo zbog novog talasa komodifikacije javnih usluga) i stoga postoji veoma malo primetnih dokaza o gubitku radnih mesta u razvijenim ekonomijama koje slede te promene. Glavne posledice su kvalitativne, a ne kvantitativne. Saznanje da bi posao mogao da bude autsorsovan može da bude upotrebljeno u svrhu disciplinovanja radne snage u njenim matičnim sredinama, primoravajući radništvo da prihvate niža primanja i lošije uslove od onih koje bi imali kada njihova radna mesta ne bi bila predmet nadmetanja.

Promene postoje i u sadržaju rada. Na primer, bivši softverski/e inženjeri/ke mogli bi da se zapravo nađu u ulozi kontrolora/ki kvaliteta, rukovodilaca/teljki projekata ili instruktora/ki lociranih na drugim mestima. Višestruko uvećane mogućnosti za autsorsovanje ili izmeštanje radnih mesta takođe stvaraju značajnu nestabilnost, čineći zapošljavanje i izglede za napredovanje u karijeri mnogo nesigurnijim i nepredvidljivijim nego ranije.

Svedoci smo rapidne privatizacije. Koji su, po Vašem mišljenju, potencijali za radničko samoorganizovanje u privatnom sektoru? Takođe, budući da  sindikati gube svoju moć, ko sada može da posluži kao uzor za celokupnu radnu snagu, njenu organizaciju i borbu?

U budućnosti, jedna od mogućih strategija za sindikate u ovom sektoru biće da pokušaju da organizuju radništvo unutar transnacionalnih korporacija ka kojima je transferisan javni sektor – drugim rečima, da prate članstvo iz javnog sektora u privatne kompanije i da se povezuju sa drugim sindikatima prevazilazeći i sektorske i državne granice. Ovo će možda iziskivati razvoj novih oblika organizovanja i novih tipova zahteva.

Izvor: Centar za politike emancipacije

Prethodni članak

Franak – skoro pa savršen

Novokonzervativna skepsa prema sistemu vakcinacije

Sledeći članak