Veliki broj građana Srbije ima sve veći problem sa otplatom bankarskih kredita u švajcarskim francima. Država ne želi da interveniše u ovom slučaju pravdajući se da nema mogućnost uticaja na svetske finansijske tokove i svaljujući krivicu isključivo na dužnike. Ipak, država izostankom intervencije svesno staje na stranu banaka koje ostvaruju ekstraprofit na račun njenih građana.
Poslednjih nekoliko godina, a naročito u poslednjih par nedelja, veliki broj ljudi u Srbiji (i regionu) je suočen sa problemom zaduženja u švajcarskim francima. Preko noći su porasle i rate za otplatu i glavnica kredita. Dužnici zahtevaju od države da im pomogne, a kao odgovor dobijaju optužbe da su sami krivi. Kao i da su bili upozoravani od tadašnjeg guvernera Narodne banke Srbije, Radovana Jelašića, da je švajcarski franak nepouzdan. Ako već moraju da traže neko rešenje, neka ga nađu zajedno sa bankom prema kojoj imaju obavezu vraćanja duga. Stvar je postavljena krajnje jednostavno – njihova odluka je bila da se zadužuju u švajcarskim franicima, bili su upozoreni (navodno), sada nek se snalaze sami i nek trpe posledice svojih odluka. No, da li je to sve baš tako jednostavno? Ugovor o kreditu ipak ima dva potpisnika.
Više od deset godina je franak bio stabilan u odnosu sa evrom. Tokom 2011. godine vrednost franka je naglo porasla, ali je isto tako naglo i pala posle brze intervencije Centralne banke Švajcarske koja je fiksirala odnos franka i evra sa ciljem da spreči nekontrolisani rast svoje valute. Ova intervencija je napravljena da bi se odgovorilo da potrebe švajcarske privrede, ali je i nova fiksirana vradnost bila znatno veća u odnosu na desetogodišnji period stabilnosti pre 2011. godine. Sredinom januara tekuće godine finansijska tržišta su doživela, kao što to obično biva, neočekivani šok. Centralna banka Švajcarske je preko noći odlučila da kurs franka u odnosu na evro više neće biti fiksiran. Vrednost švajcarskog franka je naglo skočila i time značajno poremetila finansijska tržišta. Mnogi hedž fondovi su ovim skokom franka pretrpeli velike gubitke, a neka preduzeća su i bankrotirala.
Posledice ovogodišnjeg skoka vrednosti franka bi mogle da imaju značajne socijalne posledice u Srbiji. Pogledajmo primer na osnovu procena Udruženja bankarskih klijenata Efektiva. Za kredit od 70 000 franaka uzet 2008. godine sa rokom otplate 25 godina i kamatnom stopom 4.5% mesečna rata je iznosila 400 franaka tj. 19 400 dinara. Jedan švajcarski franak je tada iznosio 49 dinara. Danas ta rata iznosi 48 272 dinara, a glavnica je porasla za čitavih 20%. U odnosu na momenat uzimanja kredita, franak je ojačao i do 150%, pa je time rata otplate mnogim dužnicima premašila mesečnu platu. Povrh svega, banke su samoinicijativno menjale kamate na date kredite i to upravo na onaj deo u strukturi kamate koji je zapravo marža same banke.
Odgovori koje su dužnici dobijali od države i takozvanih stručnjaka su reflektovali duh vremena u kojem živimo. Na pitanje šta dužnici da rade, jedan stručnjak je odgovorio – Neka budu tužni. Krivica se potpuno svaljuje na leđa dužnika – sami ste birali kredite u švajcarskim francima, sada trpite posledice. S druge strane, još jedan stručnjak, profesor sa Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić je naveo da je bilo za očekivati da će švajcarski franak ojačati kad tad, jer fiksiranje franka za evro nije u skladu sa švajcarskom monetarnom politikom. Jedna od preporuka za dužnike je da dogovor nađu sa bankom prema kojoj imaju dugovanja. Narodna banka Srbije je najavila da će doneti konačno i sistemsko rešenje. To rešenje se sastoji iz tri modela otplate duga koje banke nude svojim dužnicima, a oni se odlučuju za jedan od ponuđenih. Simptomatično je da se u sva tri modela koji su dogovoreni između NBS i Udruženja banaka aktivna uloga države isključuje kao mogućnost. Čak i ti modeli za koje se dužnici opredele podrazumevaju određeni rizik. Ovakva rešenja nisu ni sistemska ni konačna.
Da li su dužnici sami krivi, kao što država, institucije i stručnjaci to vole da naglase? Ne. Iako su, navodno, bili upozoravani, oni su uzimali rizičniji kredit sa manjom kamatom. Čak i to da su bili upozoravani je diskutabilno. U Udruženju bankarskih klijenata Efektiva tvde da građani nisu bili upozoreni, štaviše, bili su ohrabrivani da uzimaju kredite u švajcarskim franicima. Postoje i indicije da su banke ovim kreditima ostvarivale ekstraprofit svesno obmanjujući građane. Naime zaključno sa polovinom 2014. godine zaduženost samih banaka u švajcarskim francima je bila 2% od njihove ukupne zaduženosti dok je u istom periodu plasman banaka u ovoj valuti bio 6% od njihovog ukupnog plasmana. Iz toga se može zaključiti da su veliki deo svog profita banke ostvarile na osnovu kursnih razlika franka u odnosu na evro i dinar. Ipak, prema važećim propisima banke nisu dužne da državi dostavljaju podatke o uslovima svog zaduživanja što Narodnoj banci daje dobar izgovor za izostanak intervencije. Pri tom, država je, znajući da su ti krediti rizični, stavila višu premiju na osiguranje tih kredita i tako sebe zaštitila. Ali nije zaštitila građane kad je trebalo i sada ne želi aktivnu ulogu u rešavanju problema.
Dužnici su se vodili logikom koja proizilazi iz materijalnih uslova u kojima žive. Uzeli su kredit sa manjom kamatom. Narodna banka Srbije, ni malo ne olakšava građanima. Štaviše, dinarski krediti su višestruko skuplji zbog politike NBS koja destimuliše uzimanje kredita u domaćoj valuti. Zbog toga su građani primorani da uzimaju jeftinije kredite. Jedna od posledica ovakve politike jeste da sudbina građana koji su uzeli kredite u stranoj valuti zavisi od faktora na koji ni oni, ni instistucije Republike Srbije nemaju uticaja. Ali, ovo je samo jedna kap u moru bazične nesigurnosti života tokom tranzicijskih godina na periferiji kapitalizma.
S jedne strane, imamo nemogućnost dugoročnog planiranja života i nesigurnost radnih mesta, čiji se broj iz godine u godinu smanjuje. Mere štednje i novi zakon o radu su ovakvo stanje samo pogoršale. Sa druge strane, imamo problem zbog koga je veliki broj ljudi uzeo ove kredite – država je stanogradnju prepustila tržištu, a stanovi u društvenom vlasništvu su privatizovani. Stanovanje prestaje da bude pravo i postaje roba. Ukupna bezalternativnost u pogledu rešavanja stambenog pitanja je svojevrsna strukturna prinuda na stanovništvo da rešenje traže u kreditima. Oko 25 000 građana je uzelo kredite u švajcarskim francima za kupovinu stana, njih oko 3 000 je uspelo da veže svoj dug za evro čime su donekle olakšali svoju poziciju. Ostalo je 22 000 građana sa porodicama koji moraju da reše svoj dug u švajcarcima. Dakle, radi se o pitanju egzistencijalnih potreba, a ne luksuza. Ako dužnik nije u stanju da ispunjava svoje obaveze prema banci tj. da plaća mesečne rate, banka uzima stan a dužnik biva deložiran. Dakle ostaje i bez krova nad glavom i bez svoje ušteđevine koju je dao za učešće za kredit i opremanje stana. Ali, ovaj scenario nije samo problem dužnika, već svih nas. Ako je veliki broj onih koji nisu u stanju da ispunjavaju svoje obaveze prema bankama, otvara se i problem koji preti da dotuče posrnulu privredu.
Građevinska komora Srbije se oglasila sa apelom da se što pre nađe rešenje za kredite u švajcarskim francima. U suprotnom se može desiti da veliki broj dužnika ne može da otplaćuje svoje rate za stanove, što bi vodilo aktiviranju hipoteka. Kao što je već rečeno, kada dužnik ne može da isplaćuje kredit, stan postaje vlasništvo banke koja za cilj ima ga da proda. U Udruženju Efektiva navode da sve manji i manji broj ljudi može sebi da priušti otplatu kredita, te da je rata za otplatu već mnogima veća od plate, ako imaju sreće da uopšte imaju platu. Aktiviranje hipoteka bi uticalo, osim na tržište nekretnina koje bi bilo preplavljeno novim stanovima za prodaju, ali i na građevinsku industriju koja je u protekloj godini zabeležila pad od 40% u odnosu na 2013. godinu. Građevinci ne bi imali više za koga da grade. Ceo jedan sektor privrede bi stao. Ne treba zaboraviti da je upravo na tržištu nekretnina u Sjedinjenim američkim državama počela svetska ekonomska kriza koju i dalje preživljavamo.
Koja su moguća rešenja? Možda je rešenje da svi građani poznaju istoriju monetarne politike Švajcarske, kao što insinuira profesor Arsić? Ako ne građani, ko bi preuzeo tu ulogu? To bi bila uloga države, ali kao što smo videli, ona je osigurala sebe, ali ne i svoje građane, a sada ne želi akivnu ulogu. Sa druge strane granice, u Mađarskoj, kontroverzni Viktor Orban je svojim potezima pomogao mnogima koji su dužni u švajcarskoj nacionalnoj valuti. U Mađarskoj su banke prisiljene tokom prethodne godine da konvertuju hipotekarne kredite, izdate u francima, u forinte. Ovaj potez je spasio i građane i privredu koja skokom franka nije bila značajno pogođena. U susednoj Hrvatskoj, država navodno ne beži od aktivne uloge u rešavanju problema. Pre svega su od Mađarske zatražili i dobili crno na belo, skup mera koje su oni primenili. Zatim je država i sama uzela aktivnu ulogu i fiksirala kurs franka. Ali ovo je samo lečenje posledica, ali ne i uzroka. U Hrvatskoj je takođe država privatizovala društvene stanove, a stambeno pitanje prepustila tržištu, kao u ostalom i u Mađarskoj, što su glavni uzroci problema.
U krajnjoj liniji postavlja se pitanje čemu služi država? Ako je već štitila sebe, zašto nije štitila svoje građane? I zbog čega ne želi aktivnu ulogu u rešavanju problema za čiji je delimičan krivac? Kada država reši da se ne meša u sporu između banke i dužnika (a to nije prvi put u poslednje vreme da se ovo dešava, i zanimljivo je da je i taj drugi slučaj takođe vezan za stambena pitanja), onda država efektivno staje na stranu banaka. Zašto država odbija da aktivno učestvuje u rešavanju problema koji njeni građani imaju zbog odluka donešenih u nekoj kancelariji, u drugoj državi, udaljenoj 1300 kilometara? Jedna opcija je da ne želi. Druga opcija je da nije u stanju da reši taj problem zbog svog perifernog položaja u svetskom kapitalističkom sistemu, nasuprot Švajcarskoj koja je zemlja kapitalističkog centra. Ni jedna od pomenutih opcija za stanovnike ove države nije zadovoljavajuća.
