Ovih dana se nižu reklame, akcije i popusti: našim mamama i damama darujemo popuste sportske i fashion odeće, šminke, kućnih aparata, medicinskih usluga. Osmi mart svake godine bude prepun ovakvih akcija, prijema za koleginice i poklon paketa. Ove godine i više nego inače Osmi mart treba vratiti tamo gde mu je i mesto – u polje društvenog i političkog. Jer prethodna godina je donela previše ženama, natovarila im sve što je stigla na kičme i vratove.
Proteklu godinu obeležila je pandemija koronavirusa, i sa njom promene okolnosti koje su otkrile mnoge probleme sa kojima se žene suočavaju svakodnevno. Pandemija je opterećenje ženama, koje je tu oduvek i samo se podrazumevalo kao normalnost, povećala. Pokazala je ko nosi najveći teret socijalne reprodukcije. Dolaskom nove normalnosti kao da su svi ostali zatečeni – bez žena se ovo ne bi moglo preživeti, ko bi čuvao, gajio, kuvao, spremao, nabavljao, zabavljao.
Žene su u toku prošle godine bile višestruko opterećene radom u kući i na poslu, brigom o deci, ali i starijima i bolesnima, bile su najizloženije epidemiji kao medicinske radnice ali i kao radnice koje čine većinu u uslužnom sektoru – radeći tako u „tri smene“. Podaci pokazuju da su se u toku pandemije žene češće povlačile sa posla da bi čuvale decu (posebno u vreme vanrednog stanja), ali i da su češće od svojih partnera radile od kuće, da su češće i više bile tučene i maltretirane.
Prema istraživanju koje je objavio Deloitte Global pandemija je promenila način na koji žene rade i žive: skoro 82 odsto ispitanica je navelo da je pandemija negativno uticala na njihove živote. Ovo istraživanje, i brojna druga, je pokazalo da su žene širom sveta u toku pandemije imale više obaveza oko kućnih poslova i na poslu. Pandemija je uticala i na promenu svakodnevnih aktivnosti, na fizičko i mentalno zdravlje.
Nejednakosti su i dalje tu
Pokazalo se već da će dugoročni efekti pandemije dovesti do negativnih uticaja na ravnotežu profesionalnog i privatnog života žena, kao i da će dovesti u pitanje njihovu ekonomsku nezavisnost, „budući da pandemija može prisiliti mnoge žene da načine teške izbore i preorijentišu se na neplaćeni rad“, kako primećuju i u Savetu Evrope.
Razlike u platama su u Srbiji, kao i u ostatku Evrope značajne kao što postoje značajne razlike u zaradama i između različitih profesija, jer neke, poput medicine, obrazovanja ili nege mahom obavljaju žene pa novca u ovim granama nema.
Ovo je potvrdila i poverenica za rodnu ravnopravnost, Brankica Janković: „Žene mnogo više rade u zanimanjima koja su manje plaćena – zdravstvo, socijalna zaštita, a videli smo koliko su te delatnosti bitne i nadam se da će se ta zanimanja u budućnosti mnogo više ceniti“. Janković je tom prilikom za RTS rekla da se redovno susreće sa žalbama žena koje se žale na nemogućnost zapošljavanja, posebno kada su u pitanju mlade žene od kojih se očekuje da će rađati, odnosno odlaziti na porodiljsko odsustvo.
A prava trudnica i porodilja već godinama bivaju narušena. Nakon donošenja Zakona o finansijskoj pomoći porodicama sa decom koji u velikoj meri diskriminiše žene koje ne rade ili rade prekarno, kriza koju je izazvala pademija Covid-19 dovela je do paradoksa – žene koje su u najranjivijoj poziciji su ostale bez primanja. Reč je o grešci, uveravali su nas nadležni, no greška još uvek nije otklonjena.
Do greške je došlo uredbom koja je imala za cilj ublažavanje ekonomskih posledica nastalih usled pandemije, po kojoj je država omogućila poslodavcima da odlože plaćanje poreza i doprinosa za svoje zaposlene. Ova mera je pomogla poslodavcima, ali ne i trudnicama i porodiljama, jer im se u obračunu naknade zarade nisu obračunali meseci za koje poslodavac nije platio poreze i doprinose.
Ipak, da za trenutak i zaboravimo pandemiju i spletove nesrećnih okolnosti koje su dovele do ovakih grešaka, odnos prema trudnicama i porodiljama nije ni ranije bio bolji. O tome svedoči primer Snežane Pešović, radnice koja je bila prinuđena da sama sebi uplaćuje poreze i dorpinose u toku trudnoće kako bi je poslodavac prijavio, no ipak je nakon toga dobila otkaz. Sudski spor koji je Snežana vodila završen je fijaskom – presudu Višeg suda u njenu korist Apelacioni sud je preinačio u suprotno i ceo slučaj je vraćen na početak.
Iz Saveza samostalnih sindikata Srbije navode da je istraživanje Evropske konfederacije sindikata (EKS) pokazalo da trenutnim tempom promena razlika u platama između muškaraca i žena u Evropskoj uniji neće biti eliminisana do sledećeg veka: „Podaci Eurostata potvrđuju da se jaz u platama u EU u poslednjih osam godina smanjio za svega jedan procenat, što znači da će, ako se nastave trenutni trendovi, žene čekati još 84 godine da postignu jednaku platu sa muškarcima.“
Srbija sa većom nezaposlenošću žena, njihovim manjim platama i težim napredovanjem na poslu, prati ovaj trend. No brojke su jedno, stanje u praksi često nešto sasvim drugo – kakvi su uslovi rada i kakav je položaj Romkinja, žena sa invaliditetom, trans žena, migrantkinja, beskućnica? Kakve su šanse za zaposlenje, a koliko je dostojanstven rad i život ovim ženama nedostižan? Kako će se kriza odraziti na one koje su i pre nje bile marginalizovane, nevidljive i isključene?
Nisam tražila i Nisi sama
Celokupan javni i društveni prostor u Srbiji je početkom godine šokirala vest da je nekoliko devojaka, od kojih su neke maloletne, prijavilo za silovanje i seksualno uznemiravanje uglednog profesora glume, reditelja, pedagoga i vlasnika do juče prestižnog dramskog studija „Stvar srca“, Miroslava Miku Aleksića.
Javno istupanje glumice Milene Radulović pokrenulo je talas reakcija podrške ali, nažalost sasvim očekivano, i mnoštvo relativizacija, zdravorazumskih komentara koji dovode u pitanje verodostojnost iskaza žena koje su o nasilju progovorile.
Poražavajuće brojke svedoče o tome da nam je takva društvena realnost: svaka treća devojka u Srbiji doživi neželjeno dodirivanje, a 80% devojaka doživi neki oblik seksualnog uznemiravanja.
Ovaj slučaj je pokrenuo dugo prećutkivano pitanje seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja u obrazovnim institucijama, koje je čini se oduvek imalo status javne tajne. Ženska iskustva su puna primera učitelja i nastavnika koji su ih neprimereno gledali, dodirivali ili komentarisali, ili pak seksualno uznemiravali i ucenjivali ocenama.
I o tome govore brojke iz prakse: prema istraživanju koje je sproveo Autonomni ženski centar, svaka treća studentkinja u Srbiji je doživela da zaposleni na fakultetima u njenom prisustvu pričaju seksualne šale ili gledaju njeno telo tako da joj je neprijatno.
U Srbiji je samo četiri fakulteta donelo Pravilnike protiv seksualnog uznemiravanja, i to pretežno u toku 2019. godine. Pravilnici jesu nužan prvi korak da bi se uspostavila institucija sigurnog prostora na obrazovnim institucijama, no ono nije i dovoljan uslov da se nasilje zaista i prijavi.
Mehanizmi prijavljivanja nasilja moraju biti efikasni i senzitivisani za postupanje prema onima koji nasilje prijavljuju, ali moraju počivati i na načelima poverenja i sigurnosti, a žrtve štititi od odmazde.
Nakon izlaska u javnost glumice Milene Radulović, žene iz celog regiona su krenule da na Facebook i Instagram stranicama anonimno objavljuju svoja iskustva seksualnog nasilja. Ove priče, kojih je samo u prvoj nedelji bilo toliko da se samo to moglo čitati, pune su iskustava u kojima su nasilnici očevi, dede, braća i rođaci, komšije, nastavnici, jednom rečju muškarci od poverenja. Tako je došlo do stvaranja inicijative Nisam tražila, koja je nedeljama delila ova anonimna iskustva, pokazujući mučnu stvarnost u kojoj su žene i devojčice svakodnevno zlostavljane.
Nasilje u ginekološkim ordinacijama
Početkom godine su region preplavila i svedočanstva žena o nasilju u ginekološko-akušerskim ordinacijama. Koristeći ponovo prostor društvenih mreža objavljivana su anonimna iskustva žena iz Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine o iskustvima vezanim za nasilje i loš tretman koje su doživele u ginekološkim ordinacijma, na pregledima i porođajima.
Svedočanstva su puna nasilja, ponižavanja, zanemarivanja žena i njihovih potreba, narušavanja njihovog telesnog i svakog drugog integriteta. Priče su se nizale lančano – jedna za drugom, brojne žene su pričale iskustva iz ordinacija u kojima su ih lekari dodirivali, komentarisali, seksualno uznemiravali, ostavljali bez informacija o njihovom zdravstvenom stanju ili svojim bebama, kontroverznim procedurama kroz koje su prolazile a da možda nisu morale.
Osmi mart se decenijama depolitizuje, pretvara u datum kada žene dobijaju cveće i popuste. Godina za nama je podigla sve tepihe ispod kojih se zatrpavaju ženska iskustva. Umesto popusta ženama treba prostor da dignu glas, izađu na ulice i bore se protiv nasilja i ekonomske nesigurnosti zbog koje su primorane da ćute. Osmi mart slavi ženske borbe i prava koja su žene izborile a koja nam se kontinuirano oduzimaju, slavi pravo na dostojanstven život bez nasilja, seksualnog zlostavljanja, pravo na izbor, dostojanstven rad, obrazovanje i stanovanje. A za prava ne postoje popusti.
