Tekst je prvobitno objavljen na portalu OpenDemocracy, 15. maja 2018.
„Veliki marš za povratak“ u pojas Gaze podsetio je svet na otpor i borbu Palestinaca za njihova prava. Počev od tridesetog marta Palestinci u Gazi učestvuju u mirnom, samoorganizovanom masovnom protestu duž vojne ograde kojom ih Izrael utamničava, zahtevajući okončanje surovih uslova života u pojasu Gaze kao i pravo na povratak na teritorije sa kojih su prognani pre tačno sedamdeset godina – tokom događaja koji Palestinci nazivaju Nakba, odnosno katastrofa.
Demonstranti se bukvalno postavljaju na liniju vatre, rizikujući da ih ustrele izraelski snajperi. Pred današnju selidbu ambasade SAD-a, izraelski snajperisti su pobili više od četrdeset Palestinaca, a na hiljade njih je ozbiljno ranjeno. Za nama je najkrvaviji dan, u kom je u demonstracijama ubijeno najmanje pedeset dvoje Palestinaca i ponovo ranjene hiljade. Ovo je surova cena koju Palestinci u Gazi plaćaju za svoj otpor Izraelu –otpor koji je započeo pre sedam decenija.
Sa osnivanjem Države Izrael 1948. godine, tokom Nakbe (na arapskom „katastrofa“) 750.000 Palestinaca je oterano u izbeglištvo, a preko pet stotina palestinskih sela i gradova uništeno. Palestinsko društvo je razoreno, a Palestinci prostorno rasuti. Ipak, ne samo što je Palestinski narod preživeo, već je pokazao i zavidan otpor pokušajima da bude zbrisan, kroz sumud (nepokolebljivost na arapskom), kolektivno delovanje, i suprotstavljanje. „Veliki marš povratka“ je najsvežija manifestacija ovog nasleđa.
Tokom prvih godina nakon 1948. na hiljade palestinskih izbeglica je, pri pokušaju da se vrate svojim domovima, stradalo od hitaca izraelskih vojnika duž nove granice. Izraelska država nazivala ih je „infiltratorima“, i donela je Zakon o prevenciji infiltracije kako bi ova ubistva koja sprečavaju povratak i ozakonila. U međuvremenu, Izrael je nad 150.000 Palestinaca koji su uspeli da se zadrže unutar granica nove države – Palestinaca koji su postali građani Izraela – uspostavila surovi vojni režim i političku represiju.
Palestinski građani Izraela su u takvim okolnostima opstali i čak razvili sopstveni prostor političke, društvene i kulturne delatnosti i uticaja. Primera radi, jedna grupa je 1958. osnovala pokret Al-Ard (arapski: Zemlja), sa objedinjujućom platformom borbe palestinskog naroda, nezavisno od njihove geografske lokacije, uz istovremeni razvoj pan-arapskih pogleda. Pokret je zahtevao sekularnu, demokratsku državu u Palestini, i pravo povratka za izbeglice. Izrael je njegove članove često hapsio, smeštao ih pod prismotru i gasio njihove izdavačke aktivnosti. Pokret je 1964. godine zabranjen.
Uprkos svojoj kratkovečnosti, Al Ard je zacrtao put drugim palestinskim politikama unutar Izraela, poput pokreta Abnaa al-Balad, koji je i danas aktivan. Abnaa al-Balad je izrastao iz studentskog pokreta i u početku predstavljao političko telo posvećeno razvoju palestinske demokratske i sekularne države. Pokret je bio na vrhuncu sedamdesetih i dobio na značaju nakon događaja poznatog kao „Dan zemlje“.
„Dan zemlje“ se dogodio 1976., nakon što je vlada Izraela objavila da će prisvojiti ogromne pojaseve palestinske teritorije u Galileji, u severnom Izraelu. Izraelski Palestinci su organizovali masovnu kolektivnu akciju otpora, usmerenu ne samo protiv najavljene krađe teritorija, već i protiv kolonijalnih politika zatiranja koje su primenjivali naseljenici. Protesti solidarnosti organizovani su i u drugim delovima Izraela, kao i na Zapadnoj obali. Izraelske vlasti objavile su policijski čas u šest sela u Galileji, i podvrgle demonstrante surovom nasilju: šestoro je ubijeno, a na stotine ranjeno.
Deceniju kasnije, Palestinci na Zapadnoj obali, u Pojasu Gaze i Izraelu su se ujedinili tokom Prve Intifade. Ustanak, koji je trajao od kraja osamdesetih do izraelsko-palestinskog mirovnog dogovora u Oslu 1993. godine, bio je rezultat dugogodišnjeg terenskog rada i organizovanja kojim je izgrađena osnova za političku mobilizaciju. Sedamdesetih su ustanak predvodile palestinske levičarske organizacije, koje su osnivale narodne komitete, komitete žena, radničke sindikate, studentske organizacije i dobrovoljačke grupe. Ove decentralizovane, demokratske i kolektivno vođene grupe crpele su inspiraciju iz antiimperijalističkih borbi Trećeg sveta. Za njihovu borbu je bilo važno uspostavljanje samoodržive ekonomije. U skladu s tim, pokret je istraživao ekonomske modele zasnovane na zadrugama koje bi bile nezavisne od ekonomije okupatora i koje bi mogle da služe nacionalnim i društvenim ciljevima Palestinaca. Na ovim modelima zasnivaju se i savremene inicijative usmerene na građenje ekonomskih oblika otpora, kao što je Amoro, prva farma pečuraka u Palestini.
Otpor Palestinaca nije ograničen na teritorije koje su okupirane ili kontrolisane od strane Izraela. U kampu Jarmuk u Siriji – u kom od sedamdesetih i osamdesetih živi preko 25.000 Palestinaca – tokom Prve Intifade Palestinci su se zagrejali za levičarske ideje oslobođenja i otpora, uključujući i marksističku revolucionarnu teoriju. Mnogi su se organizovali unutar kampa, uprkos opasnostima koje je to za vreme vlasti Hafeza al Asada predstavljalo. Jarmuk je takođe bio baza mladih organizacija koje su često protestovale u odgovor na događaje u Palestini. Od početka građanskog rata u Siriji mnoge izbeglice su napustile ovaj kamp, koji je pretrpeo invaziju i opsadu ISIS-a, a u proteklih nekoliko nedelja i teško bombardovanje od strane Asadovih snaga koje ga je skoro u celosti uništilo.
Do novog čina otpora došlo je u leto 2017. godine, kada su izraelske vlasti instalirale sigurnosne kamere, mehaničke automatizovane prepreke na prolazima i elektronske detektore metala na pristupima Hramovne gore (Temple mount), posle napada trojice Palestinaca, građana Izraela, na izraelske vojnike. Kao odgovor, Islamski Vakuf (odbor) je pozvao na masovnu građansku neposlušnost. Odazvale su se hiljade Palestinaca iz Jerusalima i širom zemlje, odbijajući da uđu na svetu zemlju u znak protesta prema daljim pokušajima Izraela da kontroliše prostor. Umesto toga, molili su se po susednim ulicama i prostorima. Izrael je odgovorio brutalnom silom, ubijajući troje Palestinaca i ranjavajući stotine. Uprkos tome, upornost demonstranata te jasna određenost i opipljivost njihovog cilja primorale su Izrael da popusti: detektori metala su uklonjeni.
Ovog meseca se, dakle, ne obeležava samo sedamdeset godina od osnivanja Izraela i palestinske Nakbe, već i sedamdesetogodišnjica postojanog palestinskog otpora – čiji je puki delić pomenut u ovom tekstu. Diskurs otpora i preživljavanja mora biti žiža narativa Nakbe. On naglašava činjenicu da je kolonijalni projekat naseljenika u Palestini neuspešan, i da su se autohtoni Palestinci dugo borili za pravo na zemlju i njihov opstanak na njoj.
S engleskog prevela: Iskra Krstić
