Ukoliko ste smogli snage da ispratite sve uznemiravajuće vesti u poslednjih dva meseca, pokazali ste zavidnu dozu rezilijentnosti (sposobnosti osobe da adekvatno odgovori na stres) u izazovnom vremenima za ovo društvo ali i za sve nas ponaosob. Otpornost na stres je dobar zaštitni mehanizam jer je stres postao svakodnevnica – u prevozu, na ulici, u redovima u institucijama i na radnom mestu. Međutim, jedno je zaštiti sebe i svoje mentalno zdravlje od spoljnih uticaja, a sasvim nešto drugo kada nam se ta otpornost servira kao najpoželjniji način preživljavanja u kapitalističkom sistemu. Odgovornost je isključivo naša ako loše spavamo, jedemo, konzumiramo alkohol ili se prosto povučemo iz takvog okruženja. Mi onda nismo dovoljno sposobni, jaki ili sa odgovarajućim mentalnim kapacitetima da odgovorimo na zahteve koje svakodnevno pred nas stavljaju poslodavac, država, mediji, društvo. Mi smo krivi.
Jedan od nedavnih slučajeva koji demonstriraju ovu pojavu je slučaj Wannabe magazina i mobinga, odnosno zlostavljanja na radu, koji je, prema navodima radnika i radnica, sistemski vršen u ovoj kompaniji. Nakon prvog naleta kada je priča o tome dospela u žižu javnosti, imali smo i navodni rasplet. Saopštenje redakcije u kom se ograđuju od anonimnih navoda, najavljuju edukacije i razgovore o mobingu kao vrstu borbe protiv ovog „izazova“. Sve u svemu, dobro poznato preuzimanje odgovornosti bez preuzimanja odgovornosti.
Prošle godine u javnost je dospelo i saopštenje u kom se navodi da direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić krši radna prava zaposlenih. Ona je tada iskoristila istu argumentaciju kao i vlasnice Wannabe magazina, tj. izjavila je da neće komentarisati anonimne tvrdnje. Nekoliko meseci kasnije, osmoro radnika i radnica je podnelo tužbu. Ophrvani borbama za druge često ostajemo nemi na ono što se dešava upravo nama, od strane onih koji se bore sa nama rame uz rame. Zbog sve češćeg mobinga u ovakvim organizacijama, udruženje ROZA sprovodi istraživanje o radnim pravima u NVO/OCD za ljudska prava. Ukoliko radiš ili si na neki drugi način angažovana u nevladinom sektoru, popuni ovaj upitnik i obrati im se za pomoć ukoliko ti je potrebna.
Svedočenja o mobingu
Zašto su javnost šokirala svedočenja o mobingu u jednom modnom magazinu koji je pre svega namenjen ženama? Zašto su neki ljudi iznenađeni što su taj mobing vršile vlasnice magazina, obrazovane i uspešne žene, koje su pritom javno govorile o poteškoćama koje zbog svog roda imaju u poslovnom svetu? Zašto je iznenađenje da magazin koji dodeljuje nagrade influenserkama i influenserima iz regiona u brojnim kategorijama, između ostalih i Responsible Influence Awardbio ujedno i mesto gde su ljudi doživeli mobing?
Da li nam je očekivano što su radnice u Juri primoravane da nose pelene tokom smene ili što vlasnici pekara ne zapošljavaju Romkinje? Ili je možda prirodno što su tekstilne radnice ćutale o mobingu koji trpe, a očekujemo da obrazovane, emancipovane žene izađu u javnost i otvoreno progovore kada im se desi nekakva nepravda? Odgovor je krajnje jednostavan. Romkinja kojoj je uskraćeno pravo na rad u pekari, tekstilna radnica sa juga Srbije i školovana novinarka žive u istom društvu, obraćaju se istim institucijama i izlaze u istu javnost. Društvo koje uči generacije i generacije svoje dece da „ćute jer može i gore“, institucije koje žrtvu silovanja pitaju „jeste li pružili otpor kada vam je skidao veš“ i javnost koja umesto izborne krađe, komentariše haljinu političarke.
U takvom društvu, nije ni čudo što privilegovane vlasnice Wannabe magazina ne razumeju razloge za anonimnost prilikom pisanja radnika i radnica o mobingu koji su doživljavali. Međutim, svi mi koji smo bar nekad bili sa druge strane, odnosno bili žrtve mobinga, uznemiravanja ili zlostavljanja, apsolutno razumemo i podržavamo njihovu (anonimnu) borbu. Jer smo na žalbu, pritužbu ili prijavu neprikladnog i nezakonitog ponašanja bivali ismevani, ponižavani i sluđivani (gaslighting – čin ili praksa grubog dovođenja nekoga u zabludu, posebno za sopstvenu korist). Krivica je svaljivana na nas jer nismo dovoljno rezilijentni, jer sve „shvatamo lično, dramatično i previše smo osetljivi“. Naša reakcija na neprimereno ponašanje izvrnuta je ruglu, a mi sami stavljeni u poziciju da se branimo umesto da se oni sa druge strane preispitaju, izvine i promene sopstveno ponašanje koje ugrožava druge.
Prethodne rečenice napisane su u prvom licu jer mislim da je važno da počnemo sve da pričamo o ovim stvarima iskreno i otvoreno, svako iz svog iskustva. Verujem da su mnoge čitateljke i mnogi čitaoci doživeli neke od ovih iskustava i da će se, nažalost, pronaći i u mojoj priči.
Lično iskustvo
Još kao studentkinja četvrte godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu počela sam aktivno da tražim posao pod pritiskom da ne smem sebi da dozvolim da diplomu dobijem bez da već uveliko imam posao u struci i stabilan izvor prihoda. Dok bi za mnoge nemanje posla značilo samo par meseci štednje ili izdržavanje od strane roditelja, za mene, kao i za mnoge druge studentkinje i studente iz provincije, značilo bi selidbu nazad u rodni grad. Mislila sam da će moje zaposlenje u nevladinom sektoru biti sigurno mesto za mene kao mladu devojku. Iako sam imala brojne saveznike i saveznice, a kasnije stekla i prijatelje, takođe sam stekla i traumu seksualnog uznemiravanja od strane kolege. Kada sam smogla snage da prijavim rukovodstvu organizacije, od koleginice sam dobila i komentar „da sam ja to sve previše dramatično shvatila, kao i svaka žena“. Iako je u pitanju čin pojedinca, u atmosferi u kojoj ne postoji jasna osuda i nepristajanje na neprihvatljivo ponašnje, odgovornost postaje kolektivna. Nisam mogla da pristanem na takav tretman u organizaciji koja se bori za ljudska prava.
U aktivizmu sam još od srednje škole, kada sam i krenula u neke aktivističke pohode, uočavajući obrasce koji mi se nisu dopadali, ali niti sam umela da ih imenujem, niti da reagujem adekvatno na njih. Kao aktivistkinja za ženska prava, mlade, radna prava i na koncu, politička aktivistkinja, okružena sam ljudima okupljenim oko istog cilja – pravednije, solidarnije, ravnopravnije društvo. Međutim, čak i u tako maloj niši istomišljenika i istomišljenica, doživela sam da me šikaniraju i mobinguju saborci i saborkinje, pogotovo oni na pozicijama moći, jer uvek postoje pozicije moći. Nekada su one inherentne i proističu iz roda, godina i statusa osobe, a nekada se i same organizacije i kolektivi hijerarhijski organizuju. Doživela sam i da mi se saborci i saborkinje svete na razne načine jer sam postavljala njima nedopustiva pitanja i nisam prihvatala prazne odgovore i neuverljiva objašnjenja. Za razliku od prethodnog primera, ovde se radilo o sistemskom i kolektivnom šikaniranju, omalovažavanju i diskriminaciji. Nisam mogla da pristanem na takav tretman u organizaciji koja se bori za ljudska prava.
Čini se da ljudi u glavnom gradu očekuju da u Srbiji Romkinje ili na primer radnice u fabrici budu šikanirane i da su im osnovna (radna) prava uskraćena, ali ne očekuju da u tom istom gradu, među obrazovanom i osvešćenom elitom moramo da bijemo iste bitke koje biju i one mnogo deprivilegovanije od nas. Nepravda koja se dešava u obe situacije je podjednako neopravdana i nedopustiva. No, ona koja se dešava u naizgled sigurnim prostorima, tj. na mestima koja su nastala da bi tu istu nepravdu sprečila, mnogo više zabrinjava i ostavlja nas bez nade da će se stvari promeniti na bolje za bilo koga. Dakle, do potpune krize vrednosti dolazi onda kada takvo postupanje dolazi od saborkinja, feministkinja, radnica u nevladinom sektoru, borkinja za ljudska prava.
Nismo same
Martin Luter King je rekao da „površno razumevanje ljudi dobre volje više frustrira od apsolutnog nerazumevanja ljudi loše volje“. Mi znamo vrlo dobro šta da očekujemo od desničarskih organizacija ili velikih kapitalista. Na to smo manje-više spremni. Ali nismo spremni na identične obrasce i među onima koji se deklarativno zalažu za vrednosti koje svojim postupcima krše. Nismo spremni, između ostalog, jer iz lične motivacije ulazimo u aktivističke i ljudskopravaške vode, ne bismo li napravili promenu za koju verujemo da je ključna. I na tom putu ne pristajemo na kompromise, ne pristajemo na čekanje pravog trenutka i ne pristajemo na licemerje. Rečenicu da „sada nije trenutak“ da progovaramo o ovim stvarima često ćemo čuti baš u ovim okruženjima, jer se fokus mora održati na onoj krizi koja dolazi sa drugog spektra.
Međutim, ta kontinuirana kriza već dugo traje i čini se da će još trajati, a samo čekanje je može samo produbljivati. U pismu koje sam pomenula, Martin Luter King govori o nepristajanju na određivanje rasporeda kada ćemo se boriti za svoja prava, a to nametanje rasporeda često dolazi od onih koji su moćniji od nas. Stoga, ćutanje o konkretnoj nepravdi dok ne dođe taj „pravi trenutak“ da se o njoj govori – nije opcija, već se o nepravdi govori upravo onda kada se ona dešava.
Uprkos iskustvima koje sam opisala, ja i dalje bijem svakodnevne bitke protiv patrijarhata, diskriminacije i odnosa moći. Ali nisam pristala da me neko ubeđuje da je seksualno nasilje, mobing i sluđivanje (gaslighting) nešto što se podrazumeva i što ja preuveličavam. I zato je bitno da razgovaramo međusobno, ali i javno. Da podelimo iskustva, imenujemo počinioce i pokažemo solidarnost.
Danima i nedeljama u 11:52 većina nas ne stoji sama na ulicama i pešačkim prelazima. Jedino što nam pruža utehu u ovako kriznim vremenima jeste činjenica da nismo sami i da još neko proživljava sve te vrtloge emocija koje proživljavamo i mi. Zato je bitno da stanemo, iskoračimo i progovorimo.
Sve što mi se dogodilo, dogodilo se i mnogima od vas koji čitate i događaće nam se sve dok svi mi ne uradimo ono što je do nas da bismo promenili ovu državu i društvo da ne pristaje na nepravdu, diskriminaciju i nasilje. Ni u svoja četiri zida, ni na radnom mestu, ni u javnom prostoru, ni u institucijama. Nismo razmažene/i, nedovoljno sposobne/i i jake/i, već upravo suprotno, snaga se ogleda u nepristajanju, u pobuni, u jasnoj i glasnoj borbi za sebe, ali i za druge. Snaga se ogleda u postojanosti i doslednosti. Naše je da ne pristajemo na nepravdu, nasilje i neodgovornost u svakom okruženju, a pogotovo u onom u kom to najmanje očekujemo.
