Krajem prošlog meseca smo imali tu čast da saznamo kojih 28 kompozicija će biti u konkurenciji za ovogodišnjeg predstavnika Srbije na Evroviziji. Prema propozicijama, stručni žiri je odabrao pesme koje će biti raspoređene u dva polufinala od po 14 takmičara. Najboljih osam iz svakog polufinala ide u finale, a pobednik ili pobednica u finalu će biti naši ovogodišnji predstavnici u Malmeu.
Otkako je tada još uvek Srbija i Crna Gora dobila pravo učešća na pesmi Evrovizije, sam izbor nekako uvek prate određene kontroverze. Zasigurno je ostao upamćen čuveni izbor iz 2006. godine, za koji mnogi kažu da je simbolički ozvaničio raspad zajednice Srbije i Crne Gore, iako smo već unapred znali da se baš uoči Evrovizije očekuje referendum za odvajanje Crne Gore od Srbije. Setimo se i raznih nezadovoljstava i zvižduka pobedama onih koji nisu bili favoriti publike, poput Marka Kona 2009 godine. Zatim, nezadovoljstava jer nije bilo festivalskog izbora, već direktnog odabira, gde publiku niko nije pitao za mišljenje.
I tako sve do Konstraktine pobede sa pesmom In corpore sano, gde se svako i stručan i nestručan utrkivao da nam saopšti šta je zapravo umetnica želela da nam kaže. Drugim rečima, ma koliko o pesmi Evrovizije govorili da je laka zabava, popularna kultura, parada pijanstva i kiča, zabava za sirotinju, izbor za takmičenje nekako uvek postane bitna društveno-politička tema koja intrigira široku javnost.
Pozornost javnosti ove godine je skrenula jedna pesma i to ne bez razloga. Iako je do takmičenja ostalo još vremena, nameće se narativ da je pobednica već tu. Čak i da ne pobedi, kako kažu mnogi, biće moralna pobednica. Reč je o mladoj pevačici, ikoni mlađih generacija, Anđeli Ignjatović, poznatijoj pod nadimkom Breskvica i njenoj numeri Gnezdo orlovo.
Orlovo gnezdo i crne ptice
Autor teksta pesme je mladi izvođač rep muzike, Relja Putniković, poznatiji pod umetničkim imenom Relja Torino. Kompoziciju potpisuju Ivan Đurđević Jhinsen i Miloš Stojković Henny. Pesma je za samo dve nedelje prevalila tri miliona pregleda na You Tubeu, a uz to je napisano na hiljade komentara, iz kojih se jasno vidi da je projektovana i doživljena poenta pesme potpuno pogodila najtananije strasti slušalaca.
Pesma je osmišljena u takozvanom etno aranžmanu, sa zvucima kavala, gajdi i bubnjeva koji dominiraju u takozvanom ritmu „sedam osmina“. Uz gotovo plačući glas izvođačice. Dakle, sve što je potrebno da u srce pogodi svakog samosmatrajućeg i samodoživljenog patriotu i ljubitelja svoje nacije. Koji u stihovima „Milo moje, sve će biti gotovo“, prepoznaje rimu sa jednom reči koja se od Matije Bećkovića do danas, smatra najskupljom srpskom reči.
Marketinški gledano, to je savršeno dobar potez i prilično prijemčiva metafora. Sociološki posmatrano, veću relevantnost zavređuje nešto drugo. Muzika i izražena nacionalna osećanja se neretko prepliću i često se u određenim društvenim kontekstima ta sprega svesno potencira. Kao što se čini da nije sasvim slučajno da se ova pesma sa motivima gnezda orla (orao kao simbol Srbije) i crnih ptica koje ruše gnezdo orlovo (crna ptica prepoznata kao aluzija na albanskog crnog orla), pojavljuje u momentima kada se rešava pitanje statusa Kosova pred međunarodnim institucijama.
Treba biti realan i naglasiti da trendovi oslikavanja društveno-političkih fenomena kroz muzičko stvaralaštvo nisu nepoznanica niti su novijeg datuma, niti su isključivo vezani za naše tlo. Kako Mario Kopić navodi, „pitanje o odnosu muzike i nacionalnog svoj legitimitet ima i u području teorijskog, filozofskog ili sociološkog mišljenja. Poznato je da je od početka 19. stoljeća muzika služila čak kao privilegirani nosilac nacionalnih simbola, a kod nacija u formiranju i aktivni konstituens. Univerzalnost i nacionalnost muzike, međusobno se ne isključuju. Naprotiv. Upravo zbog univerzalne prirode, svojih emocija, zbog svog univerzalnog jezika, muzika može najjasnije izraziti nacionalne karakteristike“.
Anđela Ignjatović Breskvica je na kritike dela javnosti koja je pesmu protumačila kao nacionalističku, pa čak i šovinističku, odgovorila sledeće: „U poslednje vreme uvek čitam komentare, pogotovo na Tviteru. Ne želim da komentarišem stvari koje su pisali o tome da sam izvređala Albaniju. Mislim da sam stvarno inteligentnija od ljudi koji ostavljaju takve komentare. Nikada nisam delila ljude po veri i nikada neću. Već sam rekla da se u pesmi govori o borbi između dobra i zla, a na svakome je da shvati to onako kako želi“.
Tema odnosa borbe dobra i zla je univerzalna tema par excellence. Ali ako sledimo logiku da se univerzalno i nacionalno u muzici međusobno ne isključuju, već itekako podudaraju, a uz to i sama izvođačica kaže da je na svakome da pesmu razume kako želi, nesumnjivo je da će pesma sa ovakvim tekstom i ritmom biti shvaćena baš onako kakvom se želi razumeti u datom društvenom kontekstu. I da neće isključiti nacionalno osećanje, bez obzira na univerzalnost teme. Štaviše, dodatno će ga podstaći. Zato nas ne treba iznenaditi izliv iracionalnih nacionalističkih oduševljenja i prepoznavanja teme pesme na određen način, bez obzira da li su, ili ne, autori i izvođačica pesme hteli da pošalju takvu poruku kroz pesmu.
Društveni kontekst: Generacija Z kao žrtva nacionalističkog narativa
Generacija Z kojoj pripadaju kako izvođačica pesme Gnezdo orlovo, tako i autori teksta i kompozicije ima svoje specifičnosti. Ova generacija se neretko u literaturi naziva prvom digitalnom generacijom, jer su rođeni u periodu kada je digitalno doba već nastupilo, za razliku od milenijalaca kao njihovih prethodnika (gruba procena je da generaciji Z pripadaju rođeni od 1995-2005).
Bez obzira na tu vrstu karakteristika i podudarnosti sa sebi sličnima, mora se imati svest o tome da ta generacija, kao uostalom i prethodne nisu monolitne i da ih ne možemo posmatrati isključivo kroz jedne iste naočare. Generaciju Z u Srbiji svetonazorski je odredio i specifikum lokalnog konteksta koji je duboko obeležen jačanjem desničarskih ideologija skrojenih od strane društveno-političkih, pa i kulturnih elita u proteklih tridesetak godina.
Kada govorimo o reprodukovanju etničkih stereotipa i nacionalizma, uloga elite u upotrebi nacionalizma u Srbiji je i dalje prisutna. U istraživanju političkih elita zanimljiv je rezultat da u periodu od 1989. do 2015. godine nije došlo do značajnijeg opadanja nacionalizma – podaci ukazuju da nema bitnijih promena – zabeležen je blagi pad u odnosu na 1989. (Petrović , Radoman, 2016). Ovaj nalaz je u istraživanju objašnjen time, da u celom periodu nakon 2000. godine postoji generisanje nacionalizma kroz „nerešeno“ pitanje statusa Kosova, i retoriku osporavanja nezavisnosti Kosova, zatim kroz pitanje statusa Srba u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, ali i da se nacionalizam „u sadašnjoj vlasti posebno izražava preko politike rehabilitacije i aktivne revizije istorije, pa tako vladajuća stranka iako je, na prvi pogled, napustila radikalno-desničarsku ideologiju, nije napustila i istorijski revizionizam kao njen važan deo. (Petrović, Radoman, 2016)
Odrastanje i socijalizacija u ovakvom društvenom kontekstu, sa idejama, vrednostima, normama i retorikama koje podrazumevaju nametanje gore izraženih tema, time jačajući nacionalističke tendencije, produkovalo je da generacija Z te teme i poglede na iste, u velikoj meri usvoji kao neupitne. Bilo bi pogrešno reći da je to krivica pripadnika ove generacije, jer generacije kao dominantne vrednosti, uz izuzetke kojih nema puno, uglavnom usvajaju ono što im se nameće kao poželjno i servirano kroz društvene kanale komunikacije. Krivica je dakle, na onima koji su kreatori društvenih politika, a čiji je cilj stvaranje jedne poslušne generacije, koja neće imati sumnju i koja će nekritički usvajati nacionalističke narative kao jedine moguće i ispravne.
Da se u velikoj meri u tome i uspelo, govore nam rezultati istraživanja Marije Radoman iz 2019. godine u kom je ispitivala vrednosne orijentacije srednjoškolaca u Srbiji. Ispitanici i ispitanice koji su bili deo istraživanja, rođeni su 2001, 2002 i 2003. godine, dakle spadaju u generaciju Z. Podelivši skalu nacionalizma na dva dela – organski i etnički nacionalizam – došla je do vrlo zanimljivih podataka.
Rezultati pokazuju da 24% ne podržava nacionalističke tvrdnje, 44% su „umereni nacionalisti“, dok 32% podržava nacionalističke tvrdnje. Devojčice imaju manje nacionalističke stavove u odnosu na dečake.
Zbirno posmatrano, čak 76% ispitanih, ima ili umerene, ili izrazito nacionalističke stavove. Pibližno, na jednu osobu koja je antinacionalistički opredeljena, idu tri osobe umereno, ili izrazito nacionalistički opredeljene.
Ako se pogleda distribucija odgovora po polu, vidi se da je procenat kosmopolitiskih stavova dosta veći kod devojaka, nego kod momaka (28% naspram 19%), zatim umerenih nacionalista je čak više kod devojaka, nego kod momaka (47% naspram 42%), a nacionalista je više kod srednjoškolaca, nego kod srednjoškolki (39% naspram 25%). U istom istraživanju, ispitanici i ispitanice se u najvećem procentu (53%) slažu sa stavom da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije, naspram skoro 12% koji smatraju da je Kosovo nezavisna država. Ovi stavovi mladih se podudaraju sa istraživanjima javnog mnjenja, pa tako prema anketi iz 2019. godine, 71% ispitanih ne bi podržalo eventualnu odluku vlade da u zamenu za članstvo u EU prizna Kosovo.
Ovi podaci u velikoj meri potvrđuju prijemčivost generacije Z na nacionalističke narative i da im je Kosovo kao tema i stav o istom, nešto što je u fokusu ispoljavanja tog narativa, te da time ne odstupaju od stavova celokupnog javnog mnjenja. Zato i ne treba da nas čudi baš ovakvo čitanje pesme Gnezdo orlovo, jer sve i da ideja pesme nije takva kakvom se kolektivno doživljava, dominantne i poželjne društvene vrednosti nametnute od kreatora društvenih politika nas posledično usmeravaju kako da pesmu tumačimo i da je većinski čitamo baš u nacionalističkom ključu.
Reakcije javnosti na pesmu – od slavljenja Hitlera do autošovinizma
Kao što je već rečeno, pesma je podigla prašinu i marketinški je do kraja odradila savršen posao. Međutim, reakcije na pesmu su bile posve specifične i kako to obično biva, podele su vrlo oštre. S jedne strane, neko se dosetio da je Orlovo gnezdo bio naziv za Hitlerov letnjikovac, drugi da je pesma genocidna, treći da peva o etničkom čiščenju. Branioci pesme su govorili da je pesma srpska, tradicionalna, sa tradicionalnim ritmom i rodoljubiva, te da svi oni koji ne vole i kritikuju pesmu jesu obični autošovinisti.
Potrebno je naglasiti da niti jedna, niti druga strana nije sasvim u pravu, ali da je priroda podela sociološki posmatrano, prilično razumljiva. U tom smislu, popularna muzika je značajna forma; ne samo da konzumenti biraju „značenja, zadovoljstva i društvene identitete“ opredeljujući se za jedan muzički proizvod, a ne za drugi, nego i javno demonstriraju svoje identitete izražavajući vrednosne sudove o muzici. Oni koriste određene aluzije kao „označitelje granica“ da bi projektovali definicije svoje grupe, naspram drugih grupa.
Drugim rečima, potrebno je napraviti jasnu distinkciju između onoga šta pesma jeste, i onoga šta određena grupa učitava u tu pesmu, ondosno šta bi po njihovom mišljenju bilo značenje te pesme, da bi na bazi učitanog značenja ojačali sopstvene identitete. Sociološki je ovo potonje daleko relevantnije. Zato je sasvim razumljivo da Gnezdo orlovo u jednoj grupi ojačava identitetsku poziciju srpskog nacionalističkog narativa i pojačava kritiku onih koji su antinacionalisti, a povratno kod drugih koji kritikuju tu identitetsku poziciju, izaziva osećaje i potrebu za kritikom nacionalističkog narativa. To je dakle, ono što pesma proizvodi kao društveno-političku posledicu, čime se samo nastavlja jedan višegodišnji trend proizvodnje društvenih podela na bazi kulturno-umetničkih fenomena.
Zašto pesmu ne treba osuđivati, ali je i ne uzimati zdravo za gotovo?
Ako pesma Gnezdo orlovo i pobedi na nacionalnom izboru, to neće biti ni prvi ni poslednji put da je na Evroviziju otišla pesma sa učitanom političkom tematikom. Setimo se da smo već imali takva dva pobednika. Prvi je nedavno preminuli italijanski muzičar Toto Kotunjo sa pesmom Insieme: United Europe 1992. Pesma je postala neoficijelna himna i posveta budućem ujedinjenju i stvaranju Evropske Unije. Paradoksalno, slavila je evropske integracije u zemlji domaćinu koja se sve više dezintegrisala.1
Druga pobednička pesma je delo ukrajinske izvođačice Džamale koja je pobedu odnela pesmom 1944, koja simbolizuje godinu deportacije Krimskih Tatara od strane Staljinovog SSSRa. U tom smislu, Gnezdo orlovo ne predstavlja nikakav novitet uz jednu bitnu razliku: što se tematika pesme možda ne uklapa sa dominantnim političkim evropskim trendovima, poput ove dve navedene pesme. Pesmu u tom smislu, ne treba osuđivati i sve i da pobedi na domaćem takmičenju za Pesmu Evrovizije, ne treba očekivati ništa spektakularno, osim što ćemo svedočiti tabloidnim podgrevanjima javnosti koji uostalom dobrim delom kreiraju našu društvenu stvarnost. Ali je baš podgrevanje javnosti rodno mesto problema sa tom pesmom. I ona se zato ne treba uzimati zdravo za gotovo.
Jer, parafrazirano, narativ koji dominira kada se govori o Gnezdu orlovom je sledeći: samo neka na Evroviziju ode Breskvica, makar bila i poslednja, ali da im na nos natrljamo otimanje Kosova. To je ono što je podgrejavajuće, tabloidno i plod duboko iracionalnog nacionalističkog osećanja projektovanog kroz muzičko stvaralaštvo. I što uvek radi u situacijama kada je političkim garniturama potrebna spin-tema za prikrivanje neuspeha na drugim društvenim poljima. Sličnost ove pesme sa pesmama poput, Vila sa Košara i Veseli se srpski rode koje su postale neformalne pučke himne je očita i ne sasvim slučajna. Drugim rečima, Gnezdo orlovo samo jaše na već oprobanim ideološko-političkim matricama koje uspevaju da se zapate u masama.
Bez obzira na uspeh ili neuspeh Breskvicine numere, ona će imati svoje sigurno mesto: na svečanim proslavama, crkvenim i narodnim veseljima, političkim manifestacijama, sportskim terenima i halama i svečanim dočecima sportista. Koliko da se playlista savremenih, banalnih srceparajućih izliva patriotizma i rodoljublja, nadopuni. A to je iz perspektive prosečnog nacionaliste važnije i od pobede na Evroviziji.
