Četrdeset godina neoliberalne ideološke hegemonije uspešno je dokinulo našu mogućnost da ga definišemo. Ukratko, hegemonija je toliko temeljna i mikrokapilarna, a ideološka propaganda koja dolazi i sa libertarijanskih i sa neoekonomističkih pozicija toliko intenzivna da je neoliberalizam više nemoguće čak i videti, a kamoli precizno definisati.
Ali hajdemo pokušati uprkos svim problemima: neoliberalizam je, ukratko, sistem politika (ili radije kompletna orijentacija države) koje za cilj imaju uterivanje – kada je potrebno i na silu – tržišnih principa i konkurencije u sve pore društva, čak i tamo gde su ovi principi besmisleni, gde postoje već izgrađena i razrađena netržišna (solidarna) rešenja, gde su tržišna rešenja nepotrebna i nepraktična. Koliko je u pitanju jedna pojava religijskog i gotovo zilotskog karaktera pokazuje i činjenica da se tržišni odnosi guraju čak i tamo gde nisu isplativi.
I naravno da je neoliberalizam ugurao tržišne principe i u školstvo – u SAD se, na primer pokazuje da je komercijalizacija obrazovanja sasvim srazmerna padu kvaliteta obrazovanja; uveliko privatizovano školstvo u SAD demonstrira da je upravo privatizovano školstvo najpogodnije za guranje konzervativne obrazovne agende i u njima se sve češće nalaze nebuloze kao što je kreacionistička teorija, na primer.
Ali, uprkos gorepomenutoj ideološkoj hegemoniji, komercijalizacija obrazovanja je, zbog činjenice da gura tržišne odnose na mesto gde im jednostavno nije mesto, upečatljiv fenomen, pa često i politički nabrijan proces. A ponajviše zbog ukorenjenosti ideje – u krajnju ruku prosvetiteljske – da bi obrazovanje trebalo da bude „zaklonjeno“ od tržišta i besplatno ili barem dovoljno dostupno za korisnike, najčešće kroz različite oblike javnog finansiranja; te da ne sme biti niti klasni označitelj niti mehanizam klasne reprodukcije. I baš zbog tog duboko ukorenjene vrednosti će s vremena na vreme izleteti poneki nekontrolisani agens.
Biti na periferiji, međutim, znači implementirati bez suvišnih pitanja – pa su u Srbiji implementirani neki od oštrijih neoliberalnih mera, nešto oštrijih od ostatka Evrope u kojoj su ipak određeni džepovi socijalnih odnosa ostali zaštićeni od neumerenog neoliberalima. I u poslednje vreme jedan je „nekontrolisani agens” razdrmao čitavu konstrukciju komercijalizacije sistema obrazovanja.
Kako je jedna filantropska fondacija stala na žulj Izdavačkoj Kući
Hajdemo onda pokušati da objasnimo šta se to desilo – makar za one koji se ovom temom nisu do sada bavili. Fondacija Kavčić čiji je osnivač Aleksandar Kavčić otkupila je od jednog od izdavača (Zavoda za udžbenike)1 određeni broj udžbenika i – kako bi se to jednostavno reklo – prava da raspolaže materijalom koji je izdavač proizveo, pa sad smatra da sa njima može da raspolaže.
A ono što želi – i ono što stoji kao jedan od njenih ciljeva i što se već mesecima najavljuje – je obezbeđivanje besplatnih udžbenika za svu školsku decu u Srbiji. Pa su tako i uradili: otkupljene štampane udžbenike dele a na veb sajtu fondacije možete naći iste te udžbenike u pdf formatu te ih daunloudovati pa sa njima raditi manje više šta god žele – uključujući tu i štampu. Pritom, oni roditelji koji nemaju mogućnost da bilo gde daunlouduju pa onda štampaju ili kopiraju, fondacija nudi opciju slanja štampanog udžbenika po ceni štampanja od oko 2 dinara po stranici, što je, ako ne baš besplatno, onda je nekoliko puta jeftinije no kupovina konkurentskih udžbenika.
Zvuči jednostavno, zar ne: jedna fondacija je filantropskiodlučila da svoj novac potroši tako što će omogućiti svoj deci Srbije besplatne udžbenike i spreči makar sa te strane jednu gorepomenutu komercijalizaciju obrazovanja. Kavčić fondacija je, ukratko, našla rupu u zakonu – nešto što je ako ne baš spiritus movens onda barem praksa koje se niko iz profitnog sektora ne stidi.
Ali izgleda da nije jednostavno i izgleda da priča tek počinje da bude zanimljiva a rasprava oko ovog pitanja raskošna. A ta je rasprava toliko temeljna da je rezultovala čak i jednim supstantivnim utiskom nedelje što je, priznaćete, prava retkost u poslednje vreme. A nije ni čudo – jer sad je sve umešano.
I utoliko dijametralno suprotne reakcije i nisu odveć iznenađujuće – roditelji a sa njima i ostatak javnosti su ovu vest dočekali sa oduševljenjem i ne malom dozom prkosa; sa druge strane jedna izdavačka kuća je odreagovala pomalo histerično najavljujući tužbe, procese, pravna sredstva te upozoravajući naokolo da je ono što radi fondacija protivzakonito (a u podtekstu verovatno i da je svako individualno korišćenje sadržaja koje fondacija nudi zapravo saučesništvo).
Za prve je sasvim razumljivo: ubuduće bi mogli imati potpuno besplatne udžbenike – a u pitanju je ozbiljan deo budžeta ovdašnjih porodica. A od marginalnog značaja nije ni informacija da su udžbenici – iako na prvi pogled jeftiniji u apsolutnim ciframa od parnjaka u ostatku Evrope – daleko skuplji kao deo prosečnog ili minimalnog porodičnog dohotka. Udžbenike, uostalom, ne biraju roditelji koji ih i kupuju, već nastavnici (a različite priče sugerišu da to de facto određuju direktori škola), pa je u pitanju jedan vid ucene.
A sa druge strane valja razumeti i odakle takva reakcija izdavačke kuće – njena bi se praksa, „priča se”, lako mogla okarakterisati kao monopolistička; zli (možda zli a možda i ne) jezici tvrde da je to prvenstveno zbog ozbiljnog „pozadinskog kapitala” kojim Izdavačka Kuća raspolaže za marketing koji je uperen na donosioce odluke o udžbenicima; naravno, proizvodi se ne nude nastavnom kadru a ne onima koji su kupci; uz to, pozicija je na tržištu izborena „čudnim putanjama” s obzirom na to da je Izdavačka kuća jedna od retkih koja je, kako su mnogi mediji izvestili, imala prostor da premijeru pošalje jedno oštro pismo kada joj jednostavno nisu odgovarali uslovi. Pa je profit, vrlo verovatno, poprilično izdašan.
Naravno, reakcija Izdavačke Kuće je zanimljiva pogleda li se na koji je način formulisana kroz korporativni govorni aparat gošće koja je u emisiji Utisak nedelje sažela srdžbu ove kompanije koja se bavi dizajnom i štampanjem udžbenika pa ju onda obilno potkovala patetikom. Ukratko, kaže se da je potez fondacije Kavčić kršenje pravila igre i nelojalna konkurencija, fondacija ne planira da plaća tantijeme autorima udžbenika, broj udžbenika nije dovoljan za kompletno opremanje đaka, na sajtu fondacije se mogu naći samo udžbenici nekih razreda a ni oni koji se mogu naći nisu propraćeni propratnim pedagoškim alatom.
Međutim, pre bi se reklo, potezi Izdavačke Kuće ukazuju ne neku vrsu panike nego intenzivne brige za decu. Detaljniji uvid u reakciju velikog izdavača i pravi kombinovani rat koji je sada pokrenut protiv Kavčića kroz medije, pravne sisteme a vrlo verovatno – i sasvim u skladu sa dosadašnjom praksom – i određenim pritiskom na državne institucije pokazuje granice „slobodnog tržišta“ te ukazuje na to da je sada jedan poslovni model ugrožen. Utoliko se razotkriva prava priroda slobodnog tržišta: slobodno je samo onoliko koliko odgovara dominantnim faktorima. Ali sada je krajnje teško: fondacija Kavčić ponudila je nešto uistinu humano i altruistički, nešto sa čim je teško raspravljati i nešto u čijem centru se nalazi argument „mislite na decu” – koji ovog puta nije sasvim isprazan. Pa će svako guranje sopstvene tržišne agende nužno ići po cenu sopstvenog imidža.
Povratak Zavoda za udžbenike
Ali hajdemo i do nešto suptilnijih tumačenja. Jer na kraju krajeva, nejasno je i ko je tačno iza ove inicijative: da li je u pitanju samo altruizam fondacije Kavčić? Ponajpre će biti da je u pitanju bliska i tesna saradnja fondacije i Zavoda za udžbenike koji ovim pokušava da brendira sebe kao onoga koji obezbeđuje udžbenike po pristupačnim cenama2 – jer iako ima kapacitete da proizvodi kvalitetne udžbenike (neki kažu i kvalitetnije) ipak kapaciteta nema da se na tržištu bori sa razmahanom marketinškom službom jedne nadnacinalne kompanije. Pa ako je tako – ključno je pitanje i da li je to Zavod za udžbenike malko izmakao dominantnom političkom modelu?
Jer ako jeste, onda je u pitanju možda fenomen kroz koji nam se reflektuje nešto sasvim drugačije. Naime, gorepomenuti neoliberalizam najviše ovisi o beskompromisnoj moći države da na silu uvodi tržišne odnose svuda, i od njene funkcionalnosti kao aparata za proizvodnju tržišta i tržišnih odnosa. Pa, ukoliko je ključ političke moći SNS-a u sposobnosti da em homogenizuje i sinhronizuje različite frakcije kapitala te da – za ovaj slučaj još važnije – homogenizuje i sinhronizuje državne aparate: da li se to sada jedan od tih aparata, jedan delić mašinerije otrgao kontroli? I šta se time najavljuje: kraj jednog lokalnog mikrociklusa u kojem SNS suvereno imao političku moć (pa je sada više nema) ili pre kraj jednog globalnog ciklusa.
Nažalost, u najboljem slučaju samo ovo prvo, a možda ni toliko. Jer možda je, što se tiče socijalne organizacije, „slobodno tržište“ ovog puta iznova suprotstavljeno svom hibrisu – solidarnosti, ali mu svakako nije prvi put da se suočava sa onom proverbijalnom rakom koju je sam sebi iskopao i u koju naravno odbija da upadne (a krajnje je vreme). Jer u temelju Kavčićevog argumenta je ona stara tehno optimistička teorija: pretvorite sve u pdf i ostale digitalne formate i sve će biti besplatno. Pa iako i ovog puta probleme pravi tehnologija de facto besplatne reprodukcije (digitalni podatak i digitalni formati), u pomoć će biti pozvana država duradi nešto i njena prateća regulacija.
Stoga imajući u vidu moć utvara kojima se suprotstavio Kavčić, budućnost inicijative ne izgleda najsvetlije. Donekle on i podseća na pozicije koje su pre nekoliko godina držali oni koji su se – prvenstveno kroz p2p tehnologiju i torent sajtove – zalagali za besplatnost sadržaja sa interneta (začudo, sa sličnom argumentacijom: ako je reprodukcija besplatna, zašto bi se plaćala?). I kao što je bilo potkovano naivnom pozicijom tada i sada je: uopšte nije stvar u tome da li je reprodukcija besplatna ili ne, već kome je u interesu da besplatnih stvari i solidarnih rešenja ne bude.
I upravo je zbog toga ovakva vrsta tehnooptimizma potpuno neopravdana – Kavčiću će, kao što su i torentima pre nekoliko godina – glave doći ujedinjena moć neoliberalne države i interesa korporativnih struktura sa zajedničkim zadatkom guranja tržišnih odnosa i ukidanja alternativa. Ono što Kavčić ne razume, je upravo ono što smo dali na samom početku: ovakvi ne tržišni ili paratržišni ekscesi će biti eliminisani.
Žao nam je, ideja jeste plemenita i utopistička: ali jedna fondacija neće moći da promeni društveno ekonomski sistem, a za bilo šta više od utopije biće potrebne neke korenitije promene.
