Svetski dan nauke za mir i razvoj se obeležava svakog 10. novembra od 2002. godine, kada je proglašen od strane UNESCO-a. Obeležava se da bi se naglasila uloga nauke i naučnika u stvaranju održivih društava, te podstaklo objektivno informisanje građana i njihovo uključivanje u nauku, konstatuje se na sajtu UN. Ujedinjene nacije smatraju da bi veće poverenje u nauku i razmena naučnih i tehnoloških saznanja i patenata mogla da pomogne u potrazi za mirom na svetu i razvojem koji ne bi uništio planetu.
Ovogodišnji praznik je posvećen izgradnji poverenja u nauku
„Uloga nauke u oblikovanju naše kolektivne budućnosti može biti ispunjena samo kada postoji poverenje u nauku. To je poverenje u nauku koja podstiče razvoj i primenu rešenja zasnovanih na činjenicama u našem svetu višestrukih izazova“, konstatuje se na sajtu UN.
Zato Svetski dan nauke za mir i razvoj ima za cilj da doprinese tome da javnost bolje razume (iliti doprinese „jačanju javne svesti“) ulogu nauke za mirna i održiva društva; promoviše nacionalnu i međunarodnu solidarnosti za zajedničku nauku svih zemalja; obnovi nacionalnu i međunarodnu posvećenost korišćenju nauke za dobrobit društava; skrene pažnju na izazove sa kojima se nauka suočava putem jačanja podrške naučnim poduhvatima.
Teorije zavere – korov koji vlasti ne čupaju, a algoritam ih zaliva
U našem regionu poverenje u nauku je „na niskim granama“, zajedno sa poverenjem u institucije, meritokratsko društvo i društvenu pravdu. Istraživanja sprovođena nakon izbijanja pandemije koronavirusa su pokazala da čak dve petine građana veruje u teorije zavere o poreklu virusa i njegovim osobinama. Svaka treća osoba u Srbiji je bila nepoverljiva prema vakcinisanju, što je 2021. i 2022. dovelo do toga da se paketi plaćenih i isporučenih vakcina bace, a da, što je najvažnije, ko zna koliko ljudi (uključujući i one koji iz različitih razloga nisu smeli da se vakcinišu), umre ili doživi komplikacije od kovida. U neku od teorija zavere u vezi sa virusom COVID-19 je 2021. verovalo čak tri četvrtine ispitanika na Zapadnom Balkanu.
Naučnici su bili i ostali nemoćni da objasne da vakcina nije lek za pojedinca, da nije čipovanje, da ne izaziva autizam (i da se ne širi vozilima za zaprašivanje komaraca), te da je smisao vakcinisanja postizanje kolektivnog imuniteta. Vlasti i mnogi mediji su, sa svoje strane, bili raspoloženiji da prostor daju širenju dezinformacija, koje su dolazile čak i od kriznog štaba i predstavnika državne administracije (zbog čega se danas protiv nekih od njih vode pravni postupci). Strašne učinke višedecenijskog zanemarivanja obrazovanja u ovom aspektu i aktivnog ulaganja u mitomaniju nauštrb nauke ćemo nesumljivo osetiti prilikom prve sledeće epidemije – poput epidemije malih boginja, u pogledu koje su naša i pojedine zemlje regiona u stalnom riziku.
Ljudi gušteri, HAARP i kemtrejls, a ne nedostatak strategije za gašenje termoelektrana?
Antivakserski stavovi su samo jedna iz spektra zabluda teorija zavere, koje su u regionu uhvatile duboke korene. Pored „epsko-fantastičnih“ ispoljavanja ovog žanra svetonazora, u kakve spadaju poverenje u postojanje ljudi-guštera i masonsku zaveru, ima i onih koji su manje nakićen izraz nepoverenja u nauku, poput poricanja klimatskih promena. Mnogi bi, jednostavno, radije verovali da su za ekstremne klimatske pojave odgovorni zli umovi koji „nas“ targetiraju putem HAARP-a i „kemtrejlsa“, nego naftni biznis i to što i sami, primera radi, voze kola i kad ne bi morali.
„Nepoverenje je toliko da su se, recimo, ideje kontrole vremena uhvatile posebno kod nas, jer se ovde stvara narativ da su ljudi žrtve, da nas neko namerno targetira. Ovdašnje teorije zavera su vrlo okrenute ka tome da je nas neko prevario. Recimo, zašto sad imamo nevreme? ’Zato što nas neko tamo gađa, jer nas mrze’. U principu, u Srbiji su često te teorije ’antiglobalističke’, u smislu da se zamišlja globalistički projekat nekog zla, da iza kulisa sedi svemoćni protivnik koji drži konce. Ovde je to posebno jako jer su toliko urušene institucije“, konstatovao je za Insajder nedavno Nikola Zdravković, novinar koji se bavi klimatskim promenama.
Izbegavanje klasičnih medija, dakako, ne pomaže. Algoritmi društvenih mreža, kako pokazuju istraživanja, doprinose bujanju nenaučnih objašnjenja koja ispituju domete mašte. Primera radi, „Pokazalo se da Fejbuk algoritam dovodi korisnike u ‚zečju rupu‘, gde sadržaji sve više navode na pogrešne zaključke kako raste interakcija korisnika o popularnim temama“, pisao je 2022. BBC na srpskom.
„Savršena oluja“ inetrnosti vlasti i komercijalizovanja obrazovanja, nauke i medija onemogućava razumevanje pravih razloga za superćelijske oluje
Kako je nedavno skrenuo pažnju Insajder, umesto da rade protiv toga, pojedine državne institucije doprinose poricanju klimatskih promena:
„Kad vidimo da imamo klimatske skeptike u RHMZ-u, profesore fakulteta koji šire teorije zavera, pseudonauku na nekim fakultetima, kupovinu diploma, sve to utiče na nepoverenje i onda imamo takvu situaciju“, dodao je Zdravković za Insajder.
Slabom poverenju u nauku zdušno je doprinelo smanjivanje ulaganja u obrazovanje-radi-obrazovanja i tehnološki slabije primenjive nauke. Zanimljivo je da mere štednje i preusmeravanja sredstava u ovim oblastima, odnosno zavrtanje slavine svakom obliku istraživanja i znanja koje ne može biti brzo tehnički primenjeno nisu domaći izum. Naime, u zemljama kapitalističkog centra možemo da pratimo od šezdesetih i sedamdesetih godina, o čemu nas, između ostalog, informišu tadašnje kritike. Smanjivanje ulaganja u nauku, držanje mladih naučnica i naučnika na prosjačkom štapu, komercijalizovanje visokog obrazovanja i medija je kod nas i u regionu, ipak, doživelo razmere zbog kojih već odavno deluju kao autohtona forma.
Kao što smo izveštavali, naša država nepoverenje u nauku dodatno podstiče zabijajući nos u pesak pred nužnošću osmišljavanja ozbiljne strategije za suočavanje sa aktuelnim problemima, kao što je, primera radi, suočavanje sa klimatskim promenama – dakle, ne neupotrebljivog nacrta INEKP-a na čijem predstavljanju je predsednik Privredne komore hvalio otvaranje rudnika, ne podsticanja MHE, nego odgovornog plana za gašenje termoelektrana i zapošljavanje ljudi koji će u njiha izgubiti poslove. Dok takvu strategiju ne bude imala, i za vlast je najbolje da stanovništvo ne zna da živi u klimatskoj krizi, ili da za nju, barem, krivi strane sile – i ljude-guštere.
Naftni lobi protiv nauke i naučnih rešenja, iliti „posle mene potop“
Naš region, ponovimo, u pogledu nepoverenja u nauku i rasprostranjenosti teorija zavere nije jedini već se uklapa u globalne trendove ekonomski i kulturno. Kada su teorije zavere u pitanju, ni sami naučnici se ne slažu u pogledu toga da li bi ih, kao vid „priče“, pojednostavljenog objašnjenja koje sadrži personifikaciju moći koja pokreće neke pojave, trebalo smatrati antropološkom konstantom (to jest pojavom koja je stara koliko i ljudska kultura i jezik) ili bi trebalo primenjivati užu definiciju. Po pojedinim užim shvatanjima teorije zavere su se u Evropi pojavile u ranoj modernosti, odnosno u 16. veku.
Iz tačke gledišta kulturologije, teorije zavere su poštapalica, instrument kom pribegavamo da bismo sebi i drugima lakše objasnili društvenu stvarnost koja je u savremenom periodu, tokom industrijalizacije i globalizacije (odnosno, sa stanovišta one nauke u koju treba vratiti poverenje, od 16. veka, a dominantno u poslednja dva) postala previše složena i teška za razumevanje. Da ne zalazimo sada u to da li živimo u vremenu „post-istine“, „negiranju univerzalija“ i „smrti metanarativa“ – zadržimo se na tome da je lakše, primera radi, reći da „iza svega“ stoji masonska zavera nego razumeti da je nepersonifikovani ekonomski sistem loš i da je i promeniti ga komplikovanije nego doći do zlog „čarobnjaka iz Oza“ iza nekakve zamišljene plišane zavese.
S druge strane, pravi „čarobnjaci“, oni koji su u društveno-ekonomskom sistemu na višim lestvicama hijerarhije, ulažu prilično novca u to da skrenu pažnju javnosti u pogrešnom smeru. Verovatno smo nebrojeno puta pisali o desetinama milijardi dolara koje naftni lobi ulaže u širenje teorija o tome da nema klimatskih promena i o uticaju koji naftaške zemlje imaju i na same naučne izveštaje koji nastaju na najvišim nivoima međunarodne saradnje, poput godišnjih izveštaja Međunarodnog panela o klimatskim promenama UN (IPCC UN).
U takvim okolnostima napori za vraćanje poverenja – i, pre svega, ulaganja u nauku – čine se hvale vredni, ali i do ironičnosti otužni. Gorak ukus je pojačan time što, očito, napredak na polju primenjene nauke, tehnologije i veštačke inteligencije nije dovelo čovečanstvo ni korak bliže miru i održivosti društava. Moglo bi se reći i naprotiv, a taj zaključak potkrepiti poslednjim Izveštajem o nauci UNESCO-a . U pitanju je publikacija koja se objavljuje svakih pet godina i analizira novonastale trendove u politici nauke, tehnologije i inovacija i upravljanja. U najnovijem izdanju, onom iz 2021, je dokumentovana „brza društvena transformacija“ koju podstiče raširenost primene algoritama za brzu obradu podataka koje kolokvijalno nazivamo „veštačkom inteligencijom“, te ocenjeno da će, „ako se ne uspostave zaštitni mehanizmi“ takva transformacija, umesto do sanjanog „oslobođenja“ dovesti do pogoršanja društvenih nejednakosti.
