LGBT+ osobe predstavljaju jednu od najvećih manjinskih grupa radnika, ali isto tako i grupu o kojoj postoji najmanje istraživanja. Prema različitim studijama, LGBT+ osobe čine od 3 do 12 odsto radne snage, ali je tačan procenat teško utvrditi jer LGBT+ osobe često kriju svoj identitet na poslu.
Istraživanja pokazuju da je diskriminacija LGBT osoba na radnom mestu u Srbiji i dalje veoma rasprostranjena, iako zakoni u Srbiji formalno štite sve osobe, uključujući i LGBT+ populaciju, od svake vrste diskriminacije, mobinga i drugih povreda radnih prava.
„Pravo na rad ne sastoji se samo od učestvovanja u tržištu rada, već podrazumeva i inkluzivno prihvatajuće radno okruženje u okviru kojeg osoba može da razvije svoj pun potencijal uz poštovanje, jednakost i slobodu da se izrazi, slobodna od nasilja i osuđivanja“, ističe se u istraživanju „Dostojanstvo na radu“ Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS, koje se bavi položajem LGBT+ osoba na radu.
Ipak, postoji jaz između pravne regulative i položaja LGBT+ osoba u praksi.
Pravno, dakle, LGBT+ osobe imaju jednak položaj i uživaju sva (radna) prava koja su Zakonom o radu, Zakonu o zabrani diskriminacije i Ustavom zagarantovana.
Izveštaj OHCHR-a iz 2015. godine ukazuje da je diskriminacija LGBT+ osoba u svetu rada i dalje široko zastupljena, odnosno da se antidiskriminacioni zakonodavni okvir i kada postoji ne primenjuje efikasno, da prava u okviru radnog odnosa mogu biti uskraćena LGBT+ radnicima, kao i da se LGBT+ radnici suočavaju sa visokim stepenom diskriminacije, verbalnog i drugog uznemiravanja na radnom mestu.
Diskriminacija nastupa već pri prvom razgovoru sa poslodavcem
Udruženje „Da se zna!“ svake godine beleži slučajeve diskriminacije na poslu i pri zapošljavanju. Bojan Lazić iz pravnog tima ovog udruženja za Mašinu kaže da se diskriminacija najčešće dešava onog trenutka kada poslodavac pretpostavi ili sazna da je zaposleni ili kandidat/kinja za posao pripadnik/ca LGBT+ zajednice.
„Tada se poslodavac najčešće više ne javi potencijalnom zaposlenom koji se prijavio na konkurs, a imali smo i drastične slučajeve gde je poslodavac eksplicitno rekao zaposlenoj kada je saznao da je lezbejka, da će joj dati otkaz, jer kod njega ne mogu sa rade pripadnici LGBT+ zajednice“, ističe Lazić.
Udruženje „Da se zna!“ beležilo je slučajeve ponižavanja LGBT+ osoba na radnom mestu nakon saznanja da su pripadnici LGBT+ zajednice.
„U jednom slučaju, kada je saznao da mu je zaposleni gej, poslodavac ga je namerno prebacio na niže radno mesto (da čisti pod, pere suđe…), iako je kvalifikovan za mnogo ozbiljnije i teže zadatke koje je do tada radio. Kolege su ga ponižavale i ismevale ga zbog toga. To je veoma uticalo na njegovo mentalno zdravlje“, tvrdi Lazić.
Šta govore podaci: predrasude, nasilje, diskriminacija
Prema istraživaju IDEAS-a, od svih marginalizovanih grupa najveća socijalna distanca je u Srbiji prisutna prema LGBT+ građanima, pri čemu čak 27 odsto građana ne želi da imaju kolege LGBT+ orijentacije. Skoro 50 odsto građana Srbije smatra da je LGBT+ bolest koju treba lečiti, 2/3 smatra da je LGBT+ orijentacija štetna za društvo, a 3/4 smatra da LGBT+ građani svoju orijentaciju ne treba da ispoljavaju u javnosti.
LGBT+ osobe su značajno češće izložene nasilju, pa je psihičko nasilje doživelo 57 odsto, a fizičko 21 odsto LGBT+ građana i građanki, dok je diskriminaciju doživelo 52 odsto građana i građanki, od čega najviše u zapošljavanju (28 odsto).
Kako iz organizacije za lezbejska ljudska prava Labris za Mašinu navode, najčešći oblici diskriminacije uključuju uskraćivanje zapošljavanja ili napredovanja, uvredljive komentare, isključivanje iz timova i aktivnosti, pritisak da kriju svoj identitet, ali i suptilnije oblike poput uskraćivanja resursa ili zadataka.
Osećaj nesigurnosti i strah od posledica
„Veliki broj zaposlenih se ne autuje na poslu iz straha od posledica, pa diskriminacija često ostaje nevidljiva i neprijavljena. Iako pravni okvir postoji, 93 odsto LGBT zaposlenih smatra da ih postojeći mehanizmi zaštite ne mogu efikasno zaštititi, što dodatno produbljuje osećaj nesigurnosti. Ovakvo okruženje ne šteti samo pojedincima, već i poslodavcima i društvu u celini, jer ograničava talente, profesionalni razvoj i ekonomsko osnaživanje“, za Mašinu kaže Hristina Piskulidis, programska koordinatorka za razvoj zajednice u Labrisu.
Situacija je mnogo teža u manjim gradovima, naglašava Lazić.
„U najvećem procentu slučajeva, LGBT+ osobe na radnom mestu uopšte ne govore o svojoj seksualnoj orijentaciji ili rodnom identitetu. Strahuju da bi im autovanje naškodilo, odnosno da bi mogli da dobiju otkaz ili da budu prebačeni na niže radno mesto. Zato se većina odlučuje da ne otkriva svoj identitet ni kolegama ni poslodavcu“, za Mašinu navodi Lazić.
Žene u posebno ranjivom položaju
Kako Piskulidis ističe, istraživanja Labrisa potvrđuju da je položaj LGBT osoba na tržištu rada u Srbiji i dalje veoma nepovoljan, a da su LBTQ žene i osobe u posebno ranjivom položaju.
„Samo 20 odsto ispitanih oseća se slobodno da ispolji svoj identitet na poslu, što pokazuje koliko su strah i pritisak da se identitet krije prisutni. LBTQ žene su dodatno pogođene jer se suočavaju sa dvostrukom diskriminacijom – zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, ali i zbog pola i rodnih stereotipa. To znači manje prilika za zapošljavanje i napredovanje, veći pritisak da prikrivaju privatni život i gotovo potpuni nedostatak uzora u radnom okruženju. Mnoge ispitanice opisuju i normalizaciju neprijatnih situacija, pa diskriminaciju ponekad i ne prepoznaju ili je ne prijavljuju iz straha da će izgubiti posao“, za Mašinu kaže Piskulidis.
Najvažnije je prijaviti diskriminaciju
Udruženje „Da se zna!“ pruža pravnu i psihološku podršku žrtvama diskriminacije na radnom mestu. U ovoj i prošloj godini pružili su preko petnaest pravnih saveta u toj oblasti. Kontaktirali su firme i fabrike gde su se LGBT+ osobe žalile na diskriminaciju i tražili da promene ponašanje.
Labris nudi besplatnu pravnu i psihološku pomoć LBTQ ženama i osobama, što mnogima olakšava da potraže zaštitu i razmotre sledeće korake.
„Ono što je utisak jeste da kada poslodavca koji diskriminiše kontaktira neko udruženje, ipak im nije svejedno, pa nešto i urade (izvine se, promene ponašanje prema zaposlenom…). Zato pozivamo LGBT+ osobe da nam prijave takve slučajeve“, navodi Lazić.
Kako sagovornik Mašine dodaje, za diskriminaciju na radnom mestu, građanke i građani se mogu se obratiti pritužbom Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Ako se radi o diskriminaciji u javnoj upravi onda se pritužba može uložiti i Zaštitniku građana, a može se podneti i tužba višem sudu. „Da se zna!“ savetuje i obraćanje organizacijama civilnog društva koje svojom ekspertizom mogu veoma pomoći.
„Najvažnije je prijaviti diskriminaciju, zato ohrabrujemo sve LGBT+ da nam prijave diskriminaciju na radnom mestu“, zaključuje Lazić.
Ključni korak ka stvarnoj zaštiti je dosledna primena postojećih zakona, efikasni i anonimni mehanizmi prijave, kao i edukacija menadžmenta i zaposlenih, smatraju naše sagovornice.
Spori postupci i nepoverenje u institucije – diskriminacija koja ostaje nevidljiva
Mehanizmi zaštite postoje – zaposleni mogu da se obrate HR službi ili povereniku za ravnopravnost u firmi, a na državnom nivou Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, Inspektoratu rada ili sudu, podsećaju iz Labrisa.
Međutim, istraživanja pokazuju da čak 93 odsto LGBT zaposlenih veruje da ovi mehanizmi ne pružaju stvarnu zaštitu, a prijave su retke zbog straha od autovanja, sporih postupaka i nepoverenja u institucije.
„Često ni same kompanije ne primenjuju sopstvene procedure, a mnoge ih ni nemaju. Zbog toga diskriminacija ostaje ,nevidljiva‘ i neretko se prihvata kao nešto što treba istrpeti da bi se zadržao posao. Ipak, postoje primeri dobre prakse u stranim i većim privatnim firmama, posebno u IT sektoru i drugim uslužnim delatnostima, koje sprovode edukacije, jasno ističu nultu toleranciju na diskriminaciju i time stvaraju osećaj većeg sigurnosti – dok je u javnim ustanovama i državnim preduzećima osećaj zaštite znatno slabiji“, navodi Piskulidis.
Ključni korak ka stvarnoj zaštiti je dosledna primena postojećih zakona, efikasni i anonimni mehanizmi prijave, kao i edukacija menadžmenta i zaposlenih, smatraju naše sagovornice iz Labrisa.
Upravo zato Labris realizuje projekte poput „Unapređenja ekonomskih prava i rodne pravde za LBQ žene u Srbiji“ (podržanog od strane Fondacije Kvinna till Kvinna), u okviru koga se vodi kampanja #PonosneNaPoslu.
Kako iz Labrisa dodaju, ove godine aktivnosti projekta posvećene su pre svega ekonomskom osnaživanju LBTQ žena kroz edukacije, mentorsku podršku i informisanje o radnim pravima – dok će naredne godine pažnja biti posebno usmerena na senzibilizaciju poslodavaca i ljudi iz biznis sektora, kako bi se stvorilo bezbednije i pravednije radno okruženje.
