Povodom nedavnih zbivanja u Parizu i ubistva novinara u listu „Charlie Ebdo“ Francuska vlada najavljuje mobilizaciju velikog broja vojnika-policajaca u cilju pojačane zaštite urbanih centara od terorističke pretnje, te nove mere u pogledu daljih ograničenja socijalne mobilnosti. Ovakvi mehanizmi kapitalističke države i evropske birokratije služiće isključivo daljoj getoizaciji i klasnoj segregaciji, te militarizaciji i čvršćem disciplinovanju, a u konačnici jačanju ekstremno desnih pokreta. Efekti ovakve politike nisu tako daleko ni od Srbije, kako se možda sada čini.
Ako bismo pravili spisak filmova koji su presudno uticali na moju generaciju, film „Mržnja“ bi se svakako kotirao veoma visoko. U tom maestralnom radu postoji jedan zanimljiv momenat: iako se čitava radnja dešava u Parizu,[1] Ajfelova kula se pojavljuje samo jednom, kao udaljeni i jedva vidljivi arhitektonski element koji štrči iznad panorame Pariza dok junaci bleje na krovu neke zgrade. Pogledati ga danas, posle ubistva karikaturista satiričnog časopisa „Charlie Ebdo“, znači baciti sasvim novo svetlo na čitavu problematiku. Jer jedna se dimenzija zločina u Parizu u mejnstrim medijima uporno zaboravlja: socijalna.[2] Ono što je mnoge začudilo jeste da su napadači bili francuski građani, da su rođeni u Francuskoj i u njoj odrasli. A odgovor je: za veliki deo Francuza Ajfelova kula, kao simbol političkog, ekonomskog i urbanog središta, tek je nejasni i udaljeni obris na horizontu i jedno neispunjeno obećanje. A u Francuskoj se ne dešava ništa što nije već globalni trend: pauperizacija stanovništva, njegova socijalna segregacija i getoizacija siromaštva. Onemogućena socijalna pokretljivost velikog dela stanovništva proizvela je resantiman koji se materijalizovao u rasnim, verskim i etničkim napetostima: a nesumnjivo je da je to mehanizam nastanka ekstremno desnih pokreta, ali i situacija na kojoj svi oni grade svoju nesumnjivu i opasnu popularnost. Uprkos sakralizaciji citoyena, uprkos svakom fraternite ‒ ovo je evropsko društvo socijalno i klasno duboko podeljeno, tektonske socijalne pukotine gotovo planski prate etničke rasede, a zemljotrese izazvaju klasni antagonizmi koji formu religijske netrpeljivosti dobijaju tek zbog potiskivanja onog klasnog u korenu problema. U takvoj situaciji, fiksacija na slobodu izražavanja je, iako je s jedne strane nužna, jednostavno nedovoljna.
Nije jasno da li je fraternite refleksija ili uzrok diskursa o nacionalnoj zajednici kao zajednici srodnika.[3] Kako god bilo, bratstvo uvek nekoga isključuje: feministkinje su svojevremeno isticale da su isključene sestre. Za privilegovanu poziciju brata, onima koji se nisu rodili kao beli hrišćani i muškarci valjalo se boriti, a danas iziskuje dodatni napor jer se fraternite nalazi pod napadom ekstremne desnice i njene etno-nacionalno-hrišćanske demagogije.[4] Drugim rečima, brojanje krvnih zrnaca nije nezamislivo ni u postojbini citoyena. Ako ćemo u malo dublje uzroke svađe među braćom, moramo zahvatiti i ovaj nivo.
U takvoj situaciji Francuska je najavila mobilizaciju deset hiljada vojnika-policajaca,[5] koji će biti raspoređeni po urbanim centrima kojima preti opasnost od terorističkih napada. U ovako zapaljivoj situaciji izvođenje ove vojske-policije na ulice teško da može situaciju da smiriti, a gotovo je sigurno da ne može trajno da smanji probuđene tenzije. Ono čega se sada treba plašiti zasigurno je prelivanje governmentalitija omogućenog terorističkom pretnjom na političke alternative i marginalizovane socijalne i društvene grupe. A u kontekstu savremene kapitalističke države, disciplina na ulicama zapravo znači ništa drugo do klasnu, rasnu, socijalnu i estetsku disciplinu. I bojim se da je upravo to motiv jer je sećanje na nasilne proteste od pre nekoliko godina ‒ kada su „ružni, siromašni i zli“ pokuljali na ulice i upropastili bulevarsku idilu Pariza ‒ još veoma sveže. Čak i sama pomisao na teško naoružane vojnike ispred nezavisnih medija, pa i „Charlie Ebdoa“, dokida deo njihovog kritičkog potencijala. Jer disciplinu ne proizvodi aktivnost policije već njeno prisustvo.
Drugi tehnokratski potez najavljen ubrzo nakon napada bila je najava revidiranja politike mobilnosti, to jest reinvencija granica u Evropi. Daleko od toga da je ovakav potez tek marginalan, i njegova se prava težina može videti tek u sprezi s gorepomenutom militarizacijom društva. Zapravo reinvencija granica daleko više predstavlja srce političkog projekta koji je i krunisan i legitimiziran napadom na „Charlie Ebdo“, nego što je to militarizacija društva. Temelj savremenog projekta neoliberalizma, pored ostalih, čini i disproporcija propustljivosti granica za kapital i za građane. Upravo su zarad toga evropska birokratija i nacionalne države unutar nje već godinama unazad ništa više do sistem izmešanih nadležnosti kojima je cilj, s jedne strane, dezintegracija granica za kapital i njegovu repatrijaciju, a sa druge njihovo usložnjavanje za građane. Te granice ne samo da postaju manje propusne za ljude, one postaju slojevite, estetske (jer vas neki izgled više kvalifikuje za policijski pretres nego neki drugi), postaju složenije i prostorno se razlivaju po urbanim sredinama ‒ granice danas ima svaki komšiluk.[6] Ova je imaginarna geografija posledica i/ili uzrok projekta konstruisanja i legitimisanja kapitalističke prostorno-estetske ideologije: kapital u centru, a sirotinja na periferiji. U izmišljanje, projektovanje i materijalizaciju ovog reda ulažu se ogromni resursi i napori savremenih država.
Tako su tehnokratski policy pristupi decenijama sistematski hranili getoizaciju, zatvaranje prostornih, estetskih i ideoloških centara, klasnu izolaciju i mehanizme zaprečavanja socijalne mobilnosti. U tom kontekstu i države EU danas dobijaju nove funkcije: funkciju održavanja klasnog reda na nivou kontinenta i funkciju klasnih nespojenih sudova. U tom smislu, pošto je prostorno-socijalno disciplinovanje urbanih celina jedan od često rabljenih metoda, militarizacija urbanih sredina zapravo je raspoređivanje agenasa granica po urbanom prostoru. Još jednom: nusproizvodi su suština. A nusproizvod će biti dalja socijalna segregacija po etničkim, nacionalnim i državnim granicama koja će na ruku ići samo radikalnim desnim pokretima.
To je združeni rad rekonzervativizacije, restauracije kapitalizma i etničke, verske, socijalne i estetske paranoje.
1 A većim delom u predgrađu Pariza. U rabljenju razlike između preiferije i centra, odnosno u isticanju njihove socijalne udaljenosti i izolovanosti centra se nalazi ključ za razumevanje. 2 I da ne bude zabune, ukazivanje na socijalnu dimenziju resantimana nije ni opravdanje zločina niti njegova amnestija. 3 Naravno, kao i kod svih pojmova iz domena društvenih disciplina: najverovatnije je i jedno i drugo. Drugim rečima, u pitanju je dijalektički odnos. 4 Temelj te desne demagogije, usput, nije ništa drugo do bratstvo shvaćeno bukvalno: kao srodstvo. 5 Granica je ionako postala krajnje nejasna ‒ em policija prolazi kroz proces militarizacije, em se vojskama sve češće delegira posao disciplinovanja stanovništva. 6 Jer granice su i rasne, i klasne, i socijalne, i religijske. A u najradikalnijem su slučaju sve one jedna granica. To je prava radikalizacija.
