Šta ćemo sa Ukrajinom? Leva, desna, leva… Ili 10. maj ili kraj

Contra principia negantem non est disputandum

Nelojalni novinari i aktivisti zagonetno nestaju a da svetionici slobodnog novinarstva samo trepću, gase se You Tube i druge on-line platforme i nalozi kritičara režima ili njegove pokroviteljske ratnohuškačke politike, cenzurišu se tekstovi i diskusije, skidaju za širu sliku ratnih događanja nezgodni dokumentarni zapisi, naručuju kolumne za što naučnije ocrnjivanje neprijatelja, šešeljizuje se i neofašizuje retorika najmoćnijih funkcionera, uspostavljaju neo-Ministarstva istine. Gde? Nešto je naizgled čudno, jer to rade (i) tzv. liberalno-demokratske vlasti, ne samo one konzervativne „populističke“ od kojih bi se to očekivalo.¹

Ali zašto jedan nezavisni sajt kao Counterpunch kao posebnu temu uzima pristrasnost američkih mejnstrim medija u izveštavanju iz Ukrajine? Zašto na Democracy now mora snishodljivo da se predlaže objektivniji pristup izveštavanju iz Ukrajine, ako je jasno da se jednostranim izveštavanjem raspaljuje rat i razaranje? Zašto na sve to jedan Čomski nevoljno mora da ističe da je Tramp jedini političar u Americi koji želi da se rat u Ukrajini što pre završi pregovorima?

Nadalje, zašto leve, sasvim marginalne partije imaju drastično suprotstavljene stavove po pitanju agresije Rusije u Ukrajini ali i nedavnih ratova u Siriji, Libiji, na kraju i u Jugoslaviji, kao da od tih stavova zavisi neka njihova politička moć, koju sasvim očigledno nemaju (što znači da su razlike duboke i konceptualne a ne oportune, pragmatično-političke)? Zašto jedan sindikat lučkih radnika u Evropi sprečava transport ruske robe a drugi transport oružja za Ukrajinu a pri tom bivaju kritikovani sa podjednako levih pozicija?

Retrospektivno, slične kontradikcije zapažaju se i u Žutim prslucima, Kanada konvoju, Brexitu, u anti lock-down protestima (za ideološki bekgraund kojih su nemački istaživači formirali termin „dijagonalizam“ jer učesnici uzduž i popreko zahvataju sve ideološke pozicije); na kraju, i u tako ozloglašenom fenomenu kao što su teorije zavere. Ali ako za pokrete tipa thruters možemo reći da su još iracionalniji od vladajućeg režima, još paranoičniji od njegovih političara i medija, još potkupljeniji i impregniraniji vladajućom ideologijom od samih ideoloških aparata države, ne možemo ipak garantovati da su njihovo ogorčenje i u vezi sa tim njihova načelna protestna misija pogrešni ili uzaludni.² Šta ako iz stanja koje Buden tačno opisuje kao cenzuru svake dijalektike,³ vladajući sistem i režim više ni ne umeju da se vrate u svet racionalnosti, objektivnosti, istinitosti?

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Korupcija jezika o korupciji

U radu „Politička korupcija u eri transnacionalnog kapitalizma“ o funkciji diskursa o korupciji u neokolonijalnim politikama „tranzicije“, zaključuje se da je sama reč korupcija uspešno korumpirana, da je postala oblik praktičnog (po mnogo čemu i rutinski rasističkog) etiketiranja i reketiranja tranzicione periferije a koje ujedno služi ucenjivanju i paralisanju kritičke misli a pre svega materijalističke, dekolonijalno zasnovane društveno-sistemske kritike.

Liberalistička tj. iliberalna elita⁴ je u svom operativnom licemerju prisvojila nekad (davno) vrednosno i načelno leve političke retorike, čime su reči sloboda, pravda, jednakost postepeno zadobijale (za buržoaski istorijski pokret tipično) pervertirano značenje: i kada su najiskrenije izgovarane i najradikalnije zagovarane, te reči počinju i završavaju u domenu buržoaske politike, dakle suštinski nepravedne, diskriminatorske, eksploatatorske i subordinirajuće društvene prakse – samim tim nepogrešivo u domenu istorijske, globalne, univerzalne DESNICE. Tako se (i) sa nekakvim kvazi-levim retorikama praktično, podstaknuto i Detantom, postepeno okupirao i uzurpirao jezik i govor globalnih komunikacija i konverzacija, međunarodnih institucija, nauke i kulture, i opravdavao režim suštinske i skamenjene ekonomske i političke nejednakosti, koji garantuje globalni status quo.⁵

Izloženi smo ali i podložni vladavini (od stvarnosti bezbedno odmaknutog) aistoričnog spleta ideja, koje, kako bi ih Hegel kritikovao „hoće da i dalje postoje u vremenu ali da od njega više ne zavise“: humanitarizam zamenjuje istorijske kompenzacije, identitetske borbe klasnu borbu, pravo po rođenju pravo po društvenim zaslugama i uloženom radu. Danas, kada nakon agresije neoliberalizma u ekonomiji a u vezi sa tim i Zapada u Hladnom ratu emancipatorske politike istorijskog radničkog pokreta već preko pola veka decenije bivaju derogirane, raskomadavane, identitizovane, atomizovane čime je globa/lokalno raspršena, identitizovana i atomizovana organizovana radnička klasa, ona prava desnica, pokušavajući u situaciji truljenja kapitalom kontrolisanog parlamentarizma da nađe kohezivne, afektivne i motivacione resurse dezorijentisanog i defragmentisanog glasačkog tela, manje ili više vešto (mora da) koristi i te raspršene, dekomponovane i dekontekstualizovane ostatke univerzalno levih politika. Naravno, ta desnica ne namerava da ih zaista i praktikuje, računajući da će podjednako kampanjski izmanipulisati kampanjsku agregaciju rasutih nezadovoljstava i otpora.

Leva, desna, leva…

Srodne kontradikcije bujaju i u komentarima rata u Ukrajini. U situaciji opšteg zabašurivanja, ignorisanja, i falsifikovanja u izveštavanju, jedan Tucker Carlson predstavlja se kao „glas razuma“ (što bi dotični rekao: watch!), ako svakako ne u ideološkom (jedna od njegovih patetično-oportunih teza je „demokrate brane granice Ukrajine od Rusa umesto granice SAD“, od migranata naravno) a ono ipak u nekom zanatskom smislu. Ali pored profesionalaca sada i fašistoidni opskuranti i amateri zadobijaju auru poštenja, otvorenosti, istinitosti, svega onoga što liberalistička elita sebi ne može natakariti ili priuštiti ni najveštijim manevrima. Razlog je jednostavan – segregacionistička, diskriminacijska, socijal-darvinistička ideologija i retorika desnice mnogo vernije i istinitije odslikava taj isti, kapitalistički sistem za koji se inače, okolišeći i manipulišući jezikom i terminologijom, zalaže i (buržoaski-)leva retorika – usled čega njeno pozicioniranje objektivno deluje kao blef a subjektivno je u najboljem slučaju lip service.

I kad smo kod blefa, ponašanje u kritičnim situacijama postaje opasno blizu onom bolesno zavisnih kockara, u panici će lako zaigrati va banque, založiti bez mnogo premišljanja i „porodični nakit“ tj. ceo korpus ljudskih prava, slobode štampe, jednakosti pred zakonom. Ali problem je što se pri va bank kockanju sve to može i izgubiti, kao što pokazuju opasni slučajevi mogućih presedana u vezi prava na abortus ili lgbt prava pred američkim vrhovnim sudom (u ovom drugom, ništa manje nego, sic! – pod izgovorom odbrane umetničkih sloboda).

Povremeno ućutkani Gonzalo Lira⁶ je možda tipičan primer rezultata tog kockanja, jer iako umesto analize sistema koji ih neminovno reprodukuje, u svojim komentarima potpuno pacerski demonstrira lični animozitet prema elitama (kao da su problem njihove subjektivne osobine a ne objektivne okolnosti koje reprodukuju takve kadrove), iako se njegove „ekspertske“ prognoze pokazuju kao netačne i navijačke, nepodnošljiv je sa stanovišta naše stvari pro-zapadne elite u medijskom ratu u i oko Ukrajine.

A naša stvar(nost)?

Sve nam nekako zvuči isuviše poznato da bi bilo čudno. Zar nisu jugoslovenski komunisti i sami bili svojevrsni pioniri u procesima divlje ideološke nadgradnje desne politike na levu retoriku?⁷ Atomizacija radničke klase Zakonom o radu, pa identitizacija zatvaranjem ekonomije u republičke/nacionalne okvire koji su zatim bili na različite, tržišno-konkurentske i po sebi mnogostruko suprotstavljene načine izloženi i usmeravani prioritetima (čitaj diktatima) centralnih kapitalističkih ekonomija, dovela je neminovno do parcelizacije, partikularizacije privredne sfere, i posledične degeneracije ekonomskog planiranja i delovanja a time postepeno ali sigurno i ideološkog, pa neminovno i političkog prostora.

Pošto su nagomilani problemi, usled polovične ideološke cenzure (koja po rezultatima ume da bude i gora od potpune) delovali kultur-hegemonijski nevidljivi, nemušti, neartikulisani i samim tim neočekivani⁸, a posebno šokantni u svojoj terminalnoj fazi, nije ni bilo vremena za ozbiljnija ideološka pregrupisavanja i prestrojavanja. Tako su na istim stranama fronta, praktično kao saborci završavali naslednici parcijalizovanih pa otuđenih segmenata SKJ politike (Milošević, Đukanović, Račan, Kučan) i fašisti ili fašistoidi tipa Šešelja, Tuđmana, Janše.

Zar ne kusamo istu ideološku mućkalicu danas i u Ukrajini, gde sa Zapada nastupaju Azov, Desni sektor i (glumljene) prazne EU fraze slobode i demokratije a sa Istoka Wagner, zastave SSSR-a i politike (tajno-)planske nacionalno-centralističke privrede kao opcije za koliko-toliko razvojnu ekonomiju kapitalističke periferije.⁹ Pervertirane retorike razvoja i integracija su nusprodukti liberalističke ekvilibristike (prema kom iste onda panično a površno orijentišu svu logiku svoje dalje reprodukcije), a kao neki kompromisni rezultati „pregovaranja sa istinom“ vrlo lako ih rekuperiraju sva fašizovana društva koja onda kompulsivno, „populistički“ potražuju nazad istinu, pravdu i naravno državu otuđenu od narodnih masa (a koje navodno predstavljaju frustrirani malograđani kao nukleus svakog fašističkog projekta).

S druge strane, kombinovane su lažne alternative „ravnomernije raspoređenog“ statusa quo (tzv. multipolarnost sveta, kao da je to samo po sebi rešenje kontradikcija kapitalizma), i nostalgije za državom idejnog i materijalnog mira i reda (a kao i u prvom slučaju, i te „alternative“ guraju razne frakcije malograđanstva ogorčenog neuspesima u globalokalnim trkama premoći i prestiža). Tužno i ružno i opasno, sve u svemu: morbidno.

Slom glajhaštunga lokstepa

Buden je, opisavši refleksnu reakciju EU zemalja u prvim danima agresije, između ostalog zaključio: „preko noći eno ih u pozi „svi za jednoga, jedan za sve!“. Šteta da se takav poznavalac jezika i prevodilaštva nije setio sjajne nemačke reči za takvu vrstu maršujuće homogenizacije: gleichschaltung. Imamo i u engleskom ništa manje slikovit izraz: lockstep! I to je to – glajhšaltung lokstepa – što sada gledamo u svim buržoaskim medijima svih zaraćenih strana. Posledica je ignorisanje ili nasilna inkorporacija svih konfliktnih ideja i izbora, svih objektivno-sistemski mogućih političkih perspektiva (nazad) u jedan te isti ideološki domen, u reprodukciju vlasničkih i time svih odnosa moći aktuelnog sveta. Reklo bi se, samouverenost tipična za stanje hibrisa. A posle hibrisa i treba da sledi slom – kao opšte olakšanje i oslobođenje.

Šta bi bilo pravedno rešenje ove surove tragedije, opravdano se pitaju milioni već i milijarde ljudi? Na papiru koji naravno ne postoji, to bi moglo biti uključenje cele Ukrajine i u EU i u EAEC. Takvo nemoguće rešenje bi otvorilo procese pregovaranja i integracija, reartikulacija odnosa i istorijskih kompenzacija globalnih periferija (kao i onih unutrašnjih, unutar niza zapadnih država) čime bi se upravo otvorile teme koje su zatvorene pitanjima suvereniteta, blokovske globalizacije, identiteta. Za to bi sigurno glasala većina građana Ukrajine. A onaj ko to neće je konceptualno odgovoran za nastavak rata i nije nimalo upitno ko je to (evo, ako ne znate, reći će vam Jeffrey Sachs).

Sve sistemske pa samim tim naravno i religijske taktike i strategije pomirenja sa kontradikcijama su potrošene. Vremena su armagedonska a mišljenja nerevolucionarno defetistička. Ogromna većina naroda Ukrajine i Rusije nezainteresovana je za učešće u ratu, barem ne ovakvom. To u nedostatku drugačijeg društvenog horizonta imaginacije/očekivanja ostavlja i medijsko/idejno i terensko bojište profesionalnim vojskama, dakle sigurnom, tehnološki naprednom sejanju smrti i zločina. Sad više nema gde nazad: ili 10. maj, konačna likvidacija svih imperijalnih i kolonijalnih aspiracija i intervencija ili – kraj.¹⁰

1. U tom smislu, ućutkivanja, progoni, zabrane ono malo opozicionih glasova i nelojalnih medija u Rusiji odmah po početku rata u Ukrajini su sve samo ne neočekivani, otud u linkovanim primerima, samo jedan, zaista zapanjujući primer iz Rusije – koji inače nije cenzurisan.
2. U radu „Nečuvene teorije zavere …“ autor utvrđuje da je pokret suštinski doprineo kvalitetnom preispitivanju uloge i funkcionisanja vlasti u vezi sa terorističkim napadom u Njujorku 9.11.; Važno je i zapažanje Vijay Prashad-a o „vrlo pametnom mobilisanju diskursa o teorijama zavere“ – da bi se omalovažile razložne sumnje i otpori vladajućim narativima, od 8.15)
3. “Let’s get back to the point: the total irresponsibility and total responsibility of the West are two sides of the same coin. The fact that they don’t come into conflict is due to a censorship technique called whataboutism – a taboo that the liberal mind has imposed on dialectics in general”. (Buden na e-flux)
4. Teško je koristiti termin „liberalna“ jer jednostavno po sebi nije liberalna, iz razloga što ekonomska politika koju podržava i održava ne omogućava liberalizaciju već naprotiv, prouzrokuje iliberalizaciju društva i autoritarizam, pogotovu na kapitalističkim periferijama, videti radove Agnes Gagyi.
5. A za koji se zapadne elite jedino i bore, bilo u ekonomskim, kulturnim, klasnim, hibridnim, proxy itd. ratovima; Ričard Wolff: „Uzrok rata u Ukrajini je borba političkog mejnstrima tj. sve desnijeg centra, za održanje globalnog i lokalnog statusa quo“, od od 15.10.
6. SBU ga je uhapsio i zadržao sedam dana ne obaveštavajući nikoga, banovan je privremeno sa Tvitera, na Telegramu i You Tube-u mu je misteriozno uskraćen pristup nalozima ali javlja se i dalje na svojoj novoj You Tube stranici – bez prava da komentarše istragu koja se vodi protiv njega. Primer alt-right eksploatacije slepih mrlja liberalističke hegemonije; njegova aktuelna, ’idiosinkratična’ harizma oslonjena je na reflektovanje pozicije periferija jezikom i žargonom centra, što se na prvi pogled čini kao pozajmljivanje jezika kao oruđa oslobođenja ali je u suštini samo još jedan oblik ekstrakcije sa periferije, jer tamošnje/ovdašnje objektivne probleme i teškoće prevodi u afirmaciju tema i teza američke neokonzervativne desnice.
7. Pri čemu direktno ili ne, potvrđuju teze da su u suštini bili ili postali „liberali“, preporuka za jednu od diskusija na YT kanalu Osmatračnica koja se dodirnula i te teme.
8. Barem za srednju klasu koja je u tim procesima ponajbolje i prolazila a zauzvrat, kao nosilac kulturne hegemonije krila ili oportunistički i cinično kritikovala njihovu prirodu.
9. S tim što je u slučaju Rusije to suštinski nacional-kompradorska politika, otkuda i potiče stalno kontradiktorni svadljivo-pomirljivi stav ruske elite prema Zapadu; Oliver Stoun očajava u nedavnom intervjuu: „Putin stalno zove američke vlasti partnerima, rekao sam mu da prestane jer oni to nisu“. Zanimljiva je zajednička tačka CV-a novopostavljenih guvernera u oblastima Rusije pogođenih požarima (ali, kao što se navodi u članku, i moguće izabrane kao ambicioznije naslednike guvernera nedovoljno agilnih u pogledu servisiranja rata u Ukrajini). Svi su išli u školu za guvernere. Ali, tu sigurno nisu učili kako se radi de-linking (u smislu za nas relevantne teorije Samir Amina). Ali pitanje je i koje znanje je relevantno za bizarnu sadašnjicu de-linkinga centra OD periferije?
10. Gde bi srećan kraj bio istorijsko poništenje (?samo vrhuške) dobrovoljno varvarizovanog prvog i drugog od strane obespravljanih i opljačkanih i time politički kultivisanih masa trećeg sveta (savet drugarice koja radi u poljoprivrednoj apoteci pa se valjda razume i u postupanje sa stokom).