Ako i postoje drugi razlozi za smenu načelnika na VMA, onda je to zbog toga što su potpisnici apela „Ujedinjeni protiv kovida“ bilo presudno za njihovu smenu, izjavio je povodom smene načelnika anesteziolog Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta. On je za N1 naveo da „opravdano sumnja“ da su u pitanju „redovne kadrovske promene“, kako je to saopštilo Ministarstvo odbrane.
Početak jeseni je zbog početka školske godine i straha od sasvim izvesnog ponovnog talasa epidemije koronavirusa (da li se prvi uopšte završio?) ionako prilično tenzičan. Situaciju je dodatno podgrejala informacija da se na VMA smenjuju načelnici čija su imena na spisku „Ujedinjeni protiv kovida“ koji traže i smenu republičkog kriznog štaba.
„Progon je svuda i nije bezazlen. Preti se otkazima. KBC Zvezdara je napustilo tri anesteziologa u proteklom periodu, dva neurologa, dvoje kolega u Subotici. Pod ogromnim su pritiscima, prisiljeni često da rade bez opreme“, naveo je predsednik Sindikata lekara i farmaceuta u gostovanju na televiziji Nova S.
Pored očiglednih razloga da se situacija u zdravstvenom sistemu treba smirivati zbog predstojećeg perioda, koji ako ikako bude ličio na prvu polovinu godine neće biti ni najmanje lak za radnice i radnike u zdravstvu pre svega, jedno od ključnih pitanje je i zašto je opasno da npr. anesteziolozi napuštaju svoja radna mesta ili dobijaju otkaze?
„Previše lekara specijalista“
Na nedavno održanom javnom programu „Dečije bolesti zdravstvenog sistema u nastanku i tranziciji“ u organizaciji Centra za jugoslovenske studije, pulmološkinja dr Nada Vasić je izjavila da je Srbija na pragu smenjivanja generacija lekara sa specijalizacijama koje nema ko da zameni. Po njenim rečima, sadašnji lekari koji odu u penziju ostaviće iza sebe radna mesta koja će se gasiti, jer nema ko da ih zameni. To je posledica, ispostavilo se, potpuno pogrešnih obrazovnih ali najpre zdravstvenih politika koje su se sprovodile tokom dvehiljaditih.
Konkretan problem svoj koren vuče u uredbi donetoj 2005. godine, kada je na čelu Ministarstva zdravlja bio Tomica Milosavljević. Još 2003. godine tadašnji je ministar zdravlja najavljivao promenu zakonske regulative kojom bi se preglomazni javni sektor u zdravstvu konačno racionalizovao i smanjio. Tada su, pored otpuštanja lekara i medicinskog osoblja, uvođenja dopunskog zdravstvenog osiguranja, brisanja određenih usluga iz registra usluga koje pokriva Republički zdravstveni fond, uveo i zabranu volonterskih specijalizacija.
To je u praksi dovelo do smanjenja broja specijalizanata/kinja u bolnicama, a na specijalizacije su mogli samo oni koji imaju odobrenje Ministarstva zdravlja. Tadašnji plan Ministarstva bio je da u budućnosti razvija primarnu zdravstvenu zaštitu, a za to su smatrali otežavajućom okolnošću činjenicu da je sistem bio navodno prezasićen lekarima specijalistima i subspecijalistima.
Uveden je novi restriktivni kriterijum za odobravanje specijalizacija, koji je obavezivao lekare da prvo provedu dve godine radeći u struci, pa tek onda da traže usavršavanje. Prateći tadašnje preporuke Svetske banke i Evropske agencije za rekonstrukciju, po kojima jedan doktor medicine specijalista ide na 50.000 stanovnika određene teritorije, dok jedan doktor specijalista pedijatar za školsku decu treba da pokriva 1.800 đaka, ministarstvo je zaključilo da postoji višak lekara, poput, pedijatara.
Tada su, bez jasnih kriterijuma, ukinute tzv. volonterske specijalizacije, koje su lekari sami plaćali. I pored jasnih negodovanja lekara i organizovanih protesta u Ministarstvu zdravlja u to vreme, ministarstvo je bilo odlučno u svojim odlukama.
Volonterske specijalizacije su ponovo dozvoljene tek početkom 2015. godine. Imajući u vidu da one traju u proseku četiri godine, jasno je da već godinama postoji problem sa manjkom lekara, o čemu se povremeno pisalo u medijima.
Kakvo je danas stanje sa specijalizacijama?
Vrlo brzo se ispostavilo da su zbog ovakvih politika neke grane medicine ostale deficitarne, odnosno da je nastao manjak lekara specijalista. O manjku lekara sa specijalizacijom se govori godinama unazad, a problemi nisu rešeni ni ponovnim uvođenjem volonterske specijalizacije 2015. godine. Spisak deficitarnih zanimanja u medicini je i nakon toga ostao predugačak. Samo ove godine na njemu se nalazi sedamnaest grana medicine i jedna iz oblasti dentalne medicine. Među njima su između ostalog i anesteziologija, radiologija, opšta medicina ali i epidemiologija i imunologija.
Problemi koje je prouzrokovala loša politika se ipak situaciono ne mogu rešiti jer samo obrazovanje lekara podrazumeva mnogo rada, truda, novca ali i vremena. Specijalizacije traju od tri do šest godina, u zavisnosti od grane medicine u kojoj se ona obavlja. Njihovo finansiranje može pokrivati republički budžet ili specijalizanti i specijalizantkinje mogu samostalno pokrivati troškove svoje specijalizacije. Iako volonterske specijalizacije nekima mogu omogućiti priliku za usavršavanje koje im može pomoći u traženju posla u inostranstvu, iz perspektive države problem deficitarnih zanimanja se rešava prebacivanjem troškova na specijalizante, a da im se ujedno ne garantuje zaposlenje nakon toga.
Istovremeno, dok se sadašnja vlast hvali kako je ponovnim uvođenjem volonterskih specijalizacija rešila problem podkapacitiranosti medicinskim radnicima, dodatni problem stvara i činjenica da se naši lekari školuju da bi zbog nemogućnosti zaposlenja (što zbog normi, što zbog zabrane zapošljavanja) ili loših uslova rada i potplaćenosti, trbuhom za kruhom išli u zapadnu Evropu, a najčešće Nemačku.
Kako piše Nemanja Rujević u tekstu „Stetoskop u koferu“ objavljenom na Mašini još 2017. godine, zarade medicinskog osoblja u Nemačkoj nominalno su pet do šest puta veće nego u Srbiji, što nudi tri do četiri puta veću kupovnu moć. Dok u srpskom državnom zdravstvu lekari zarađuju od 500 do 700 evra mesečno neto, a medicinske sestre oko 250 evra – sume koje, kao i kod većine drugih poslova u Srbiji, ne dobacuju ni do osnovnog ljudskog dostojanstva. „Zov puke mogućnosti da se u normalnim uslovima radi i zaradi dovoljno tako se ispostavlja kao odlučujući“, zaključio je Rujević.
Kako do objavljivanja ovog teksta Nacionalna služba za zapošljavanje nije odgovorila na pitanja novinarke Mašine koliko ima trenutno nezaposlenih lekara u Srbiji, prema dostupnim statistikama za avgust ove godine, nezaposlenog medicinskog osoblja (zbirno za lekare i ostalo medicinsko osoblje) ima 14.737, od čega preko 11.000 njih čine žene. Ove nezaposlene žene imaju mogućnost da se zaposle na ukupno 116 radnih mesta koje evidencija Nacionalne službe za zapošljavanje navodi kao prijavljene potrebe za zapošljavanjem.
Iako se od početka godine najavljivalo zapošljavanje medicinskog osoblja i lekara, predsednik SLFS Rade Panić je ocenio da su po sredi bile „reklame i politički marketing“.
Panić je tom prilikom dodao i da Ministarstvo, Vlada i Fond na kraju nisu uradili ono što je potrebno i da svi koji čekaju na Zavodu za zapošljavanje, a koji su završili specijalizacije koje su sami plaćali, te godinama volontirali i radili bez ijednog dinara – čekaju da budu zaposleni.
Šta to sve znači za naše zdravstvo?
Da su zdravstvene politike u praksi paradoksalne mogu da ilustruju i brojni primeri koje mediji sporadično prate. Tako, svi oni svršeni studenti i studentkinje medicine koji žele dalje da se usavršavaju i školuju, danas mogu da konkurišu na volontersku specijalizaciju na matičnom fakultetu, ali će ih to na kraju mnogo koštati. Takva specijalizacija podrazumeva da na matičnom fakultetu pohađaju nastavu a praktični deo specijalizacije obavljaju na odgovarajućim klinikama. Da li će lekar koji je završio volontersku specijalizaciju biti radno angažovan u stručnoj oblasti zavisi od mogućnosti i potreba zdravstvene ustanove za takvim zdravstvenim radnikom. U uslovima zabrane zapošljavanja, kao i politike racionalizacije javnog sektora, a time u velikoj meri i zdravstva, ovi lekari na kraju često ostaju nezaposleni, na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje.
O paradoksalnim politikama sa druge strane govori i jedna situacija od prošle godine, kada je pažnju javnosti privukla sumnjiva praksa u Opštoj bolnici u Požarevcu. Ova bolnica, koja ima poseban pravilnik za specijalizacije, propisuje da je specijalizant dužan da vrati svaki dinar primljen na ime zarade ili drugih primanja ukoliko završi specijalističke studije, a ne ostane u bolnici duplo duže od trajanja studija. Tom prilikom je Ustavni sud došao do zaključka da ovakve odredbe pravilnika bolnica krše nekoliko zakona, ali i Ustav Srbije jer specijalizanti tokom usavršavanja provode često i puno radno vreme u bolnici, za šta im pripada plata i doprinosi, a što im niko ne može oduzeti.
Dok je sa jedne strane bolnica tvrdila da „trpi štetu“ ako specijalizant ne ostane duplo duže da radi u bolnici od trajanja usavršavanja – jer se na njega računalo kao na sigurnog zaposlenog, te ustanova može lako da ostane bez specijalista cele grane medicine ukoliko lekar odluči da ne ostane u bolnici toliko dugo. Sa druge strane, specijalizanti se protivustavno obavezuju da ostanu u bolnici iako su svaku svoju platu u toku specijalizacije zaradili – svojim radom.
Tako su svojevremeno primer dali novinari na portalu 021, u kome se kaže da u novosadskom porodilištu epidural mogu da dobiju samo porodilje kojima je termin u vreme rada anesteziologa, dok se manje srećne buduće majke porađaju bez anestezije. „Naime, u Betaniji radi 10 anesteziologa, a dnevno se porodi i do 30 žena.“ Problem manjka anesteziologa takođe postoji, pored toga što je odavno na listi deficitarnih zanimanja, lekari odlaze i u inostranstvo. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ 2018. je bilo zaposleno ukupno 823 anesteziologa na nivou države, samo 200 više nego nekoliko godina unazad kada je ova situacija bila alarmantna. Da manjak anesteziologa, koji na potplaćenom poslu izgaraju i rade prekovremeno preopterećeni zbog manjka kadra, pored njihovih uslova rada najviše trpe pacijenti govori i činjenica da se operacije često odlažu. Zato pritisci na lekare ne znače samo puku situaciju koju neki pojedinac/pojedinka imaju na poslu, već mogu dovesti do nesagledivih posledica po celokupno društvo kome je, posebno u ovom kriznom momentu, zdravstvo jedan od ključnih segmenata.
Loši uslovi u zdravstvenom sistemu se često pravdaju lošom organizacijom i „neefikasnošću“ javnog sektora, ili se opravdanje pronalazi u manjku lekara, naročito specijalista. Da problem nije u neefikasnosti, već u nepostojećoj ili krajnje promašenoj kadrovskoj politici, nedovoljnom planiranju funkcionisanja zdravstvenog sistema i sistemskom podfinansiranju javnog zdravstva, pokazuje stvarno stanje koje možemo da osetimo svaki put kada nam zatreba lekar. Ove godine možda više nego ikad. Na kraju dana, najveće posledice trpimo mi, jer se sve završava gužvama ispred ordinacija, beskrajnim listama čekanja i nemogućnošću da dođemo do potrebnih pregleda.
