Napadi na pekare i na njihove vlasnike učestala je praksa srpske desnice za iskazivanje mržnje prema Albancima. Poslednji napadi na pekaru u Borči praćeni su desničarskim nasiljem i u drugim gradovima. Međutim organi reda i mira, vlast i deo opozicije ne daju se previše uzrujati ovim eskalacijama postojano tinjajuće etničke mržnje – dodajmo, s razlogom.
Osetljivoj na banalne simbole (kao što je odveć često raspoložena za upotrebu svojih banalnih simbola1) – srpskoj javnosti je potez švajcarskih fudbalera albanskog porekla Šaćirija i Džake sa svetskog prvenstva prošle godine bio poput prsta u oko.2 No da je sreće, Šaćiri i Džaka bi bili reprezentativci Jugoslavije3 a ne neka tamo Švajcarske a potez sa utakmice ne bi postao materijal koje danas redovno koriste šovinisti i sa „njihove“ i sa „naše“ strane. Jer taj je simbol postao simbol bezizlazne balkanske spirale nasilja.
Ali njegova banalnost i površnost po svemu sudeći nisu dovoljni da objasne ono što se desilo u Borči pre desetak dana: nakon što je jedna (doduše nekoliko godina stara – ali podsećamo, za šovinizam i nije potrebno odveć supstance da bi se razmahao) fotografija dobila zalet na društvenim mrežama i mejnstrim medijima u konstantnoj jurnjavi za klik-bejtovima – krenula je poprilično organizovana hajka na jednog pekara u beogradskom naselju Borči.
A to što je usledilo uznemiravajuće je prvenstveno zbog brzine kojom je jedna mala ali nezanemarivo agresivna grupa ljudi uspela da organizuje rulju raspoloženu za linčovanje. Zastrašujući su bili i komentari koje ste mogli pročitati, zastrašujuće deluje i činjenica da država upadljivo pasivno posmatra ceo incident, zastrašujuća je i reakcija jednog dela opozicije.
Armaturu „protesta protiv pekara“ činili su ljudi bliski pokretu za zaštitu (srpskih) kuca i maca od (spoljašnjih) pretnji – pokreta Levijatan koji već godinama obavlja zadatke internetske pripreme terena za trenutak kada će se šovinizam moći slobodno raspojasati; na fotografijama je identifikovan i jedan nekadašnji pripadnik Crvenih beretki a ako je verovati iskusnijim poznavaocima beogradskih bilmeza, bilo je tu još prepoznatljivih lica.
No, netačne informacije su opasna mešavina kada su kombinovane sa uzavrelim krvcima i neznanjem ali su najopasnije kada su potkovane i glupošću. Jer naravno da je bilo tragikomično: na prvom „protestu protiv pekara“ okupljeni su na automobil Mona Gjuraja (vlasnik pekare), pored toga što su ga išarali „patriotskim nalepnicama“ (naš kraj naša pravila?), stavili i pečenu svinjsku glavu. Da nije opasno bilo bi komično – jer Gjuraj je katolik pa njemu religija ne zabranjuje prasetinu – i da nije tragično bilo bi samo poučno – osim toga što je patriotska rulja pokazala banalno neznanje o stvarima za koje misli da je popila svu pamet sveta, otkrila je i centralni mehanizam proizvodnje međunacionalne mržnje: svi „Oni“ su neki muslimani (iako nisu) i svi muslimani su neki „Oni“.
Na drugom organizovanom protestu – koji, je, ruku na srce, više bio kontramiting uperen prema akcijama podrške pekaru Gjuraju koje je organizovao široki front levih i nekih opozicionih snaga – performans je bio nešto drugačiji. Pametnjakovići su – valjda nesposobni da se sete bilo čega pametnijeg – organizovali performans „lomljena kolača“ i time tragikomediju dodatno ukrasili potpuno otkrivši sopstveno neznanje ovog puta i o religiji koju tvrde da zastupaju: jer kolač se lomi samo za slavu a obredna upotreba hleba je zapravo univerzalni antropološki a ne pravoslavni fenomen.
I naravno da je slučaj bio bogom dan prostor za rasprostiranje čitavog đubrišta prastarih stereotipa: te albanci truju u pekarama (stereotip koji ustrajava uprkos beskonačnom manjku dokaza – zapravo za stereotipe, podsećamo i nije potreban nikakav sadržaj), te podesećanje na nasilje koje trpe Srbi na Kosovu (kao da će ovo maltretiranje jednog pekara u Borči zaustaviti nekog tamo i kao da to zapravo ima neke veze jedno sa drugim, osim u smislu spirale nasilja kojom nacionalistički ispadi na jednoj strani pružaju legitimacijsku arhitekturu ispadima na drugim stranama; kao da će nasilje ovde sprečiti neko nasilje tamo (neće); a ukupno, ovi talasi nasilja zapravo su krvotok šovinizama svih meridijana).
Antialbanska tradicija
Međutim, pre nego pomislimo da je jednostavno u pitanju fenomen kojeg valja protumačiti kao refleksiju zapanjujućeg mobilizatorskog kapaciteta globalne mreže, valja pogledati logističku infrastrukturu šovinizma koja funkcioniše već godinama i decenijama a posebno intenzivno poslednjih nekoliko meseci. Jer iako izgleda da je pekar iz Borče izabran nekako arbitrarano – trebalo je na nekome istrenirati strogoću a neki tamo u Borči se našao kao najlakša meta – nasilje koje trpe albanske porodice nipošto nije novo, pa ispada da je problem svakako daleko ozbiljniji od par umišljenih vernika koji nemaju pojma ni kako ljucki da nekoga uvrede na etničkoj ili verskoj osnovi.
Borčanski je incident, naime, samo kulminacija (doduše, možda još uvek nije došlo do kulminacije). Protiv jednog pekara u Prokuplju je još krajem prošle godine organizovana linč rulja nakon čega se on odselio. U Pančevu je krajem marta organizovan protest gotovo identičan ovom u Borči ispred jedne lokalne pekare. Jedna novosadska grupa na fejsbuku je pre par nedelja otpočela sa širenjem lažnih informacija o podizanju cene peciva i, posebno zabrinjavajuće: zatražio da im pratioci dostave i spiskove albanaca koji su vlasnici pekara.
A u pitanju je i šovinistički perpetuum mobile: šovinisti različitih valenci sada shvataju da im niko neće stati na put; počeli su slobodnije da iskazuju sopstvene šovinističke tendencije pa je spirala nasilja nastavljena nakon što se, na prvi pogled, slučaj Borča“ završio: u Novom Sadu došlo je do napada na jednu porodicu, a zatim je nekoliko palicama naoružnih momaka napala rosmsko naselje u Leskovcu (naravno, ovaj konkretni incident valja tumačiti i kao izvesno prelivanje atmosfere nabrijane za identifikovanje i maltretiranje Njih (svih) a Romi su – usled svog potpuno marginalnog i nezaštićeng položaja, gotovo folklorizovanog prezira prema njima i oguglalosti medija prema nasilju koje ih targetira – idealna meta).
Koncentracija ovih incidenata ukazuje na najmanje dve stvari: da patriotsko nadraživanje publike – što sa političkim, što sa profitnim ciljem – daje rezultate. I druga: da je u pitanju koordinisana akcija. I ne zna se šta je gore. U stvari zna se: gore bi bilo jedino da je u pitanju sinergija oba, te da je u krajnju ruku i pod – možda sakrivenim, ali ipak očiglednim – pokroviteljstvom države.
Dakle, ni činjenica da je konačno obelodanjeno da je politički plan predsednika (koji on nikad nije ni obelodanio i za koji je, u krajnju ruku, pitanje da li ga je uopšte bilo) za rešavanje kosovskog čvora otišao na smetlište istorije – nije bez značaja. Jer u eksperes loncu lokalnog folklornog nacionalizma nabijen je preveliki pritisak, pa se valja dati u promptno skretanje pažnje, usmeravanja besa na najranjivije potencijalne žrtve, otvaranja sigurnosnih ventila za otpuštanje viška pritiska i istresanje na nekome ko nema mogućnost odbrane. Tome u prilog ide i činjenica da je policija vidljivo pasivno posmatrala razvoj događaja u Borči te da je ministar policije davao otvoreno relativizatorske komentare.
Što se tiče opozicije (a sada je očigledno da se SzS uspostavio kao drugi – makar i jako slabi – pol jednog dvopartijskog političkog sistema4), njena reakcija ni najmanje ne uliva poverenje, budući da je u pitanji kompletni haos. S jedne strane, Demokratska stranka je jedna od organizatora protesta podrške i inicijator akcije „burek kod komšije“ (pozdravljamo ovaj potez). Sa druge stranke, Twitter nalog Narodne stranke doživeo je šovinistički zanos primoravši DS da se baci u hitnu – i manje više neuspešnu ali svakako kilavu – kontrolu štete pa je Gordana Čomić, nemajući gde, morala da se zakopa u defanzivne „svako ima svoj stav, šta da se radi“ pozicije. Popara u mozgu opozicionog bloka, nema sumnje, je direktna posledica potpuno nakaradnog karaktera koalicije i promocije desničarskih političkih narativa koji su privilegovani tokom trajanja protesta.
No, ono što počne kao šovinistička identifikacija, završiće kao sistemska represija: da li slučajno ili ne, ali u medijima se već par nedelja govori o nekakvim komšijskim patrolama – po svemu sudeći ideji iz kuhinje nekih Miša Vacića i sličnih buzdovana te produktu dugotrajne ideološke rekonzervativizacije društva. Panoptikon, sada podignut na viši nivo efikasnosti – onaj u kojem je svako komšijsko oko postaje hibridni regulatorni mehanizam i jedan CCTV-ljucki kiborg; jedno malo disciplinsko privatno-javno partnerstvo – svoju funkciju otkriva izgleda upravo u kontekstu histeričnih napada na Albance i sve one koji se ne uklapaju – jer „slučaj Borča“ funkcioniše kao panoptikonski mehanizam i suptilna poruka: „sve gledamo“ i nesuptilni mehanizam uterivanja patriotizma u kosti.
Naravno, problem je u tome što je „pogled komšiluka“ ustrajnim medijskim radom pretvoren u predvidivi i reakcionarni disciplinski mehanizam,5 u opšte mesto folklornog šovinizma a na kraju karjeva i regulatorni mehanizam koji će danas identifikovati pekare nepoželjnog etničkog porekla, sutra neugledniju sirotinju koju valja ukloniti sa ulica a prekosutra – ko zna – nepoželjna klasna i politička ispadanja iz zgloba. Jer „pogled komšije“ unapred je konstruisani disiplinski pogled poželjnog i poslušnog političkog subjekta.
- „Tri prsta“
- Ruku na srce, to je i bio cilj stupidnog poteza.
- Mada valja priznati da je čak i u toj Jugoslaviji odnos države i društva prema Albancima s vremena na vreme bio problematičan.
- Doduše, to i jest bio cilj protesta opozicije
- Ideja komšijskih patrola naravno, nije nova, izmišljena je davno, ismevana u jednoj epizodi Simpsonovih ali je na kraju i dobila svoj savršeni politički okvir destilovanu ideju konzervativizma, pa je svoj politički uspeh stranka UKIP iz Velike Britanije započela upravo kao projekat komšijskih patrola koje su identifikovale ilegalne migrante i ostali „šljam“ – i naravno završila se kao otvoreno konzervativna i ekstremno desna politička baljezgarija.
