U Srbiji raste obim građevinskih radova, ali raste i broj nesrećnih slučajeva i pogibija na radu građevinskih radnika. Razgovarali smo sa sindikalnim aktivistima iz oblasti građevinarstva o razlozima za takvo, po život opasno stanje stvari, odnosno o mogućnosti da se ono poboljša u korist radnika.
U proteklom periodu dogodilo se više nesrećnih slučajeva koji su doveli do pogibija radnika na gradilištima u Srbiji. O položaju građevinskih radnika u Srbiji govori se, nažalost, samo kada se takve stvari dogode, a vesti potraju dan-dva dok ih ne zamene neke „krupnije” teme. Posle toga, ni na koji način se ne poboljšavaju uslovi rada na gradilištima, niti se kažnjavaju odgovorna lica.
O trenutnom stanju u sektoru građevinarstva u Srbiji – šta su najveći problemi u toj oblasti i na koji način se boriti za zaštitu radnika u građevini – razgovarali smo sa Sašom Dimitrijevićem, predsednikom Granskog sindikata građevine, industrije građevinskog materijala, drvne industrije i putne privrede „Nezavisnost“ i Sašom Torlakovićem, predsednikom Granskog sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskih materijala Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Prema statistikama, građevinarstvo je jedna od najopasnijih oblasti kad je u pitanju bezbednost radnika. Po rečima Saše Dimitrijevića, 70% svih nesreća na radu, što sa smrtnim ishodom što povreda, pretrpeli su industrijski radnici, dakle građevinci, metalci, delimično poljoprivreda.
On dodaje i da nesrećama na građevinama doprinosi i to što nema majstora i obučenih ljudi koji mogu dobro da obavljaju posao, „ostali su ljudi pred penzijom, ili koji su u penziji“.
Teškom položaju građevinaca doprinose i niske zarade, koje su „za četiri do pet hiljada dinara manje od prosečnih plata u Srbiji“, što saznajemo od Saše Torlakovića. On kaže da tako male plate teraju ljude u inostranstvo, i zbog malih plata ostaju građevinci koji su po četrdeset godina u službi i kojima se posle toliko godina u inostranstvo ne ide.
Sindikati mogu doprineti poboljšanju uslova u ovom sektoru, međutim sindikalna organizovanost građevinaca doseže dvadesetak procenata, kako procenjuje Dimitrijević. I sami sindikati su suočeni s teškoćama u organizovanju, o čemu nam govori Torlaković:
Učlanjenje novih radnika i pravljenje novih sindikalnih organizacija vrlo teško ide zato što su radnici ucenjeni i kad pomisle na tu organizaciju. Sama pomisao da se učlane i mogućnost da njihovi poslodavci saznaju da će postati članovi sindikata vode pretnjama otkazom.
Podizvođači: rak rana građevinarstva
Rad na velikim građevinskim projektima poslednjih godina po pravilu podrazumeva niz podizvođača, koji stvarnim investitorima i angažovanim izvođačima smanjuju troškove, ali dovode i do stvaranja komplikovane strukture u kojoj je teško utvrditi odgovornost za moguće nesreće. Nedavni primer pogibije radnika na gradilištu Beograda na vodi, gde je Strabag uposlio dva podizvođača, pokazuje upravo to.
Naši sagovornici se slažu u tome da su nestanak nekada velikih društvenih građevinskih preduzeća i usitnjavanje ove grane na beskrajan niz podizvođača stvorilo velike probleme.
Pre tranzicije imali smo četiri ili pet građevinskih giganata, kao što su Komgrap, Rad, Trudbenik, GP ’Ivan Milutinović’, Mostrogradnja, i imali smo u operativi samo u Beogradu oko 20.000–30.000 radnika. Te firme više ne postoje. Mi sad imamo preko jedanaest hiljada privrednih subjekata u građevinskom registru, i kad to podelite s brojem zaposlenih, dođete do toga da firme imaju sedam do deset zaposlenih ljudi – kaže Dimitrijević.
Angažovanje firmi s malim brojem zaposlenih za velike projekte otvara niz sumnji:
Ne možete , primera radi, dati investiciju od deset miliona evra preduzeću koje ima jednog zaposlenog. Odmah znate da je tu nešto vrlo sumnjivo, da je tog ko je dobio posao neko poslao da taj posao dobije, pa zato on nalazi podizvođače. Dešava da se da ima i po šest nivoa podizvođača – objašnjava Torlaković.
Rascepkanost građevinske industrije nosi sa sobom i druge probleme:
Nekadašnji veliki sistemi imali su organizovane službe, služba bezbednosti zdravlja na radu, služba koja je radila interne obuke, službu koja je radila projektovanje. Sad imate to u hiljadu segmenata. Dešavalo se da nađemo da u lancu postoji po dvadeset firmi koja jedna drugoj ustupaju posao, i to vas vodi u jedno vrzino kolo gde ne možete da raščivijate šta se dešava – kaže Dimitrijević.
Velikim firmama, najčešće stranim kompanijama, koje sada operišu na tržištu ovakav način rada odgovara pošto kad angažuju podizvođače nisu direktno odgovorne za radnike.
Njima je lakše da projektno angažuju neki broj ljudi koji će im završiti posao, i onda više nemaju nikakve obaveze prema njima. Nema potrebe da razmišlja o zaradi, godišnjem odmoru, ili bilo kakvim drugim obavezama – zaključuje Dimitrijević.
Sindikatima zabranjen ulazak na gradilišta
Rad na crno je još jedan od velikih problema građevinaca. „De facto imamo oko 30% sigurno, a možda i više sive zone, tj. rada na crno. Na gradilišta dolaze ljudi koji se nikad nisu bavili građevinarstvom – učitelji, pravnici, konobari, da bi nešto zaradili, da bi preživeli, upuštaju se u građevinske poslove, a potpuno su neobučeni za rad na gradilištu“ –objašnjava nam Dimitrijević.
S obzirom na to da se nesreće često dešavaju usled izostanka adekvatne zaštite i obuke, te nedostatka službi koje bi se starale o ovim radnim procesima, Torlaković pojašnjava značaj postojanja sindikata. Kako nam kaže, nesreće su se dešavale uglavnom na mestima gde nema sindikata.
Gde god su ljudi sindikalno organizovani, tražimo da se organizuju odbori za bezbednost i zdravlje na radu. Tako bi sindikat mogao preko svojih učesnika u tom odboru da reaguje i da ukaže na određene probleme u preduzeću. Rešenje vidim u tome da sindikat dobije od države ozbiljnu ulogu u pregledanju gradilišta, ulasku na gradilšte, razgovorima s ljudima itd.
Međutim, kao i u drugim granama privrede, sindikalno organizovanje suočeno je s nizom prepreka. Dimitrijević nam pominje jedno iskustvo:
Problem je što zavisimo od volje poslodavca ili čuvara koji ne želi da nas pusti na gradilište. Poslednji put kada smo to radili u ’Stepi Stepanoviću’, ulazili smo ’na divlje’ na gradilište da bismo ljude intervjuisali i videli kakva je situacija na licu mesta. Sada su sva veća gradilišta ograđena i nemate pristup.
Na naše pitanje o tome imaju li sindikalno organizovane radnike na gradilištu Beograda na vodi, Dimitrijević odgovara odrično.
Sticajem okolnosti, bio sam tamo kad je rađena prva kula. Spolja to izgleda lepo i skockano, ali kad uđete unutra i pričate s ljudima, situacija je drugačija. Niko vam ništa neće zvanično reći, što je i logično jer se ljudi plaše za egzistenciju. Konkretno za Beograd na vodi, kao i druga gradilišta, ja kao predstavnik reprezentativnog sindikata na nivou države ne mogu na to gradilište da uđem, da razgovaram s radnicima.
I predstavnik drugog građevinskog sindikata, Torlaković, kaže da trenutno nemaju članove koji rade na tom gradilištu, ali da su imali članove dok je Energoprojekt izvodio radove i da je tada sve bilo u redu. Kaže da je njegov sindikat organizovao „seminare o bezbednosti i zdravlju na radu dok su se još radile prve dve zgrade“. On vidi problem i u tome što su „lica zadužena za bezbednost i zdravlje na radu ovlašćena lica koja pokrivaju više gradilišta“, pa tako i nisu u mogućnosti da isprate sve ljude i procese na jednom gradilištu. Međutim, kako nam kaže: „Moguće je organizovati radni sastanak kad počinje radni dan, tačno možete da utvrdite gde će tog dana biti najopasnije na gradilištu, i tačno utvrdite šta treba uraditi. Smatram da koordinator, lice za bezbednost i zdravlje na radu i šef gradilišta treba da budu obavezni da imaju ovakav sastanak svakog dana.“
S druge strane, Dimitrijević ima malo više sumnje u to da je sve u redu na gradilištu Beograda na vodi.
Imali smo informaciju da je na Beogradu na vodi rađeno tridesetak nadzora Inspektorata za rad, i da je navodno bilo sve u redu. Sad ako vi kažete da nešto ne valja, proglasiće vas za državnog neprijatelja. Verujem da će svaki poslodavac reći da je sve u redu.
Ipak, on ne želi da prebaci svu odgovornost na Inspektorat, koji kontroliše oko trista hiljada subjekata, kako nam kaže. Zakon o inspekcijskom nadzoru, koji je stupio na snagu u punom obimu 2016, dao je inspektorima mogućnost da kontrolišu i neregistrovane subjekte, a pre toga su prema rečima našeg sagovornika „ljudi koji su radili na crno bili prosto nevidljivi za sistem.“
Ono što mene užasava jeste što se prijavljeni slučajevi posle ne procesuiraju. Oni su naplatili prošle godine oko dvesta miliona dinara mandatnih kazni, ali kada se sudu podnese krivična prijava postoje situacije kad zakon kaže da su kazne od osamsto hiljada do dva miliona dinara, a sud izrekne kaznu od sto hiljada jer nađu kojekakve olakšavajuće okolnosti.
Naš drugi sagovornik, Torlaković, smatra da inspektori rade dobro, ali da ih je premalo, te da jednostavno ne mogu da stignu da kontrolišu sve. I on je saglasan s tim da je problem na višoj instanci, u sudovima.
U 2018. godini trebalo je naplatati kazne u srednjoj vrednosti od dve i po milijarde dinara, a naplaćeno je svega sto četrdeset miliona dinara od strane sudova.
Potreban Zakon o osiguravanju od povreda na radu i profesionalnih bolesti
Poslednjih meseci smo preko medija saznali za niz nesreća sa smrtnim ishodom na gradilištima. Saša Torlaković podseća da se povećava obim građevinarstva, što se vidi po broju izdatih dozvola, a „kako se povećava obim gradnje, povećavaju se i smrtni slučajevi“, za šta krivi upravo rad na crno, koji sprečava adekvatnu zaštitu radnika. „Od poginulih radnika 30% radilo je na crno i uglavnom se gine zbog pada sa visina, što znači da je neadekvatna zaštita na radu. Usvajanjem zakona investitori bi se plašili za bezbednost radnika jer bi morali da isplaćuju visoke novčane nadoknade porodicama preminulih radnika“. Naš sagovornik je vrlo jasan kada je u pitanju odnos povećanog obima posla u građevini i broja nesreća:
One treba da se smanjuju, baš zbog toga što sada treba da pazimo da li nam ljudi rade na crno, da li su obezbeđeni, poznaju li propise na gradilištu. To ne znači da treba da se povećava broj smrtnih slučajeva zato što raste obim građevinskih radova. Treba da bude suprotno.
Saša Dimitrijević kao jedno od rešenja vidi usvajanje Zakon o osiguravanju od povreda na radu i profesionalnih oboljenja.
To podrazumeva malo drugačije odnose jer bi se onda sprečile te firme da rade ono što danas rade. Onda ćete imati i novčanu odgovornost, koja ih najviše boli, jer će onda osiguravajuće kuće koji osiguravaju radnike voditi svoje istrage.