Sve dok je Ministarstvo odbrane agent na tržištu nekretnina ne treba sumnjati da će nastaviti s izbacivanjem aktivista i deložacijama vojnih beskućnika iz svojih objekata.
Nakon nasilnog izbacivanja aktivista i aktivistkinja iz društvenog centra No Name Korpus (NNK), aktivnosti su se preselile na ulicu. Zamandaljena kapija i vojna zaštita nisu sprečile aktiviste i aktivistkinje da nastave da se okupljaju, protestuju i izvode performanse, zahtevajući da im se objekat nekadašnjeg vojnog hotela Dorćol, koji je, inače, bio prazan i zapušten, preda na upotrebu.
Na meti racije, koju je u zoru 18. aprila izvršilo preko dvadeset pripadnika Vojske Srbije, našlo se pet usnulih civila koji su spavali na madracima i improvizovanim ležajevima. Povici vojnika naoružanih dugim cevima prekinuli su dremež aktivista i aktivistkinja nedavno otvorenog NNK. Nakon dvočasovnog pretresa i prepirke strana sa oružjem odnela je prevagu u raspravi. Svega pet dana od otvaranja vrata za javnost, aktivisti koji su mesecima marljivo radili na čišćenju trospratne zgrade našli su se sa druge strane, sada zaključane, kapije. Nekadašnji vojni hotel Dorćol na silu je vraćen zubu vremena, koji će tiho nastaviti da ljušti poslednje delove fasade sve dok rupe na zidovima ne budu dovoljno velike da poštede budućeg investitora troškova rušenja objekta.
Nikola Radivojević, jedan od članova NNK-a, priseća se događaja tog jutra.
Njih dvadesetorica nas je odvelo u biblioteku, neprekidno su se pozivali na Master plan u kome piše kako je objekat namenjen za prodaju i da mi nemamo pravo da budemo tu. Nije ih zanimalo što se ovde obavlja rad od društvenog značaja. Temeljno su nas pretresli i oduzeli telefone, mene su njih trojica izolovali u posebnu sobu i saterali uza zid. Drugarica iz Nemačke je završila u policijskoj stanici, gde su je obavestili da mora da napusti zemlju što pre.
Nikola nastavlja da opisuje atmosferu na Dorćolu pre protesta koji je organizovan istog dana.
Popodne je, praktično, uvedeno vanredno stanje u okolnim ulicama kada su policajci nasumično zaustavljali prolaznike kako bi ulili strah i odvratili ljude od dolaska na protest.
Bilo je potrebno nekoliko meseci rada da bi se delovi prostora osposobili za različite društvene aktivnosti. Biblioteka koja nosi ime čuvenog antikolonijalnog filozofa Franca Fanona, u kojoj se odigrao poslednji okršaj aktivista i policije, zamisao je Saše Perića.
Biblioteka i čitaonica su osmišljene tako da budu prostor razmene i interakcije, mesto gde će se ljudi umrežavati i realizovati svoje ideje. Većini javnih institucija kulture koje nisu zatvorene ili privatizovane fali otvorenosti, u njima su odnosi birokratizovani i okoštali i nema prostora za slobodnu interakciju.
Biblioteka je deo novoformiranog Samoobrazovnog univerziteta „Svetozar Marković“, u kome bi kroz radionice, čitalačke klubove, predavanja i druge besplatne sadržaje na demokratski način znanje cirkulisalo bez stega tržišnih odnosa.
Skvot je kao prostor bitan da bi pokazali da su drugačiji društveni odnosi mogući – završava Saša.
Na komodama i policama ove biblioteke našle su se bojanke i bajke za decu izmešane sa Marksovim „Ranim radovima“ i anarhističkim fanzinima − prve donacije šarolike grupacije ljudi koja je prošla kroz vrata NNK. Početaka se priseća Dušan Duduković:
Ovde su nas dočekali šut, kreč i prozori sa razbijenim staklom, nekoliko desetina džakova koje smo napunili i dalje stoji sakriveno po sobama, nismo stigli da ih iznesemo. Očistili smo otprilike 1000 m2 od ukupno 4500 m2 koliko ima cela zgrada. Ovaj skvot ima ogroman potencijal, u njega smo mogli da useljavamo ljude koji nemaju krov nad glavom. Ne planiramo da odustanemo od tih namera uprkos iseljenju, skoro svaki dan organizujemo ulične aktivnosti ispred NNK kako bismo okupljali ljude.
Da nema odustajanja, potvrđuje i Nikola Radivojević.
Mi imamo i moralno i zakonsko pravo da budemo u ovom prostoru. Po zakonu smo stekli pravo na državinu koje nam je na silu oduzeto. Razmatramo opciju da isteramo pravdu na sudu. Do tada borbu nastavljamo uličnim aktivnostima.
Dobar deo ljudi koji je učestvovao u čišćenju, sređivanju i opremanju društvenog centra, jesu i aktivisti koji se već mesecima bore protiv deložacija. Aktivisti koji svakodnevno podržavaju radničke i proteste marginalizovanih i obespravljenih grupa. Otvaranje društvenog centra pokušaj je daljeg nastavka borbe protiv deložacija, te pokušaj artikulacije nekih drugačijih stambenih politika. U planu je bilo da, sem kulturnog sadržaja, objekat i zajednica oko njega pruže makar i privremeni smeštaj najugroženijim žrtvama trenutne stambene politike. U saopštenju grupe koja stoji iza društvenog centra posebno se problematizuje pitanje vojnih beskućnika. Ministarstvo odbrane svesno zanemaruje objekte koji bi trebali da služe za smeštaj vojnih veterana, invalida, udovica, aktivnih i penzionisanih članove vojske i njihovih porodica. Preko 2000 vojnih beskućnika živi u potpuno neadekvatnim uslovima, uz plaćanje visokih stanarina, dok često saniranje i tog smeštaja pada na njihova leđa.
Hotel Kalifornija
Vojska je 2012. prvi put ispraznila Vojni hotel Dorćol, koji je dve decenije služio kao kolektivni centar za smeštaj vojnih lica i njihovih porodica koje su izbegle iz ratom zahvaćenih jugoslovenskih republika. Pre nego što je prenamenjena u improvizovani „hotel“, zgrada od 4500 m2 na Dorćolu bila je vojna škola. Reč hotel može da zavara čitaoca o uslovima života u zgradi pre nego što je napuštena. Oni koji su u njoj stanovali nisu na svom raspolaganju imali sobnu poslugu i higijensko osoblje. Naprotiv, preko 90 ljudi bilo je zbijeno po malim, neokrečenim sobama na svakom spratu i svakodnevno delilo jedno kupatilo i kuhinju. U Beogradu i dalje ima sličnih „hotela“ koji su u funkciji, među njima su hoteli Galeb i Bristol, u kojima vojska preuzima ulogu turističke agencije koja svaki mesec naplaćuje visoku rentu iz džepova večnih gostiju − ratnih invalida i penzionera, udovica i samaca, koji decenijama čekaju na dodelu vojnih stanova. Prema podacima Udruženja vojnih beskućnika, i dalje postoji 2648 takvih slučajeva, u odnosu na 19.500 onih koji su tražili stan od devedesetih.
Neki od starosedelaca ovih hotela ne uspeju da dočekaju stan pre nego što vojska pokuca na njihova vrata. Osam oficirskih porodica je 2011. izbačeno iz soba hotela Galeb zbog dugova, dok su iste godine skvoteri izbačeni iz napuštene novosadske kasarne Arčibald Rajs, koja je na kratko vreme preuređena u društveni centar. Bračni par Ponjinger je dve godine kasnije skočio u smrt iz svoje sobe na Zvezdari kako ne bi dopustili da budu izbačeni na ulicu. Iako Ministarstvo odbrane iseljenjima vojnih lica deklarativno vrši „racionalizaciju troškova“, iz sredstava Vojnostambenog fonda su se zidali petosobni stanovi za više činovnike ministarstva i generale, dok se uslovi u „hotelima“ svakodnevno pogoršavaju.
U mirnodopskom periodu Vojska Srbije odlučila je da otvori front na domaćoj teritoriji, protiv osiromašenih vojnih službenika i aktivista. Ona održava vojnu spremu time što šalje trupe da vrše prepade na stanove i javne prostore koje će posle kao ratni plen prodati na investitorskoj pijaci.
Pre nekoliko dana Republička direkcija za imovinu raspisala je tender za prodaju nepokretnosti koje nisu neophodne za funkcionisanje Vojske Srbije. Na prodaju su ponuđeni vojni kompleksi, vile, strelišta i vežbališta, a ovo je samo jedna u nizu prodaje vojne imovine. Prethodne godine vojska je prodala kasarne, poslovne prostore i domove vojske. Postavlja se pitanje kada će na red za prodaju doći i vojni objekat na Dorćolu.
Prostor bivšeg vojnog hotela Dorćol, sadašnjeg društvenog centra NNK nalazi se, za potencijalne „investitore‟, na vrlo privlačnoj lokaciji. Lociran na velikom prostranstvu u samom srcu urbanog dela grada, ovaj objekat je već viđen za prodaju. U njegovoj neposrednoj blizini već su izvršene deložacije ljudi koji nisu mogli da istrpe pritisak špekulativnog kapitala ili su na prevaru izbačeni iz svojih stanova. Dok god se rasprodaje vojna imovinastvorena javnim novcem, a istovremeno kupuje naoružanje u vidu polovnih aviona, svakodnevno se gubi deo po deo javne imovine.
Pod izgovorom mera štednje i racionalizacije troškova, svakodnevno se gase i zamiru institucije kulture nastale u doba socijalizma. Svaki pokušaj otavaranja prostora za javno delovanje, kulturu za sve i ponovno promišljanje prostora nasilno se guši. U talasu komodifikacije i privatizacije javnog prostora, javnog sektora i javnih usluga, bilo kakav pokušaj kreiranja alternativnog sistema biva gotovo momentalno zaustavljen. Vojska, pod parolom očuvanja privatnog vlasništva, štiti prazne zgrade, dok se zahtevi za demokratičnost, solidarnost, jednakost i inkluzivnost, što su osnovni principi zajednice okupljene oko društvenog centra NNK, zanemaruju.
