Rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), napredak ekonomije i nove strane direktne investicije vesti su koje bombarduju građane sa TV-a, iz novina i sa online portala. Ovi ekonomski pokazatelji stavljeni su na društveni pijedestal i prikazani su kao da postoji društveni konsezus da sve drugo žrtvujemo zarad ekonomskog rasta. A zapravo građani kažu da im je bitnija životna sredina nego ekonomija, da država ne radi ništa da zaštiti životnu sredinu i da ne žele da kupe električne automobile. Sve ovo je navedeno u kvantitativnom istraživanju javnog mnjenja u Srbiji o životnoj sredini i klimatskim promenama koje je sprovelo sproveo je Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Zagađenje vazduha, zagađenje vode, divlje deponije i loše upravljanje otpadom tri su najveća problema koja građani navode kada je u pitanju životna sredina. Da ovo nije samo subjektivni osećaj potvrđuje i Izveštaji o kvalitetu vazduha i građanska merenja koja već godinama pokazuju da je vazduh zagađen gotovo u svakom gradu gde postoji kontinuirano merenje. Problemi sa zagađenom vodom samo se uvećavaju pa sada uz Zrenjanin koji već godinama nema vodu i Novi Sad ima problem sa nematodama tj. valjkastim crvima u vodi, a slične muke ima još puno malih mesta širom Srbije. Dok je problem otpada lako videti na svakom koraku ali i namirisati, jer čak i one deponije koje bi trebale da budu uređene poput deponije Duboko kraj Užica često gore i time dodatno ugrožavaju živote građana.
I naravno kada vide sve ove probleme i kako se oni kontinuirano ponavljaju 36% građana smatra da država ne radi ništa da bi sprečila probleme u pogledu životne sredine, a kada se ovoj brojki doda još 26% građana koji smatraju da država radi veoma malo na ovim pitanjima, dobijamo da preko 60% populacije ima osećaj da stojimo u mestu i da situacija postaje sve lošija.
Sa druge strane uprkos svakodnevnoj propagandi o ekonomskom rastu i kako je Srbija ekonomski tigar čak 62% posto građana daje prednost životnoj sredini u odnosu na ekonomiju koju prioritizuje tek 11% građana. Ovaj podatak pokazuje da ljudi ne žele da se njihova životna sredina uništi kako bi možda dobili neke benefite ekonomskog rasta. Ili je možda Srbija postala već toliko bogata pa svi možemo da se bavimo ekološkim temama kako je još pre par godina govorila bivša premijerka Ana Brnabić. Pa zapravo i nismo baš toliko bogati jer čak 41% građana kaže da nije spremno za dodatne izdatke za vodu, struju, iznošenje smeća ili kroz namenske godišnje poreze jer i sada već plaćaju previše, dok dodatnih 34% građana nije spremno da plati jer ne veruju da bi ta sredstva bila iskorišćena za rešavanja problema vezanih za životnu sredinu.
Deluje kao paradoks da građani koji nemaju dovoljno čak ni za trenutne račune umesto da preferiraju ekonomiju i rast BDP-a oni biraju životnu sredinu. A možda i nije paradoks već svima postaje jasno da je trenutna ekonomija Srbije koja se gotovo isključivo oslanja na strane direktne investicije i subvencionisanje istih i koja sve više postaje ekstraktivistička, zapravo neodrživa i ne zadovoljava potrebe ljudi i da je potrebno promeniti je.
Zato i ne čudi što 88% građana kaže da nisu spremni za kupovinu električnog ili hibridnog automobila čak i uz subvencije. Finansijska nedostupnost jeste jedan od razloga za odustajanje od električnih automobila ali bitan razlog je i to što je za proizvodnju ovakvih automobila potreban litijum, a većina građana Srbije je protiv kopanja litijuma pa zato se i beleži sve veći otpor električnim automobilima.
Pre nego što neko optuži građane da su protiv energetske tranzicije i da ne veruju u klimatske promene dobro je pogledati i druge odgovore iz istraživanja. 57% ispitanika smatra da su klimatske opasnosti jače i sve češće zbog klimatskih promena. Kao glavni uzrok ubranih klimatskih promena 45% građana navodi energetiku i industriju. A 45% građana smatra da bi trebalo bazirati energetsku budućnost zemlje na obnovljivim izvorima goriva i to pre svega na energiji sunca za koju 38% građana smatra da je najpogodnija.
Već godinama se građani Srbije od strane institucija okrivljuju za probleme životne sredine. Pa čak i ministri životne sredine često kažu da je vazduh lošeg kvaliteta zato što građani voze stare automobile ili koriste loše energente, da su za divlje deponije isključivo krivi neodgovorni građani i da je svest o zaštiti voda niska. Prebacivanjem odgovornosti način je kako da se opravda nerad institucija i sistematska zanemarenost ove oblasti. Istraživanje pokazuje da su građani svesni problema i da su zainteresovani kako oni mogu da utiču kroz mere energetske efikasnosti i zamene grejanja ali da uglavnom nemaju dovoljno sredstava i ne vide alternative jer ih država i ne obezbeđuje.
Većina stanovništa Srbije otpad odlaže direktno u kontejner, ako imaju sreću da barem imaju kontejner u blizini, i ovo nije dominantna odlika naše nekulture, neznanja ili bahatosti već neobezbeđene alternative. A država ne obezbeđuje alternativu od upravljanja otpadom od ekonomskog sistema koji taj otpad stvara, uprkos tome što većina građana želi drugačiju ekonomiju koja ne ide nauštrab životne sredine i gde nije glavno merilo neki fiktivni BDP već zadovoljenje potreba ljudi i održivost životne sredine.
