Monarhija kao oblik državnog uređenja je odbačen od većine stanovništva pre više od sedamdeset godina. Ipak, ideja ponovnog uspostavljanja kraljevine je nastavila da živi, a delovi elita koji bi od toga imali ekonomske i političke koristi održavaju svoje parainstitucije podržane i od zvanične države.
Ideja o restauraciji monarhije je u političkom životu Srbije prisutna već više od tri decenije. Devedesetih je Vuk Drašković zajedno s pristalicama svoje stranke SPO bio jedan od najpoznatijih pristalica monarhizma i četničkog pokreta. Iako je SPO danas minorna politička stranka, značajna je za ovu temu zbog toga što je na velika vrata unela pomenute ideje u politički život Srbije. Još 1992. osnovani su tzv. Krunsko veće i Krunski savet, a nešto kasnije i Krunski kabinet, savetodavna tela porodice Karađorđević, koja je jedna od najglasnijih zagovornika restauracije monarhije, naravno, s idejom da članovi te porodice zauzmu potencijalni presto. Iako ideja o Velikoj Srbiji i restauraciji monarhije devedesetih postaje ozbiljna tema u Srbiji, zapravo je znatno starija i opstajala je dugo posle 1945. godine kod srpske emigracije nacionalističke orijentacije.
Za i protiv monarhije
Najapstraktniji argument koji se poteže od strane monarhista jeste povratak nekakvoj nacionalnoj tradiciji. Matija Bećković, akademik i član Krunskog Veća, isticao je da povratak monarhiji znači vraćanje tradiciji koja je prekinuta i uspostavljanje kontinuiteta s prošlošću, te da je nekim narodima i državama monarhija prirodno stanje.
Prvi problem ovakve argumentacije je sama ideja tradicije. Istoričar Erik Hobsbaum uveo je u savremenu nauku pojam izmišljanja tradicije, koji je usko vezan za pitanje nacionalizama i političke procese stvaranja/menjanja nacionalnih identiteta. Hobsbaum tvrdi da mnoge tradicije koje se predstavljaju kao stare, to nisu, već su novovekovne. Njegov primer je građenje narativa kroz škotski kilt koji u današnjem obliku, koji se smatra tradicionalnim, nije postojao do druge polovine 19. veka. U našem slučaju, primer bi bio narativ konstruisan oko šajkače, koja se smatra za tradicionalnu kapu u Srbiji. Ali istorijske činjenice govore da je ona došla s prostora Austro-Ugarske i da su je nosili Šajkaši – dunavska rečna flotila prvo samostalne Ugarske, zatim i Austro-Ugarske, u čijem sastavu je bilo dosta Srba Prečana. Tek u 19. veku šajkača postaje deo narodne nošnje u Srbiji, i to s dosta muka, jer je, kako govore istorijski izvori, fes bio izuzetno popularan.
Vratimo se na trenutak Bećkovićevoj izjavi, jer se u njoj vide politički najproblematičniji momenti izmišljanja tradicije. Naime, Bećković govori o uspostavljanju kontinuiteta s prošlošću. Prvi problem ovde jeste što čak ni istoričari1 nemaju kompletnu faktografsku sliku prošlosti, tako da sve što jednom monarhisti ostaje jeste fantazija o prošlosti. Primer tih fantazija jeste ideja o zlatnom dobu građanskog društva − koje je navodno postojalo u međuratnom periodu u Jugoslaviji – što činjenice pobijaju. Drugi problem je što je prekid tradicije monarhizma takođe deo istorije koji je očigledno nepodoban, pa ga monarhisti izdvajaju iz „naše“ istorije i pripisu ga nekoj „njihovoj“. Time se stvara kontinuitet s prošlošću koja je podobna, a ona koja nije, ignoriše se i/ili pripisuje Drugom. I ovo se može svesti na citat Matije Bećkovića, koji kaže da „Srbi nisu ukinuli Kraljevinu, nego je Kraljevina ukinuta Srbima“.3 Ovo samo govori u prilog tome da se tradicija bira i stvara.
Tako se traženjem kontinuiteta određuje ko je pripadnik nacije, kako on treba da se ponaša i misli, koje veroispovesti mora biti i za šta se sme zalagati. Neki su otišli tako daleko u traženju kontinuiteta da su utvrdili da su drevni Srbi došli iz Indije. Kroz ove procese se uporedo ocrtavaju političke karte: gde nacija živi, gde je nekada živela, gde se granice nacionalne države nalaze, a gde treba da budu. A kada se to utvrdi, onda se moraju ispravljati istorijske nepravde.
Drugi, češće isticanih argument za restauraciju monarhije jeste argument o političkoj stabilnosti. Naime, logika je sledeća: monarh je garant političke stabilnosti zbog toga što se političke partije ne bore za mesto vladara (koje je nasledno), već za mesto upravljača (premijera tj. predsednika vlade). Istovremeno, monarh je simbol narodnog jedinstva, i rečima Aleksandra Karađorđevića, „nije član ni jedne političke stranke…. nije ni pozicija ni opozicija“. U celoj ovoj fantazmagoriji o stabilnosti po pravilu se pominju nordijske i zemlje Komonvelta kao primeri koji potvrđuju monarhističke argumente.
Istorijski gledano, monarhija na prostoru Srbije tj. Jugoslavije nikada nije bila garant političke stabilnosti. Za nešto više od jednog veka, od Prvog srpskog ustanka do atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, politički život u Srbiji i kasnije Jugoslaviji su obeležavala ubistva, bune, zbacivanje monarha, kraljevskih porodica, restauracija vladavine pojedinih monarha, vladarskih porodica, etnonacionalni i religijski sukobi, autokratija i apsolutizam, državni udari, paradržavne i paravojne organizacije i diktatura. Samo vladavinu Kralja Aleksandra Karađorđevića obeležili su političke i etničke tenzije, terorizam, protivzakonikta zabrana rada političkih partija, hapšenje opozicije, ubistvo u parlamentu i uvođenje diktature.
Implikacije i simbolički poredak monarhije
Na sajtu porodice Karađorđević, u odeljku Najčešća pitanja, možemo naći ono što je problematično u ideji monarhizma u destilovanoj formi. Tako možemo pročitati da članovi te porodice imaju status koji je stečen rođenjem, bogomdan i potpuno nezavisan od postojećeg ovozemaljskog uređenja i pravnog okvira. Pored toga, možemo videti i da se ne priznaje suverenitet naroda tj. ideja da narod daje mandat za vlast, koja je u temelju savremene politike.
O pitanju prava nasleđivanja, Karađorđevići su nedvosmisleni: nasleđuje se po muškoj primogenituri, a ovo pravilo je nepromenljivo tj. „ne postoji komponenta izbora niti autonomne volje“. Ovde nailazimo na dve izuzetno problematične ideje, a to su: rodna nejednakost kada je u pitanju nasleđivanje, te onostrano, u kamenu upisano pravilo koje se ne može promeniti. Postavlja se pitanje, dakle, ako ne postoji komponenta izbora ni autonomne volje, šta je izvor tog „zakonodavstva“ i da li je, po svemu sudeći, onostrano nepromenljivo zakonodavstvo prihvatljiv oblik društvenih normi.
Pored nejednakosti u sferi nasleđivanja, možemo videti i da žene imaju znatno manje prava od muškaraca iz tzv. kraljevske porodice. Pa tako imaju pravo na titulu i rang po osnovu članstva u Kraljevskoj porodici samo do udaje, a posle toga zavisi samo od volje glave porodice tj. Monarha, a titula se u slučaju ženskih članova porodice ne prenosi na potomstvo, za razliku od muških potomaka, koji po automatizmu prenose titulu na potomstvo. Drugim rečima, ne samo da patrijarhalni i mizogini obrasci postoje već se oni aktivno održavaju kroz ovakve prakse. Žensko dete je prema ovome manje vredno, ne može da nasleđuje ni titule ni posede, a pri udaji se odstranjuje iz porodice porekla i pridodaje porodici muškarca za kog se udala. Njen status zavisi isključivo od volje glave porodice − koja je muška.
Dalje, možemo pročitati da je tzv. prestolonaslednik Aleksandar „nesporni autoritet za članove Kraljevske porodice i njihov ukupan status u Kraljevskoj porodici proizilazi iz njegove volje“. Ovde vidimo da monarhizam eksplicitno počiva na rigidnim autoritarnim strukturama koje se na političkoj ravni prevode u despotizam i diktaturu. Ovaj citat daje jasan presek antidemokratskih tendencija koje postoje u temelju same ideje monarhizma. Najeksplicitniji antidemokratski stav možemo videti u izjavi člana Krunskog saveta Dragomira Acovića, koji je za Politiku rekao: „Jedna je stvar šta narod misli, druga šta je narodu potrebno“. Drugim rečima, ono šta narod misli, i ono šta narod hoće nije bitno, mi smo oni koji su iznad naroda, vrhunski arbitri koji ćemo da objasnimo narodu šta njemu treba. Rečju, narod je glup i ne zna šta mu treba.
Za kraj je ostavljen jedan citat koji oslikava izmišljanje tradicije i traženje kontinuiteta snekakvom istorijom i tradicijom, o čemu je već bilo reči. O svojoj porodičnoj istoriji Karađorđevići kažu sledeće: „U Srbiji nema direktnih živih potomaka drugih nacionalnih Kraljevskih porodica. Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar po višestrukoj liniji indirektno vuče poreklo od prednemanjićkih srpskih župana, kao i od ranih Nemanjića (od Stefana Nemanje do Kralja Dragutina) i ranih bosanskih Kotromanića.“
Ovim porodica Karađorđević šalje jasnu poruku, pomalo mesijanski, mi smo alfa i omega, ono što je bilo i ono što će biti. Nalaženje opskurnih veza sa starim plemićkim porodicama, bez konkretnih i valjanih dokaza, samo pokazuje da se u monarhističkim krugovima legitimitet traži u izmišljenoj istoriji, a ne u demokratskoj volji naroda i demokratskim principima da se legitimitet dobija, da je vlast ograničena, data od strane naroda i da može biti oduzeta od strane naroda. Čak i da jesu povezani sprednemanjićkim županima, Nemanjićima i Kotromanićima, to bi bilo preko bočnih linija, a ako uračunamo i bočne linije, onda nije istina da ne postoje druge nacionalne kraljevske porodice.
Iz navedenog se vidi da u temelju monarhističke ideje leže izrazito rigidne, autoritarne, patrijarhalne, antidemokratske strukture i ideje. Ovo ne treba da čudi. Institucija monarha jeste jedna kriptofeudalna institucija, koja počiva na ideji da suverenitet vladara dolazi od boga i da su društvene strukture zadate i nepromenljive. Ova ideja je opasna, jer preti da ukine dostignuća druge polovine 20. veka. Ako žene u kraljevskoj porodici ne mogu da nasleđuju, pitanje je kada će se pojaviti oni koji bi hteli da svim ženama ukinu od prava glasa i nasleđivanja do prava na sopstveno telo (što se već javlja). O problemima koji mogu nastati na planu etničkih sukoba ne treba trošiti puno reči. Multietnička država, kakva je bila Jugoslavija i kakva je danas Srbija, ne može biti stabilna ako je na njenom čelu monarh jedne etničke grupe. Na nivou simboličkog poretka, monarhija ne samo da opravdava postojanje nejednakosti (rodne, pravne, statusne, etničke i drugih) već aktivno teži da ih održi. Iako se u svetu, a naročito u Evropi, mnogo toga promenilo, pa danas imamo parlamentarne monarhije, a ne apsolutne i despotske kao nekada, na simboličkoj ravni monarhija ostaje jedan od psa čuvara nejednakosti u društvenom poretku.
