„Borila sam se sa hormonima, što od trudnoće, što sa kilogramima koji su išli čas gore, čas dole. Borila sam se sa prezahtevnom bebom koja je izrasla u introvertno i plačljivo detence koje svuda traži mamu, a ujedno, tu je bila i druga beba koja je tražila pažnju. Pomoć muža je izostala, jer je i on bio poveća beba koja je takođe tražila pažnju, a ja sam tražila da me neko razume i da mi kaže da zna kako se osećam”, za Mašinu je rekla Sanda1, prisećajući se kako je njen život izgledao nakon druge trudnoće.
Majčinstvo je u popularnom diskursu često predstavljeno kao ostvarenje suštine svake žene, i romantizovano na način da žene, nakon što postanu majke, postaju i kraljice, mitska omnipotentna super bića, savršenih tela, kojima je samo nebo granica. Ali, da li je situacija baš uvek takva ili je u stvarnosti sličnija onome kroz šta je Sanda prošla?
Psihološko nasilje je tip nasilja o kome se najmanje govori, čemu svakako doprinosi ideja da ono ne postoji, već postoje samo previše osetljivi i mentalno fragilni pojedinci i pojedinke. Reči ne mogu da povrede, pogotovo ne u najlepšem periodu života žene, u trenutku u kome se ona „ostvaruje kao majka”. Nažalost, ovo je daleko od istine, a stigma koja se vezuje za psihološko nasilje se jako lepo udružuje sa nerealnim očekivanjima koje imamo od mladih majki.
Mama, kako izgledaš? umesto Mama, kako si?
Kada je, tokom prošle godine, Centar za mame objavio istraživanje o mentalnom zdravlju majki tokom COVID-19 simboličnog naziva „Mama, kako si” retko koja majka se iznenadila podatkom da su skoro dve od tri ispitanice osetile pogoršanje mentalnog zdravlja tokom pandemije. Ipak, nije samo pandemija faktor rizika za mentalno zdravlje majki, pogotovo onih u postpartum periodu. Metaanaliza naučnih studija objavljenih u periodu od 1996. do 2014. godine koje su se bavile vezom između depresije i percepcije tela (body image) tokom prenatal i postpartum perioda pokazala je da postoji jasna korealcija između nezadovoljstva svojim telom i depresije, bilo da je reč o prenatalnoj ili postpartum depresiji.
Nezadovoljstvo percepcijom tela, odnosno, time kako mi mislimo da nas drugi vide, je rasprostranjeno među ženama – prema istraživanjima više od 25% žena je izuzetno nezadovoljno kako njihova tela izgledaju, dok je više od polovine zabrinuto, a čak 9 od 10 žena smatra da se njihova idealna figura ne poklapa sa njihovom trenutnom figurom. Posebno zabrinjava da je ovo nezadovoljstvo prisutno i kod jako mladih devojaka i ostaje manje više stabilno sve do šezdesetih godina života, kada žene pokazuju najveći stepen zadovoljstva svojim telom.
Koreni ovog nezadovoljstva ne leže u ličnom psihološkom profilu žene, već se nalaze u široko prihvaćenoj ideji da fizički izgled žene, a pogotovo njeno telo, određuju njenu vrednost. I iako ova ideja čini jednu specifičnu vrstu psihološkog rodno-zasnovanog nasilja, njene posledice su posebno pogubne kada je reč o ženama koje su trudne ili su se tek porodile. Pored toga, za razliku od drugih vrsta nasilja sa kojima se mlade majke i porodilje susreću, poput akušerskog nasilja, počinilac ove vrste nasilja može biti bilo ko, jer je ideja o tome da je savršena žena zapravo savršeno zgodna žena nešto sa čime se susrećemo od malih nogu, te je, često nesvesni posledica, dalje reprodukujemo.
Drugo stanje i devojačka kilaža
Rezultat nepostojanja sistemskog seksualnog obrazovanja je to da se o promenama kroz koje žensko telo tokom trudnoće prolazi malo zna. Kada je reč o promenama nakon porođaja, o njima se zna još manje. Ovome doprinosi stigma vezana za žensko reporoduktivno zdravlje, koja se udružuje sa idejom da je žena majka i kraljica, i da zbog toga sve patnje tokom trudnoće, porođaja i postpartuma magično ne postoje. Zapravo, čini se da su trudnoća i postpartum jedan od retkih trenutaka gde je stigma vezana za mentalno zdravlje podjednako jaka kao ona koja se odnosi na fizičke promene kroz koje telo majke prolazi.
Dodatno, zbog ove stigme vezane za fizičke promene tokom i nakon trudnoće, od žena se očekuje da odmah nakon porođaja budu „iste” kao da se nikad nisu porađale, ili, kako to Sanda kaže „Govorili su mi ‘Vratićeš se ti očas posla na devojačku kilažu!’”.
Trudnoća se sa razlogom naziva „drugim stanjem”, i za većinu žena će porođaj biti događaj prilikom koga će biti najbliže smrti u svom životu, čak i onda kada sve prođe kako treba. Majke, iz porodilišta, ne izlaze samo sa bebama u naručju, već sa kompletno izmenjenim organizmom.
Tokom postpartum perioda, koji traje i po godinu dana, žensko telo prolazi kroz vrlo velike promene: u prvih par meseci nakon porođaja, materica se, uz grčeve i krvarenja, smanjuje i pokušava vratiti na svoju staru veličinu, a isto se dešava i sa trbušnim mišićima, koji često ostaju razmaknuti (dijastaza) te je potrebna fizioterapija kako bi se vratili na stari položaj. Dok šavovi od epiziotomije zarastaju u slučaju vaginalnog porođaja, često je i mišićima karličnog dna potrebna fizioterapija, bez obzira na to da li su povređeni tokom vaginalnog porođaja, jer na njihovu snagu utiču hormonalne promene tokom trudnoće. Fizioterapija mišića karličnog dna je jako važna, iako se ona u našim porodilištima ne podrazumeva, kako bi se lečila i prevenirala dalja urinarna inkontinencija ali i prolaps materice.
Pored toga, ceo mišićno-skeletni sistem žene prolazi kroz promene tokom tudnoće i porođaja, pre svega zbog delovanja hormona relaksina čija je uloga da pripremi telo žene za porođaj čineći zglobove elastičnijim, a neke od ovih promena su irevirzibilne, na primer, položaj karličnih kostiju nakon vaginalnog porođaja. Zapravo, celokupan hormonalni status žene se tokom trudnoće i porođaja menja, što ima uticaj na svaki proces u telu, a često je potrebno i do godinu dana ili više da se ove promene stabilizuju.
Isto tako, drugo stanje i ogromne fizičke promene koje ga prate mogu da aktiviraju određena zdravstvena stanja, a u slučaju Sande, to su bile dve autoimune bolesti – Hashimoto i hipotireoza. Sve ovo je uticalo da nakon trudnoće dobije skoro dvadeset kilograma, za šta njena okolina nije imala razumevanja, te je prilagođavanje na majčinstvo pripisivala lenjosti – „Mi smo radile na njivi, a vi moderne razvlačite dupeta po kancelarijama, zato su vam tolika”.
Mama mora biti zdrava…?
U kontekstu svih navedenih promena kroz koje postpartum telo prolazi očekivanja od mama da se vizuelno što pre „vrate na devojačko izdanje” izgledaju uvredljivo, pa ipak, čini se da smo ih u potpunosti normalizovali. Pored normalizacije estetike postpartum tela, normalizovali smo i njegovu super-funkcionalnost, veću nego pre trudnoće, što na mlade mame stavlja dodatni pritisak, u trenutku kada se promene ne dešavaju samo unutar njenog tela, već unutar njenog celokupnog sveta.
I to je vrhunac ironije savremenog srpskog društva, koje smatra da je žena ostvarena samo ako je majka, te određuje i finansijske naknade za to „ostvarivanje”, dok fizičko i mentalno zdravlje same majke ignoriše.
Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, svaka sedma majka se suočava sa postpartum depresijom godinu dana nakon porođaja, što u ovom slučaju iznosi preko 600.000 žena svake godine. U Kanadi, čiji je zdravstveni sistem svetlosnim godinama ispred srpskog, preko 30% majki mlađih od 25 godina se suočavaju sa ovim stanjem. U Srbiji, o ovom stanju, koje može biti opasno ne samo po život majke već i deteta, se ne govori. U suprotnom, slika savršene žene, majke i kraljice bi bila srušena.
Postporođajna depresija predstavlja oblik kliničke depresije, koja je izazvana hormonalnim oscilacijama do kojih je došlo tokom trudnoće i nakon porođaja. To su iste one oscilacije koje menjaju majčino telo, i koje, po pravilu, takođe ignorišemo.
Simptomi postporođajne depresije su slični simptomima kliničke depresije, a njihovom pogoršanju doprinose istovremeno nerealna očekivanja vezana za prve dane majčinstva, kao i širi socioekonomski društveni kontekst u kome živimo, poput finansijskih problema ali i odbijanja partnera da se briga oko deteta ravnomerno rasporedi. Na njih takođe utiče i očekivanje da trudnoća neće ostaviti ama baš nikakav trag na telu žene, te da ona ne samo da će moći sve, nego će izgledati savršeno dok to čini.
Simptomi poput osećanja tuge, beznadežnosti i praznine, u trenucima koji su „najlepši u životu jedne žene”, kao i nagle promene raspoloženja, osećaji preplavljenosti, anksioznosti, iritabilnosti i iscrpljenosti, što nikako ne ide uz ideju „blagoslovene super mame“, često sprečavaju mlade majke da potraže pomoć.
Problemi sa koncentracijom i pamćenjem, osećaj pogubljenosti i gubitka kontrole nad svojim životom, kao i teškoće u uspostavljanju odnosa sa bebom takođe često ostaju prećutani, zbog straha od osude okoline. Ukoliko adekvatna reakcija na postporođajnu depresiju izostane, stanje se pogoršava, te od intruzivnih misli o samopovređivanju sebe i bebe ili onih suicidalnih, može eskalirati u postporođajnu psihozu, o kojoj nećemo čitati u medijima, ali ćemo čitati o „majkama zverima“ i „čedomorkama“.
Iako izazvana prevashodno hormonalnim oscilacijama, na postporođajnu depresiju utiču očekivanja da majka može sve, a da dok to čini izgleda fantastično. Zbog toga ne treba da iznenađuje kada se, pod uticajem hormonalne oluje, žena bude zaista loše jer joj se čini, često opravdano, da do nje dopiru ne samo poruke da nije dobra majka jer je za nju majčinstvo izazovno te ne uspeva uvek da odgovori na zahteve koji se pred nju postavljaju, već da nije ni dobra žena, jer čak ni ne izgleda onako kako bi žena trebalo da izgleda – kao da se trudnoća i porođaj nikada nisu ni desili, jer je to ono što se, kroz muški pogled, jedino smatra privlačnim.
Pretis lonac majčinstva
Udruženi pritisak očekivanja od mlade majke da se odmah nakon trudnoće mora savršeno snaći u svojoj novoj ulozi, i dok to čini, savršeno izgledati, je pre pravilo nego izuzetak. Pored dominantnog diskursa da je žena „ostvarena“ samo ako je majka, na ovaj niz psihološkog nasilja se nadovezuje i očekivanje da majčinstvo njenom životu donosi isključivo nove kvalitete, te da ceo taj proces ide spontano, na način da bilo kakve nedoumice, teškoće i prilagođavanja ne dolaze u obzir. Ukoliko se nedoumice i teškoće dese ili je potrebno prilagođavanje na novu ulogu, to znači da je žena promašena u svom suštinskom ostvarivanju – majčinstvu. I ovo majke stavlja u taman vilajet, jer šta god da izaberu, biće krive – ako se bave svojim fizičkim izgledom, biće loše majke, a ako se bave isključivo decom, biće loše žene. Na stranu što je ovo igra u kojoj nema pobednica i što retko pitamo žene šta je ono što one žele. A obično samo žele da ih neko razume i pomogne im da se snađu i prevaziđu sve te pritiske koje dolaze sa strane.
I iako ti pritisci najčešće dolaze od strane onih najbližih, svako od nas može, čak i nesvesno, biti deo njih, čak i ako tu ženu ne zna, niti će je ikad upoznati. Jedna od studija pokazala je da su majke koje su bile aktivne na društvenoj mreži Fejsbuk pokazale veće nezadovoljstvo svojim izgledom zbog poređenja sa telima drugih trudnih žena. Pored toga, ovo nezadovoljstvo pothranjeno savršenim telima na društvenim mrežama je doprinelo razvitku drugih psihopatologija, uključujući i poremećaje u ishrani, a sve ovo zajedno je smanjilo resurse žena da se nose sa postporođajnom depresijom.
Ne samo društvene mreže, već i mediji i popularna kultura generalno, a mi kao njeni konzumenti i dalji posrednici, igramo ulogu u posramljivanju mama, što je, bez pogovora, psihološko nasilje. Naslovi poput „Zanemeli su kada su je videli samo tri meseca posle porođaja“ ili „Grmi u bikiniju! Manekenka devet meseci nakon porođaja izgleda brutalno“ su naslovi koji su Sandu „ubili u pojam“. Kako sama kaže, žena nakon porođaja je „dovoljno ubijena u pojam izgledom i opuštenošću svojih grudi, strijama, celulitom, dijastazom ili nekom autoimunom bolešću, i ne treba joj takvo upiranje prstom da nije dovoljno dobra jer nije ‘hot’ mama, nego je samo MAMA”.
Zbog toga je pitanje koje se samo nameće – kada ćemo mamama dopustiti da budu „samo“ mame? Mame „nesavršenih“ postpartum tela, koje se nose sa preispitivanjima i sumnjama vezanim za majčinstvo, ali mame sa jasnim sistemom podrške kojima je dovoljno da one budu one.
- Sanda se ne zove Sanda, ali njeno pravo ime nije toliko ni bitno jer ona može biti bilo koja od mnogih majki koje su se ubrzo nakon porođaja susrele sa ovakvim izazovima. Iako je njen glas autentično njen, on je glas velikog broja žena, glas koji nemamo priliku da čujemo u javnosti i ovaj tekst je pisan u nadi da će ga pratiti mnogi tekstovi koji će mamama vratiti ne samo glas, već i pravo da budu onakve kakve stvarno jesu, a ne ono što mi mislimo da treba da budu.
